Kako se obogatiti

Sabrana pisma iz tuđine XX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića


KAKO SE U EN­GLE­SKOJ BEZ RADA OBO­GA­TI­TI

Od­go­vor ­je ni­ka­ko. Po­sto­ji, doduše, je­da­n ­jed­ni­ po­u­zdan način, ali ne važi samo za En­gle­sku. S uspe­hom se upražnja­va svu­da. Da se bez rada obo­ga­ti­te mo­ra­te se ro­di­ti ka­o ­sin bo­ga­ta­ša. Raz­li­ka ­je u to­me ­š­to­ je na Kon­ti­nen­tu sve­jed­no je­ste li prvi, dru­gi, treći. Po­ne­kad i ako ste samo žena. U En­gle­skim ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma od toga sve za­vi­si. U Evro­pi je, kako re­ko­smo, sva­ki pri­pad­nik ple­me­ni­te po­ro­di­ce i sam ple­me­nit. U Eng­le­skoj je to je­di­no naj­sta­ri­ji sin. On na­sleđuje ti­tu­lu, moć, bo­gat­stvo. Braća do­bi­ja­ju od­goj, ot­prem­ni­nu, bla­go­slov i za­vist.


Od bla­go­slo­va, što ga daju gre­š­ni pla­vo­krv­ni očevi i ot­prem­ni­ne, po pra­vi­lu bed­ne, ne­ma­ju oso­bi­te ko­risti. Do­ba­r od­goj je važan da pu­tem kla­sne ši­fre, je­zi­ka i ma­ni­ra viših slojeva, otkri­ju lju­de slične sebi koji će im u gu­ran­ju kroz svet pomoći. Ali za­vi­st je naj­kori­sni­je na­sleđe ari­sto­krat­skog rođenja. Ne­pleme­ni­te iz­dan­ke ple­me­ni­tih En­gle­za te­ra­la je ona u svet da ga, ko­mad po ko­mad, pri­po­je Bri­ta­niji i učine je im­pe­ri­jom. Bez za­vi­sti da mo­bi­liše, do­bar bi od­goj, spo­jen sa si­ro­maštvom i ra­zum­lji­vom no­stal­gi­jom, od mlađih si­no­va en­gle­skog plem­stva, ume­sto osva­jača, proizvo­dio dru­štvene očaj­ni­ke i bro­do­lom­ni­ke.



Ako pri­zna­mo eli­ti­stičko načelo da je iz­vor­no pra­vo ari­sto­kra­ti­je u dužno­sti­ma, a dužno­sti u pra­vu na vođstvo, mo­ra­mo mu, što se tiče en­gle­ske, do­da­ti pod­načelo da to ne sme biti u cil­ju za­ra­de. Ari­sto­kra­ta ne radi za no­vac. Ni­kad na no­vac ne mi­sli, niti o nje­mu go­vo­ri. On no­vac tro­ši. Osta­je pi­tan­je oda­kle?

Da se tro­ši, da se na nje­ga ne mi­sli niti o nje­mu go­vo­ri, no­vac se mora steći, ne mora li? Nor­man­ski lord je mo­gao reći da su taj prl­ja­vi po­sao za nje­ga oba­vi­li pre­ci. En­gle­ski da­nas to ne može reći. Ne­kad je čovek bio hra­bar, pa na mač do­bi­jao grb i naj­zad po­sta­jao bo­gat. U naše građan­sko vre­me bo­gat val­ja biti da se plem­stvo do­bi­je, a hra­bro­st je iz ge­ne­tičke ­jed­načine koja tvo­ri ari­sto­kra­ti­ju odav­no iščezla.

Svi su en­gle­ski ple­me­ni­taši fi­nan­sij­ski ru­i­ni­ra­ni. To je omi­lje­na ka­min­ska tema viših kru­go­va. O njoj en­gle­ske aristokra­te go­vo­re s ari­stokrat­skom rav­no­du­išnošću pre­ma nov­cu, jer kako su najčešće i vrlo bo­ga­te, ne pada im to te­ško kao što bi palo meni ili vama. Ima, do­du­še, voj­vo­da, kao onaj od Brad­for­da, koje s pa­ra­ma ozbil­jno ku­bu­re.

Da bi, budući i en­gle­ski eks­cen­trik - a to, zna­mo, košta - izdržavao lični zo­o­lo­š­ki vrt, mo­rao­ je ­od ­dvor­ca ­na­pra­vi­ti mu­zej i za po­se­te na­plaćiva­ti ula­zni­ce. Nije bilo do­vol­jno. (Upra­vo su sti­gle nove žira­fe izA­fri­ke.) Nje­go­ vo­voj­vod­stvo je, s en­gle­skim ne­o­ba­zi­ran­jem na ola­ja­van­je - i ovde u modi samo ga zovu sa­lon­skim ćaskan­jem - ob­na­ro­do­va­lo da će uz na­kna­du tu­risti­ma, po­gla­vi­to Ame­ri­kan­ci­ma bez po­re­kla osim u ban­kov­nom kon­tu, pri-ređiva­ti obe­de iz sre­br­nog posuđa kral­ji­ce Ane. Uz do­da­tan ho­no­rar go­zbi će pri­su­stvo­va­ti voj­vo­da s voj­vot­kin­jom, a, uz po­se­ban, pro­go­vo­riće i ne­ko­li­ko en­gle­ski ne­od­ređen­ih uz­vi­ka.

