Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"
Levi i desni fanatizam
Razgovor sa studentima u Studentskom gradu 1991. skinuto sa magnetofonske trake. (Prim. prir.)
Palo mi je na pamet da bi bilo dobro, da bi ono što se dogodilo na Terazijskoj česmi dobilo jednu istorijsku, ili, kako se kaže sada, povijesnu perspektivu, da vam ispričam jednu, nadam se kratku priču o otporu gimnazijalaca i studenata, o poretku, neću ga nazvati ničijim, jednostavno poretku od 1944. do 1991. godine.
Isključujući iz toga otpor koji je proizašao iz građanskog rata, to znači isključiću onaj otpor koji je nastavila ravnogorska omladina, odnosno njen ostatak posle gubitka u građanskom ratu. Izostavljajući otpor studenata ljotićevaca koji se nastavio izvesno vreme. Govoriću isključivo o otporu, pre svega beogradske gimnazijske i studentske omladine, počevši od 1944, odnosno 1945. godine; on se, u prvom redu, sastojao u okupljanju oko Kluba Demokratske omladine i Demokratske stranke u Garašaninovoj ulici.
Dok je onih sedam brojeva Demokratije izlazilo, omladina je davala izvesnu potporu opoziciji u odnosu na pobedničku stranku i na pobedničku revoluciju. Ja sam tada imao petnaest godina i moj se lični otpor, a i otpor mojih drugova i prijatelja iz Treće muške gimnazije, uglavnom sastojao u tome što smo delili i raznosili tu Demokratiju i, pri tome, moram priznati, često rđavo prolazili. Ne samo da je Demokratija uništavana nego smo mi, pri tom, malo i bijeni. Zatim je Demokratija spaljivana, a i mi smo malo goreli. Ali to je lako bilo podneti, to nam nije bio veliki problem.
Takođe, kao i svi radikalni fanatici, iako smo bili demokrate, jednostavno smo smatrali, iako smo tu Demokratiju delili, da su pripadnici, odnosno političari građanske klase i građanski političari, oni predratni, koji su učestvovali u radu Parlamenta, za nas bili kolaboracionisti. Dakle, mi nismo bili zadovoljni tim legalnim otporom, nego smo počeli praviti ilegalne organizacije. Ja sam u svom životu napravio tri. Dve nisu uhvaćene — treća jeste.
Posle propasti, odnosno posle uklanjanja demokratske opozicije, onako bedne, onako male, nama ništa nije preostalo nego da se borimo onim sredstvima kojima nas je tiranija ugušivala. A to znači širenjem demokratskih ideja na ilegalan način. Ilegalnim lecima, ilegalnim listovima i, moram priznati, pripremanjem na oružanu pobunu. To je, naravno, besmisleno kao ideja, ali kod mladih ljudi koji imaju između šesnaest i dvadeset i jednu godinu nije potpuno nemoguće.
U Trećoj muškoj gimnaziji, u kojoj sam ja učio, bilo je više ilegalnih organizacija koje nisu znale jedna za drugu. Četrdeset i šeste godine odigrava se prvi masakr gimnazijalaca. To je trenutak u kojem, pod vođstvom SKOJ-a, a direktnim uputstvima Rate Dugonjića, pokušava da se izvrši »defašizacija gimnazija«. Samo ću u nekoliko rečenica pokušati da vam opišem kako je to izgledalo.
Ljudi koji su bili na Golom otoku saznaće za sve to dve godine kasnije. Upravo oni koji su to nama radili, ceo skojevski odbor Treće muške gimnazije, našao se posle dve godine na Golom otoku. Mi smo sa časova — gimnazija je bila opkoljena — uterani u zborniou. Dovedena je radnička omladina, jer nije sasvim bilo sigurno hoće li naši drugovi hteti da nas tuku; napravljen je špalir i nas četrdeset, jedan za drugim, izlazili smo na tribinu, samo što nam nisu kape stavljene na glavu, i optuživani za razne stvari.
