Vreme čuda

Odmor od istorije LXXXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

VREME ČUDA

Dragi članovi i prijatelji Demokratske stranke!

Vreme čuda je vreme u kome se događaji ne drže ljudske logike, nego uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj. Zato je to vreme haosa. U njemu ništa unapred ne znamo, ništa ne možemo predvideti, ni u šta se pouzdati, ničemu poverovati. Sve je neizvesno sem osećanja da smo nesrećni jer smo u rukama neznanih sila koje se igraju sudbinom nas kao ljudi i građana i sudbinom našeg naroda.



Samo u vremenu čuda jedan istorijski narod kao što je srpski ponovo mora da se bori za opstanak, svoje jedinstvo i pravo na zaj ednički, slobodan i pirosperitetan život.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može s njim, njegovim slobodama i budućnošću njegovog potomstva da bez njegovog znanja i znanja izabranih mu predstavnika trguje kao da se ne nalazimo u istoriji nego na stočnom vašaru.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može istrajavati na neproduktivnoj socijalističkoj formuli društvenog života koja nas je tokom skoro pet decenija mrcvarenja dovela nadomak materijalne, duhovne, moralne, pa i istorijske smrti.

Samo se u vremenu čuda pokušaj povratka Evropi iz zaludnih afroazijskih izbivanja izvodi uvođenjem afroazijskih metoda u politički život.

Samo se u vremenu čuda uvođenje u tržišnu privredu obavlja učvršćenjem društvene svojine, temelja svake totalitarne vlasti i prvim uslovom njenog održanja.

Samo u vremenu čuda se razvijanje privatne inicijative, prvi uslov narodnog blagostanja, dokazuje zavođenjem varvarskih poreza i otežavajućih zakonskih propisa.

Samo u vremenu čuda jedna socijalistička vlada može predlagati zakon o štrajku koji je ispod standarda i najkonzervativnije evropske države, zakone koji štrajk praktično odvode u oblast mašte.

U zdravom vremenu i svetu neophodna štednja počinje od države, skupe i kad je najjeftinija; samo u bolesnom vremenu čuda i kod nas počinje od građanina, radnika, privrednika, zemljoradnika i stvaraoca, bez kojih nikakve države nema ili ako je ima — nikakva je.

U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima.



Svuda je državna penzija, za sve jednaka ili bar približna — svetinja o kojoj se staraju razboriti i časni tutori. Kod nas, u našem vremenu čuda — ona je vreća iz koje se, prema potrebi, uzimaju uši da bi se krpilo nešto što se ne usuđujem da pomenem, i obrnuto, naravno.

Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde.

Svuda se, nažalost i u normalnom vremenu i svetu, stiču nezaslužene povlastice, vara i krade, ako se može i dok vas ne uhvate, a onda se bezuslovno snose posledice, samo je u našem vremenu čuda opšta korupcija podignuta do društvenog načela opstanka a posledice su ili zaborav ili unapređenje.

Samo u vremenu čuda snaga caruje a um valja klade, te država sprema svoju decu u prošnju i kod kuće i van zemlje — pri tom ih još i rđavo sprema — a kad se ta deca pobune, umesto očinskom brigom, obavija ih suzavcem i otrovnim gasovima, i zasipa gumenim mecima.

Samo u vremenu čuda se misli da neko može biti demokrata a ne biti antikomunista, što je kao kada bi bili gurmani koji ne vole da jedu.

Samo u vremenu čuda, opozicija je čudo kome u Narodnoj skupštini vladini poslanici, izabrani glasovima jedva polovine biračkog tela, što živog što vampirskog, ne mogu da se načude, nego joj prebacuju da vlast želi, a to je bar kod nas, u našem čudu, nemoralno. Hteli smo opoziciju. Oni je nisu hteli. Najzad nam je stisnutih zuba dadoše. A mi, nezahvalna bagra, nikad siti. Sad i vlast hoćemo. Zar to nije čudno? Ako smo već hteli da budemo opozicija, zar nije prirodno da to zauvek ostanemo. Jer mi to, izgleda, jedini umemo.

Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta — mesta bespoštedne političke borbe — zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima.

Samo u vremenu čuda poslanici vlade pljeskaju kad neko od debate odustane i tako se odrekne jedine obaveze zbog koje je biran. U takvom vremenu i takvoj zemlji ministar policije kupa se u ovacijama, a narod pod hladnim policijskim tuševima.

Samo u vremenu čuda se jedna vlada ponaša prema Narodnoj skupštini kao prema zboru maloumnika — što u pojedinim slučajevima, ali bolje je da ne produžim — kojima je umesto rečima razvojni program propasti potrebno objašnjavati dijapozitivima, mal' ne na školskoj tabli crtati.

Samo u vremenu čuda, kod nas, predsednik republike o pšti sa svojim narodom i njegovim Parlamentom putem proklamacija, ako se voda, gas, pendrek i tenkovi trenutno zanemare.

I tako bi se obeležja domaćeg vremena čuda mogla u beskraj terati, ali to ničemu ne vodi. Sve to znamo, vidimo, osećamo. Nečeg možda nismo sasvim svesni.

Rekoh da je vreme čuda ono u kome se događaji ne drže ljudske logike, no uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj volji. Nisam bio u pravu. To je možda tako u normalnoj zemlji čuda i normalnom vremenu čuda. Kod nas su čak i čuda prirodna. Ne zbivaju se po nekoj neobjašnjivoj volji nego po volji Socijalističke partije Srbije. A ona ni najmanje nije tajanstvena.

I nisam u pravu bio kad sam rekao da se u vremenu čuda ništa ne može predvideti, ni u šta se pouzdati. U našem, bogami, može. Ako ništa drugo, možemo predvideti i poverovati da če na prvim slobodnim izborima ovo čudo najzad prestati. Hvala.