Bri­ta­ni­ja je, kako reče po­be­sne­li Ne­mac, pošto je lon­don­skom ser­vi­su tri puta vraćao po­kva­re­ni frižider, plo­veći ma­ga­zin an­ti­kvi­te­ta. Ali se nje­no umet­ničko bla­go ne na­la­zi, kao u Evro­pi, u držav­nim mu­ze­ji­ma. Sme­šte­no ­je po dvor­ci­ma „ru­i­ni­ra­nog“ plem­stva. Jed­no­m je ku­ra­tor Lu­vra po­se­tio voj­vo­du od Ba­klia da pro­ce­ni nje­go­vu ko­lek­ci­ju fran­cu­skog na­me­šta­ja. Kad mu ­je­ o­vaj po­se­tu uz­vra­tio, ku­ra­tor ­je ­ka­zao: „lzvin­ja­vam se za na­me­š­taj u Lu­vru“. Od sto naj­vred­ni­jih di­ja­ma­na­ta, še­zde­set je u En­gle­skoj. Osve­tlja­va­ju dubo­ke­ se­fo­ve, a što­ na­ pri­je­mi­ma ­bli­sta plit­ke ­su ko­pi­je.

I među en­gle­skim ari­sto­kra­ta­ma ima, na­rav­no, si­ro­tin­je, ali sirotin­ja ­jed­nom ­bo­ga­tih ni­je­ si­ro­ma­štvo ­o­ni­h š­to ­bo­ga­ti ni­kad nisu bili.Time se niža en­gle­ska kla­sa iz sva­kog poređenja uklan­ja. Raz­li­ka između osi­ro­te­lih buržuja i ari­sto­kra­ta naj­pre je u sve­to­na­zo­ru, u tome kako se si­ro­ma­šl­vo pod­no­si, u po­i­man­ju bede. A po­i­man­je pro­is­tiče iz položaja u kome ih ban­krot ostav­lja. Buržuj s po­se­dom gubi sve: sta­tus, pri­ja­te­l­je, kre­dit, a s njim i iz­gle­de na budućnost.

Ari­sto­kra­ta ­gu­bi samo po­sed. Po­što ono što bitno poseduje nije u imanju nego imenu, me­sto­ u­ Do­mu ­l­or­do­va ne gubi, ni prija­tel­je, osim ako od njih uzaj­mlju­je pare, a ni me­sto u grob­ni­ci po­red srećni­jih pre­da­ka. Ovde ne vla­da­ju rim­ski običaji što su od se­na­to­ra zah­te­va­li imo­vin­ski cen­zus koji je ga­ran­to­vao da će vi­so­ku dužnost obav­lja­ti sa­gla­sno do­sto­jan­stvu po­ro­dičnog ime­na.

A to nas do­sto­jan­stvo, da­le­ka i sum­nji­va sen­ka rim­skog, vraća jed­nom la­men­tu. Nen­si Mit­ford tuži nad de­ka­dan­som en­gle­skog no­bi­liteta, jer, ume­sto ze­ml­ju u budućnost da vodi, s ne­mo­gućim, vul­gar­nim Ame­ri­kan­ci­ma tr­gu­je svo­jom proš1ošću, a u Domu lor­do­va mučki prespa­va sva­ki sub­ver­ziv­ni za­kon­ski pred­log la­bu­ri­sta.

En­gle­ska se ari­sto­kratija, pre­ma n­joj, isto­rij­ski­ gle­da­no, deli na­ o­nu ko­ja ­je ­ku­po­va­la ­Ka­ra­vađa i onu koja ga pro­da­je čim ga na ta­va­nu okom spa­zi. Ari­sto­kra­te, nekada­šnji kup­ci Ka­ra­vađa, se­kli su par­ko­ve oko dvo­ra­ca ver­saj­skim ave­ni­jama, du­bi­li ih veštački­m je­ze­ri­ma, ukra­š­a­va­li antičkim sta­tu­a­ma ili pu­ni­li eg­zo­tičnim ko­lo­ni­jal­nim ras­tin­jem. Ari­sto­kra­te, da­na­šnji pro­dav­ci Kara-vađa, sade po pe­ri­vo­ji­ma ku­pus ili ih krče za par­king tu­rističkih au­to­bu­sa.

En­gle­ska ­se ­vul­ga­ri­zu­je, ku­ka­ju En­gle­zi. Raz­u­mem nji­ho­ve pat­nje. jer to ovde ne znači samo puko pro­stačenje. To je nešto mno­go, mno­go gore.

To znači da se En­gle­ska iz­jed­načava s dru­gi­ma.