Sabrana pisma iz tuđine XXIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
MAJKA PARLAMENTA I MAĆEHA NARODA
Izgleda da su građanske predrasude opet postale popularne. U zemljama koje su ih se otresle, izbacujući ih uz grdnu pompu na đubrište revolucije, sve više se govori o njihovim čarima s nostalgijom, kao o antikvitetima sa istorijskog tavana, od kojih se, kad zagusti, i sve ostalo se proćerda, može dobro živeti. Narodna skupština je među njima. Englesku zovu Majkom parlamenta.
Možda zato što je sazidan kao minijatura engleskog, mađarski će, u Budimpešti, prvi povratiti svoju prirodnu funkciju i od maćehe naroda opet postati njegova majka. Šta ćemo mi uraditi, ostaje da se vidi. Mi imamo nešto zamršeniju skupstinsku tradiciju. Hrvati su parlamentarni nauk učili u prosvećenoj bečko-peštanskoj školi, mi Srbi najpre oko ustaničkih bukava, a potom u Srpskoj narodnoj skupštini koja bi činila čast svakom narodu. Da opštu stvar ove „predrasude“ pomognem, govoriću o njenoj Majci, engleskom Parlamentu. A da se neko od domaćih Živorada odmah ne prestravi, reći ću za sada malo i, premda je stvar nadasve ozbiljna, i to malo biće s njegove smešnije strane.
Otkako je Simon de Montfort prvi put sakupio izvestan broj Engleza pod jednim krovom da posavetuju Krunu u državnim poslovima, britanski je parilament imao 700 godina vremena da razvije tradiciju koja će postati temelj njene parlamentarne demokratije. Mnogi drugi narodi nisu s njim izdržali ni jednu deceniju. Čim su ga skrpili, odmah su ga rasturili ili pretvorili u mauzolej samovlašća. Englezi su bili strpljiviji.
Pustili su ga da živi, da se muči, da muči vladaoce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči narod i od njega mučen da bude, ali su izdržali. Protokol mu nikad nije propisan. Proceduru je diktirao slučaj, pa i po neka omaška.
Stoga ćemo, zajedno sa Živoradom, za koga je skupština skup ljudi koji isto moraju da misle, požuriti da kažemo kako su pravila njegovog protokola zastarela, pa i nekorisna, čak i besmislena, ali će svako od njih imati svoj zvezdani čas opravdanja kad shvatimo da bez njega, pa i samo bez njega, engleski parlament ne bi bio ono što jeste, a engleska bi demokratija postala ono što nije.
Svakoga dana uveče, na primer, kraljica se pismom obaveštava šta je ovde rešeno a u cemu ona ne sme da učestvuje. Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih dokonale.
Britanska brodogradilišta, na primer, nacionalizovana su uz pomoć socijalističke zablude, naravno, ali i sprave koja meri život. Laburisti su u to doba u Vestminsteru imali samo jedan glas većine, pa i on je bio na samrti. Narodni poslanik je u skupštinu dovezen ambulantnim kolima i u odaju za glasanje unet na nosilima. To je naša većina, vikali su laburisti. Neutralni predsednik Donjeg doma sumnjičavo je primetio: „Ali, gospodo, da li je ta vecina živa?“ Pritisnut je merač uključen u poslanikovo zamiruće srce. Planula je zelena svetlost života. Poslanik je glasao, a potom mirne parlamentarne savesti umro. Umrla je, doduše, i sa više griže, nacionalizovana brodogradnja, ali to nije ni naša briga, ni naša tema. Pri maloj razlici u broju poslanika većine i manjine, vlade i opozicije, lov na poslanike prilikom glasanja liči na ljudožderske hajke. Ali i to je bolje nego parlament u kome je potpuno svejedno koliko ljudi glasa, jer će svi glasati na isti način.
U gornjem primeru predsednik Doma je bio laburista, jer je njegova stranka imala glas većine. Imala bi dva da i on glasa. Ali on nema prava glasa. Onog momenta kad na predsedničku stolicu sedne, prestaje biti član svoje stranke i postaje – neutralan. Da li bi naš Živorad pristao da se odrekne svojih ubeđenja samo zato da bi bio nepristrasan sudija u borbi tuđih ubeđenja?
Protivničke stranke sede na suprotnim klupama. Ali, da one nisu obavezno i neprijateljske, uverio se i mladi neiskusni konzervativni poslanik koji je, prvi put na zasedanju, uzviknuo: „Kako je čudno neprijalelju gledati u oči.“ Kolega iz stranke, iskusni parlamentarac, rekao je: „Ne, dragi moj. Preko puta su tvoji oponenti. Tvoji su neprijatelji oko tebe.“ A pošto su, kad iz poslaničke klupe govore, članovi Doma zaštićeni od svake krivice za povredu tuđe građanske časti, skupština je istovremeno i jedna od najiskrenijih zona engleskog javnog života.
Poslanici provode više vremena u radu po komitetima nego u skupstini. Svaki zakon u plenarnoj sali ima samo tri čitanja pre nego što se izglasa i postane zakon zemlje, ili odbaci i postane hrana kanti za đubre. U komitetu koji ga proučava, čita se trista i tri puta. Vladi koja ga predlaže, lako je. Teško je opoziciji. Jer i njeni ljudi u tim komitetima sede i moraju unapređivati zakone protiv kojih su u načelu.
Njihova je dužnost kao stranačkih ljudi da otežaju ili onemoguće svaki čin vlade, ali kao članova komiteta da usavrše svaki njen zakon. Kako sa tom dilemom na kraj izlaze, ne znam. Živorad mi o našim iskustvima ništa nije umeo reći. Kao poslanik svog kraja bio je odmah u dilemi. Kao i njegovi birači, uostalom.
On nije znao ko ga je birao, a oni zašto su ga birali.
No comments:
Post a Comment