Muke s trećim

Sabrana pisma iz tuđine XXV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

MUKE S ONI­MA KOJI BI HTE­LI DA BUDU TREĆI

Ne znam ot­ka­da ­je bi­po­la­rnost odlučujući prin­cip bri­tanskog živo­ta. On­to­log će joj po­re­klo tražiti u ko­smičkom du­a­li­te­tu, gno­se­o­log u kon­struk­ci­ji uma od­go­je­nog na antino­mi­ja­ma, em­pi­ri­čar u is­ku­stvu zasićenom an­ti­te­za­ma. Etičar, možda, u ma­ni­hej­skom na­če­lu su­prot­stav­lje­nih kraj­nosti. Bi­o­log će ga naći u po­de­li na žene i muškar­ce, koja je ovde, iz­gle­da, na­sta­la pre no igde. An­tro­po­log bi je vi­deo u tre­nut­ku kada je je­dan među bi­ljožder­skim Ostrv­lja­ni­ma oku­sio meso, na­šao da je uku­sno, za novu hra­nu pri­do­bio ne­ko­li­ko sa­ple­me­ni­ka i tako obra­zo­vao prvu opo­zi­ci­o­nu stran­ku mesoždera, od koje će se odvo­ji­ti frak­cija lju­doždera.

I u po­ve­sti se Ostrv­lja­ni rano počeše de­li­ti bro­jem dva. Po­la­ri­tet Bri­ta i Rim­lja­na za­men­jen je du­a­li­te­tom An­glo­sa­sa i Nor­ma­na. Po­sle etničkog uje­din­jen­ja, ime­ni­telj „dva“ omo­gućava da kao držav­lja­nin Uje­din­je­nog Kra­ljev­stva bu­de­te i En­glez i Bri­ta­nac. Svi su En­gle­zi i Bri­tan­ci, ali ni­je­dan Bri­ta­nac, osim En­gle­za, nije i En­glez. Dvo­pol­nost se pre­se­li­la i u so­ci­jal­ne, po­li­tičke, ver­ske od­no­se. Po­sto­je oni koji ima­ju sve, i oni koji ne­ma­ju ništa, ali to nije en­gle­ski eks­klu­zi­vi­tet. Oni treći, oni „iz­me­đu“, jed­noj od kraj­no­sti teže, a u dru­gu su gu­ra­ni. Faza „trećeg“ u prin­ci­pu je ovde uvek tran­zi­tor­na. Ra­nim dušama su vla­da­li pa­gan­ski dru­i­di i hrišćani, ali čim su osta­li samo hrišćani, po­de­li­li su se na ka­to­li­ke i pro­te­stan­te.


Bri­tan­skom po­li­ti­kom kr­ma­ni­li su: jed­na ili dru­ga ple­mićka ko­a­li­ci­ja, to­ri­jev­ci ili vi­gov­ci, kon­zer­va­tiv­ci ili li­be­ra­li, kon­zer­va­tiv­ci ili la­bu­ri­sti. Ret­ko je ko re­me­tio ovu dvo­polnu idi­lu, a kad bi uspeo, je­dan od po­lo­va je ne­sta­jao, bi­vao za­men­jen no­vim, i klac­ka­li­ca je pro­dužila da se kla­ti u dva sme­ra.

Dvo­pol­nost se spon­ta­no pre­ne­la u sve ob­li­ke jav­nog živo­ta. En­gle­zi se naj­pre dele na mu­skar­ce i žene, a po­tom na one koji su za, i na one koji su pro­tiv, bilo o čemu da je reč.


U po­ve­sti su bili za bil­je ili meso; za Stu­ar­te ili pro­tiv Stu­ar­ta; za udo­vol­ja­van­je zah­te­vi­ma po­bun­je­nih se­ve­ro­a­merič­kih ko­lo­ni­ja ili pro­tiv njih; za rop­stvo ili pro­tiv; da se ne­gde uđe ili da se ne uđe; da se od­ne­kud iza­đe ili da se tamo osta­ne, osta­jući često tek pošto su izašli. Sad se dele na one koji su za ili pro­tiv kon­tra­cep­cije, žen­skog svešten­stva, Uje­din­je­ne Evro­pe, nu­kle­ar­nog na­o­ružanja, go­spo­di­na Ruždi­ja i meko ku­vanih jaja. Za ili pro­tiv sve­ga pro­tiv čcga ili za šta su dru­gi.

