Neobično ponašanje

Neobično ponašanje
Sabrana pisma iz tuđine XXV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTO­RIJ­SKIH NUŽNO­STI

Ugled­ni be­o­grad­ski pro­fe­sor­ dr­ Ni­ko­la­ Mi­lo­š­e­vić je na­ o­sni­vačkoj sku­pš­ti­ni De­mo­krat­ske stran­ke, citira­jući ru­skog pi­sca V. Voj­no­viča, re­kao da je „Karl Marks bio u pra­vu kad je pred­vi­deo pot­pu­no osi­ro­mašenje rad­nićke kla­se, ali se pre­va­rio u jed­noj sit­ni­ci - to se nije do­go­di­lo u ka­pi­ta­li­zmu, nego u ko­mu­ni­zmu. Mo­glo bi se reći bez ika­kvog pre­te­rivan­ja da su se sva, pa i ona naj­ne­po­vol­jni­ja pred­viđanja Mark­sa i Len­ji­na o sud­bi­ni ka­pi­tali­stičkih režima, ostva­ri­la, ali ne u ka­pi­ta­li­zmu već u ko­mu­ni­zmu.“ S jed­na­kim pra­vom možemo ­tvr­di­ti ­da ­su mane ka­pi­ta­li­zma došle do pu­nog izražaja tek u so­ci­jali­zmu i nje­go­vom po­ku­ša­ju da se ka­pi­ta­li­zam nad­ma­ši. Uto­li­ko je, i samo uto­l­i­ko, so­ci­ja­li­zam ne­za­men­ljiv.

On je de­mon­stri­rao u kom se prav­cu ka­pi­ta­li­zam ne sme raz­vi­ja­ti ako hoće da osta­ne naj­pod­no­šl­ji­vi­ji od svih ne­pod­nošlji­vih dru­štve­nih si­stema. So­ci­jali­zam nam je obrečen kao nužnost, ne­š­to ne­ sa­mo slo­bo­do­umno, do­bro, pra­ved­no, već i ne­iz­bežno. Po­ka­za­lo se da je zah­te­vao ne­u­po­re­di­vo veći trud od ka­pi­ta­li­zma, kome je mark­si­zam sa svo­jim re­vi­zi­o­ni­sti­ma (rev­ita­listima, za­pra­vo) obećao isto tako ne­u­mit­nu pro­past, a da, upr­kos zdušnom na­po­ru ver­ni­ka i po­slu­šni­ka dok­tri­ne, pa i pomoći „di­ja­ilek­tičkih za­ko­na isto­ri­je“, pro­pa­da so­ci­ja­li­zam, ne ka­pi­ta­li­zam.


Ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti, pri­tom, zem­lju u ko­joj živi­mo. Ona dokazuje da se ni u ka­pi­ta­li­zmu sa­mim bo­rav­kom u nje­mu ne može pro­speri­ra­ti. Bri­ta­ni­ja je is­traj­no po­ku­iša­va­la da bude ka­pi­ta­li­stička zem­lja, a da što man­je radi i nije slav­no pro­šla. Da se još jed­nom ne razočara­ju, kao što su se razočarali u so­ci­ja­li­zam, Ju­go­slo­ve­ni po­u­ku na vre­me mo­ra­ju shva­ti­ti.

U budućem se ka­pi­ta­li­zmu ne možemo od­ma­ra­ti kao u pro­teklom so­ci­ja­li­zmu. Ležeći u isto­ri­ji, sa sve četi­ri uvis, ne može se us­pe­š­no iz­gra­di­ti ni naj­go­ri si­stem na sve­tu. I naj­go­ri, kako smo is­ku­si­li, zah­te­va iz­ve­stan or­ga­ni­zo­van trud.



I bri­tan­ska kon­zer­va­tiv­na i ju­go­slo­ven­ska pro­gre­siv­na vla­da da­va­le su svo­jim na­ro­di­ma mno­go­broj­na op­ti­mi­stična obečanja. Raz­li­ka je u tome što ih je ovde da­va­la u­vek ista vla­da, a kod nas ista behu obećanja. Za­jed­ničko­ je ­i­ to ni ovde ni tamo nisu is­pun­je­na. Po­sto­ji ­jo­š jed­na raz­li­ka. Ovde će zbog toga vla­da iz­gu­bi­ci iz­bo­re. U Ju­go­sla­vi­ji če ih takođe iz­gu­bi­ti, pod us­lovom da ih ras­pi­še. A hoće li? O tome g. Milošević (Ni­ko­la) kaže: „Mi smo ne ­jed­nom bili u pri­li­ci da čuje­mo kako bi srp­ski ko­mu­ni­sti i na sl­o­bod­nim iz­bo­ri­ma si­gur­no do­bi­li. Pra­vo pi­tan­je nije u tome. Pra­vo je pi­tan­je, međutim, zašto ko­mu­ni­sti ne sme­ju da izađu na iz­bo­re čak i onda kada mi­sle da bi ih do­bili. Ja ću vam reći za­što: zato što, čak i kad bi prve iz­bo­re do­bi­li, dru­ge bi si­gur­no iz­gu­bi­li.“