Jedino smo, možda nas nekoliko, optuženi za stvari koje smo zaista radili, ostali su bili potpuno nevini. Optuživani su zato što im je otac ostao u zarobljeništvu, što su dobijali pakete od starih rođaka — iseljenika koji se, ko zna kada, odselio u Ameriku, i tako dalje. Zatim smo, pošto je presuda glasila: izbacivanje iz gimnazije, prolazili kroz špalir i bili mlaćeni. Međutim, kod dvadeset i prvog broja, a ja se sećam tog imena — to je budući naš veliki trubač Bata Senić
— on je uzvratio udarac. Posle toga je nastala opšta tuča. Hoću da kažem, ako uzvratite udarac
— to je uvek dobro.
Dok ga trpite — to ne valja. Dobro, to je bila prošlost. Posle toga smo napravili najveću gimnazijsku ilegalnu organizaciju i kako je bila napravljena u Jugoslaviji, ona se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Bili smo prinuđeni da se branimo; uhvaćeni smo 1948. godine i osuđeni na višegodišnje robije, ali neću da govorim o toj organizaciji.
Hoću da kažem, a za to imam dokaze, da pozovem upravu državne bezbednosti da otvori svoje arhive i da se vidi koliko je hiljada gimnazijalaca i studenata zatvoreno i koliko hiljada godina su odrobijali. To je bio niz organizacija; ja ovde vidim i neke ljude koje poznajem, koji mogu to da potvrde, studente i gimnazijalke koji su uhapšeni i poslati na robiju samo zato što su demokratski mislili. Taj period se završio i njega bih mogao nazvati kontrarevolucionarnim otporom.
Potom dolazi levi otpor. Pod njim podrazumevamo one mlade ljude, četrdeset osme godine, ne one koji su bili apsolutno nevini a najveći je broj bio potpuno nevin, već one koji su imali neko odvojeno mišljenje od vladajuće partije. Zatim dolazi 1954. godina, za koju ja, moram priznati, prvi put sada čujem. Za taj bunt nisam ni znao. I dolazi 1968. godina, u kojoj sam učestvovao. I tu je oper policija bila u pravu, pošto se nisam slagao sa osnovnim idejama tog pokreta a u njemu sam učestvovao — učestvovao sam samo da mutim vodu.
Kada sam ja u pitanju, policija je uvek u pravu. To je u principu jasno. Šezdeset osma je bila velika i prva romantična pobuna levog karaktera. Ona je prvi put izvela studente na ulicu i prvi put pokazala u kojoj meri mladost može da utiča na život ove zemlje. Ali, i 1968. je bila leva. Znači, s jedne strane smo imali desni fanatizam, jer moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka. S druge strane, imali ste levi fanatizam.
I sada dolazi ono sasvim novo — po mom ličnom mišljenju — ono što se dogodilo sada, marta ove godine. Prvi put sam video mlade ljude koji ne pate od predrasuda. Mlade ljude koji su lišeni straha ali su lišeni i fanatizma. Video sam mlade ljude koji se bore za pravdu, za ljubav, za sreću. Koji ne trpe represiju zato što ih uništava, nego što uništava u njima ono najbolje, a to je — njihovu nezavisnost i njihovu sreću. I ono što sam doživeo kod Česme nadrasta sve što sam lično doživeo u svom životu.
Pogledajte rađanje srpske demokratije, u obliku jednog parlamenta, prvog, takozvanog višestranačkog. Veoma je zanimljivo da se ponavlja »višestranački parlament«, a to se, u stvari, podrazumeva. »On je sad višestranački i treba da budemo srpska narodna skupština.« Takvim stalnim ponavljanjem da je višestranački, pomalo, pokazuje stid većine. Jer, na kraju krajeva, ta manjina ne vidi čemu služi uz sve svoje napore.
Dakle, komunisti, ili, ne znam kako da ih nazovem sada, kriptosocijalisti ili kriptokomunisti, neka oni izaberu praktično kako će se zvati, oni osećaju stid da ta skupština nije uistinu višestranačka nego je, zaista, da upotrebim opet tu reč jednoumna; to su, inače, pre četiri godine, ili kad smo pronašli to jednoumlje, oni sami govorili. Dakle, već u nazivu te skupštine vidimo šta se iza nje krije.