Pra­ve sre­di­ne nema. Za na­rod kom­pro­mi­sa to je za­pan­ju-juće. Ali ­je pa­ra­doks pri­vi­dan. Sre­di­ne nema zato što ­je ona u ovom od­me­re­nom i ume­re­nom na­ro­du već sadržana u nje­go­vim kraj­no­sti­ma. Sred­nji­ji se ne može biti od sred­ine koju krajn­ji po­lo­vi za­stu­pa­ju. Sto­ga sred­nje mi­šljen­je nema šanse na po­pu­la­rn­ost. Po­ku­šaj osni­van­ja treće stran­ke nije pro­pao samo zbog mana ne­pro­por­ci­o­nal­nog iz­bo­rnog si­ste­ma, već i zbog vr­li­na du­hov­nog si­ste­ma, koji kraj­no­sti­ma bra­ni da ui­sti­ni budu krajn­je i time ot­kri­ju pred­no­sti sred­njih pu­te­va. (Uo­sta­lom šta će vam i treći za­o­bi­la­zni put kad već ima­te dva?)

U Evro­pi su kraj­no­sti na kra­ju mogućeg, raz­li­ke među nji­ma to­li­ke su da se pre­mošćava­ju ni­zom uza­stop­nih, međusob­no raz­ličitih i ja­sno pro­fi­li­sa­nih „sre­di­na“. U Evropi vam se čini da ste na kra­ju i kad ste u sre­di­ni. Možda ću biti ja­sni­ji ako ovdašnje „muke s nečim trećim“ upo­re­dim s našim mu­ka­ma koje ću, radi ras­po­zna­van­ja, de­fi­ni­sa­ti kao „muke sa onim – dru­gim“.

Za raz­li­ku od bri­tan­ske po­li­tičke dvo­pol­no­sti, naš je si­stem za­sno­van na bol­jše­vičkom kon­cep­tu mo­no­pol­no­sti. Sre­di­ne nema jer se bez su­prot­nog pola ni lo­gič­ki ni prak­tično sre­di­na ne može us­po­sta­vi­ti. Spek­tar po­li­tičkog mišljen­ja je kao ra­zno­boj­na za­sta­va. Ako je na jed­noj mot­ki, za­sta­va, osim na re­vo­lu­ci­o­nar­noj olu­ji, visi, i nje­ne boje se ne vide.

Da bi se i na građan­skoj omo­ri­ni mira ras­po­zna­va­le, mora ona biti ra­za­pe­ta između dve mot­ke, po­stav­lje­ne na iz­ve­snoj udal­je­no­sti. Vi­dlji­vost par­tij­ske boje po­sti­za­va­na je tako što se dru­ga kraj­nost, ona dru­ga mot­ka, u ne­do­stat­ku pra­ve – za­mi­šlja­la. Opo­zi­ci­ja, na­rav­no, po­sto­ji. Samo, to je uvek neka ave­tin­jska opo­zi­ci­ja, sa­bla­sna mot­ka koju bira par­ti­ja pre­ma po­tre­ba­ma tre­nut­ka.

Zakačena pri­vre­me­no za tu dru­gu, fan­tom­sku mot­ku, do tada ne­ja­sna par­tij­ska za­sta­va po­sta­je vi­dljiv tran­spa­rent, a nje­ne boje po­no­vo ras­po­znatlji­ve, sve do dru­ge prili­ke kada se iz fa­ta­mor­ga­ne jav­nog mi­sljen­ja bira dru­ga na­spram­na mot­ka. Po­što svoj jav­ni život nema, ta dru­ga, po­sto­jeća, no ipak ave­tin­jska kraj­nost, ne služi sebi, već onoj pr­voj, da se bol­je vidi. Ali i ta prva, jed­nom stvar­na, upra­vo zbog stal­nog su­prot­stav­ljan­ja izabra­nim fan­to­mi­ma, i sama po­sta­je fan­tom­ska.

En­gle­zi ne pri­zna­ju po­li­tičku sred­inu ­jer, osim nje, dru­go i ne po­zna­ju, nji­ho­ve su kraj­no­sti već ta sred­ina. Mi je ne po­zna­je­mo niti pri­zna­je­mo, jer u od­su­stvu n­e­ke dru­ge, osim vla­da­juće kraj­no­sti, ne možemo ni da je – za­mi­sli­mo. Naj­pre smo ima­li fan­tom­sku opo­zi­ciju, sad nam je i vla­da po­ma­lo sa­bla­sna. A kad su kraj­no­sti fan­tom­ske, ni sre­di­na ne može biti stva­rna. Sve po­sta­je – fa­ta­mor­ga­na.