Bri­tan­ske vla­de po­stu­pa­ju ce­lis­hod­ni­je. Kako ih ne bi iz­gu­bi­li, ume­sto da iz­bo­re odlažu, ras­pi­su­ju pre­vre­me­ne. I to kad im do­bro ide te se mogu na­da­ti da će ih sigur­no do­bi­ti. Mi ovaj trik, na žalost, ne možemo ko­ri­sti­ti. Nama ni­kad ne ide do­bro.

Po­red mno­go­broj­nih ino­va­ci­ja ko­ji­ma, po pro­fe­so­ru Miloševiću, već de­ce­ni­ja­ma usrećuje­mo i na­uku i em­pi­ri­ju, između ko­jih sa­mo­u­pravna de­mo­kra­ti­ja, mi­li­mi­kron­ska de­cen­tra­li­za­ci­ja, fe­de­ri­ra­juća fe­de­ra­ci­ja, ne­svr­sta­na di­plo­ma­ci­ja, bes­par­tij­ska plu­ra­li­za­ci­ja, nisu ni je­di­ne ni naj­impo­zant­ni­je, naša je vla­da sad smi­sli­la i so­ci­ja­li­stičku im­pro­vi­za­ci­ju. To je te­o­ri­ja po ko­joj ništa ne radiš što ap­so­lut­no ne moraš, a sve što mo­raš, ra­diš za ovaj dan, ovaj čas, čeka­jući da ti su­tra­šnji dan kaže šta ćeš pre­ko­su­tra ura­di­ti. Inače si oba­ve­zan da gre­siš više nego što je ne­op­hodno.

Mo­ram naše po­li­tičke pro­na­la­zače „čarob­nog ka­me­na održavan­ja - na vla­sti“ razočara­ti. Nji­ho­vo in­ge­ni­o­zno ot­kriće bri­tan­ske vla­de već ve­ko­vi­ma ko­ri­ste. One ni­kad ne rade nešto što baš ne mo­ra­ju i ni­kad duže nego što su pri­nuđene.

Ju­go­slo­ven­ske­ vla­de ­gle­da­le­ su u so­ci­ja­li­zmu ­cil­j i kako će po­moću nje­ga so­ci­jali­zmu biti bol­je, bez ob­zi­ra ka­ko ­je na­ro­du. Bri­tan­ske, ako su so­ci­ja­li­stičke, kako će pomoću tog cil­ja Bri­tan­ci­ma biti bol­je. Ako su kon­zer­va­tiv­ne, kako će bol­je biti ka­pi­ta­li­zmu koji i ona­ko sle­di.

Ju­go­sloven­ske su vla­de na putu ka konačnoj ali da­le­koj vr­li­ni, se­zon­ski men­ja­jući sve čega bi se do­mo­gle, sla­ga­le mane, greške i pro­ma­ša­je jed­ne pre­ko dru­gih, hoteći samo i uvek da te mane budu ori­gi­na­l­ne, eks­klu­ziv­ne, sa­mo ­naše, da bi spo­zna­le kako nam se ­je­di­na do­stup­na ­vr­li­na na­la­zi pred no­som, od­mah pre­ko gra­ni­ce. Bri­tan­ske su vla­de obav­lja­le svoj po­sao, od­la­ga­le­ su pro­me­ne­sve­ dok­ za n­ji­ma ni­je­ ni­je­ uginula ­sva­ka ­po­tre­ba. A to ­je bilo onda kad su se pro­me­ne naj­pri­rod­ni­jim pu­tem, same od sebe, oba­vi­le.

Da za­vr­ši­mo kako počesmo, sa g. Mil­oše­vićem (Ni­ko­lom) koji je re­kao da su nas ko­mu­ni­sti plaši­li mogućnošću da pre­ko so­ci­ja­li­zma po­sta­ne­mo dru­ga Šved­ska ili Ame­ri­ka. Odah­nu­li­ smo tek ovih dana kad su poručili da nam to neće poći za ru­kom sve dok se oni ne do­go­vo­re šta nam više od­go­va­ra, jed­na ili dru­ga kapita­li­stička zem­lja.

Bri­tan­ce­ ta­kva di­le­ma ne muči. Oni su uve­re­ni da su i od jedne i od dru­ge bol­ji.