A kada, ko ima nerava, a ja ne samo da imam nerava nego osećam i dužnost da sve to gledam, jer pišem jednu vrstu studije o ponašanju u parlamentu, kada mi vidimo kako ti ljudi govore jedan za drugim, onda vidim još nekoliko bitnih stvari. A pošto imam smisla za ono što je smešno čak i kada je tragično, onda ću vam govoriti samo o nekoliko momenata koji su vrlo karakteristični.
Počeću od oslovljavanja. Pola vremena oni troše na pokušaj da imitraju engleski Parlament. Zatim se potpredsednik skupštine, pošto je predsednik imao neke neprilike sa glavom, permanentno hvatao za glavu tako da je morao biti privremeno udaljen. Dalje, na njegovo mesto je došao potpredsednik, poznati nezavisni kandidat koji je, uzgred budi rečeno, kako sam tek nedavno saznao, radio nešto u tužilaštvu i imao veze sa upravom državne bezbednosti.
Ta vrsta nezavisnosti, odnosno ta vrsta zavisnosti, zna se, nikad ne prestaje. To je poznato policiji. To večno moljenje, »molim vas«, to kukanje za nekim redom, postaje zaista beskrajno smešno. Ja im predlažem da uzmu čekić — raspale čekićem i uspostave red, umesto što se udvaraju jedan drugome. Ali, evo kako to udvaranje suštinski izgleda. Bez obzira na to ko je u pitanju i koja se tema tretira, događa se sledeće: deset poslanika, čuo sam da se to zove »sepsa«, (meni se dopada ta skraćenica) izađu i počnu da masakriraju opoziciju na najbrutalniji, najgori, najnevaspitaniji način. I dobro, to naravno prođe.
Onda se pojavi jedan i kaže: »Ljudi budimo složni.« I to se ponavlja u pravilnim intervalima, kao da je reč o nečemu o čemu se unapred dogovore. A pri tome, za mene je najsmešnije kada se pozivaju na civilizaciju, delikatnost i finoću. »Budimo civilizovani, budimo delikatni.« Socijalisti pokušavaju kao što su to činili u čitavoj svojoj istoriji, da budu najnovija stvar na svetu. Mi smo nesrećni samo zato što smo hteli svuda da budemo prvi.
Poznato je da je buržoaski parlament mesto okrutne, brutalne političke borbe, gde se upotrebljavaju i teške reči, gde čak ima i tuče. A sada, najedanput, mi se vređamo kada neko kaže nekome: »Ti si magarac.« A to se podrazumeva. To se zna. Može da se suspenduje zbog toga sa jedne sednice. I čovek ode, i šta ima tu strašno kad on, u suštini, i jeste magarac.
Malo samilosti treba pokazati prema tom parlamentu. Ima niz poslanika koji imaju jezičke probleme. Ja sam znao da Srbija ima mnoge dijalekte, ali nikad u životu ne bih mogao da shvatim koliko su te razlike ogromne. Mislio sam da govorimo istim jezikom; dobro, ne moramo imati istu pamet, ona i nije najvažnija, ali mislio sam da bar govorimo istim jezikom. Međutim, sada sam shvatio da se mi štrašno razlikujemo. I da ta razlika u dijalektu povlači, možda, i neke druge razlike koje stoje iza toga.
Onda sam video još nešto vrlo interesantno. Koliko je čovek obrazovaniji, u akademskom smislu, to ga apsolutno neće opravdati da ne zna šta govori, da ne ume da govori, da nema nerava, i da jednostavno ne misli ono što govori. Nego kad nešto kaže ode na brifing i onda glasa potpuno suprotno od onog šta je govorio. To, u normalnom svetu, naravno, postoji. U engleskom Parlamentu postoji određen čovek stranke koji vas juri po hodnicima kad zbrišete u bife ili klozet kada je glasanje. Zove se „bič“. On vas zove nazad, i vi morate stranački glasati, sem kad su neka pitanja opšta, kada je, recimo, na dnevnom redu pitanje smrtne kazne, itd.
Postoje još neke stvari, govorim o engleskom Parlamentu zato što je to najbliže meni, odlazim tamo, proučavao sam ga. Recimo, pitanje televizije. U engleskom Parlamentu, televizijske kamere su postavljene samo na jednom mestu i ne mogu da vas uhvate dok manikirate nokte. To je nemoguće i zato što to nije dopušteno. Kupatilo je, zapravo, mesto gde bi to normalno trebalo raditi, a ne u skupštini. Ali, ima jedna stvar koja se meni čini najopasnijom. Na stranu što nema parlamenta, osim možda u južnoj Americi, ja znam samo za argentinski parlament, gde ministar policije dobija aplauz. Ovacije.
Pošto je naravno i opozicija izigrana, i studenti izigrani, sve je to obavljeno, ministar policije podnosi ostavku, a onda mu se potpredsednik, drug, verovatno iz njegove branše, obraća i kaže: »Mi smo još drugovi, ja njega poznajem dok smo još bili mali, božanstven čovek«, itd, i on odlazi uz ovacije. Slušajte, to je strašna stvar. Čak i najbolji ministar policije ne može biti dobar. Ne može biti dobar, to je tako u principu. Ali najvažnija stvar u pljesku, u aplaudiranju, jeste to što ponižava srpsku narodnu Skupštinu.
Sem tog pljeska, koji se pretvara u ovacije, srpska narodna Skupština, odnosno članovi, i to isključivo članovi koji joj pripadaju, kako se zove to, SPS-u, pljeskaju, znate, kada neko odustane od debate. Da li shvatate? Oni su birani, oni su plaćeni, oni su tu da bi debatovali, a oni pljeskaju onima koji odustaju od obavljanja poslaničke dužnosti. Takvog parlamenta nema na svetu.
Glas iz publike: Prijatno ste me iznenadili dobrom formulacijom pitanja »Kako upokojiti demonizam vlasti«. Gospodin Pekić je to pitanje obrazložio na neobičan način. On je samo govorio o vlasti koja je na vlasti. Mi smo, međutim, svedoci činjenice da se svakodnevno juriša na vlast. Nije to problematično, vlast je tu da bi je opozicija obarala, ali ona to najčešće radi na nedemokratski način. Mislio sam da će gospodin Pekić i to malo prokomentarisati. Pošto on odlično vuče paralele između engleskog i našeg parlamenta, zamolio bih ga da povuče i ove druge paralele. Znate, ja ne volim vlast, potičem od onih neandertalaca ...
Borislav Pekić: Zajedno potičemo.
Glas iz publike: Čim je vlast — ne volim je, ali moram da je slušam zato što je naša. Takva je kakva je. I očekivao sam od gospodina Pekića, kažem gospodina jer on to zaista jeste, za razliku od većine u opoziciji, da nam kaže kako se opozicija ponaša prema vlasti u demokratskim zemljama, u zapadnoj demokratiji, a kako u našoj zemlji.
Borislav Pekić: Smem li da vas pitam nešto pre nego što pokušam da odgovorim? Šta vi podrazumevate pod nedemokratskim ponašanjem opozicije?
Glas iz publike: Mislim da je u prelasku iz totalitarizma u demokratsko društvo trebalo da stranka na vlasti i opozicija pokažu više strpljenja. Ovde se dešava jedan strašan lov u mutnom, jedno strašno nestrpljenje. Znate koliko je opoziciji i Srbiji štetio intervju Vuka Draškovića na Bi-Bi-Si-ju? Oni se, znate, predstavljaju kao demokrate i rodoljubi, a uporno ponavljaju boljševizam, boljševizam, iako znaju da će direktne konsekvence takvih tvrdnji snositi naše društvo, naša država, naš narod. Prema tome, čine rđavu uslugu našem narodu. To sam imao u vidu kada sam rekao da opozicija ne vodi dovoljno računa.
No comments:
Post a Comment