Nužna opozicija

Sabrana pisma iz tuđine XXVI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ZA­ŠTO JE BRI­TA­NIJI NU­ŽNA A SR­BI­JI NIJE NUŽNA OPO­ZI­CI­JA

Već iz na­slo­va emi­si­je vidi se da se u Ju­go­sla­vi­ji ne­što zbi­lo. U nje­mu nema Ju­go­sla­vi­je, a da li je u stvar­no­sti ima i ko­li­ko je tamo ima, osta­je da se usta­no­vi dru­gom pri­li­kom. Ume­sto Ju­go­sla­vi­je tu je Sr­bi­ja. Srbi­ja je još do­ ne­dav­no bila ne­rav­no­pra­van deo Ju­go­sla­vi­je, a sad je rav­no­pra­van sa­sto­jak ju­go­slo­ven­ske dr­zav­no­prav­ne kon­fu­zi­je. Ima li tu bit­ne raz­li­ke, odlučiće srp­ska budućnost.

Šta se, u međuvre­me­nu, zbi­lo? U Hrvat­skoj i Slo­ve­ni­ji odr­ža­ni su prvi po­sle­rat­ni de­mo­krat­ski vi­še­stranački iz­bo­ri na ko­ji­ma ­je po­be­di­la an­ti­ko­mu­ni­stička opo­zi­cija. Ko­mu­nisti­ma je, za uz­vrat, pri­pa­la po­ma­lo ne­pri­rod­na čast da budu pro­mo­to­ri građan­ske par­la­men­tar­ne de­mo­kra­tije na te­ri­to­ri­ji na ko­joj su je pre pola veka uništili. Ne znam ko­li­ko ova na­kna­da za­do­vol­ja­va hr­vat­ske i slo­venačke ko­mu­ni­ste, ali ­je ­srp­ske­ nečemu naučila.


Srp­ski su ko­mu­ni­sti, ugle­da­jući se na hr­vat­ske i slo­ve­načke istomišl­je­ni­ke, s ko­ji­ma ni o čemu isto ne mi­sle, naj­pre na­iv­no sma­tra­li da je naj­e­ko­no­mičnije, naj­be­zo­pa­sni­je i naj­brže ni­š­ta sem ime­na na sebi ne men­ja­ti. Da je do­vo­lj­no pro­me­ni­ti fir­mu koja budi rđave uspo­me­ne a izgu­bi­la je sav isto­rij­ski kre­dit. Nije, na žalost, pa­li­lo. Is­pod pre­far­ba­ne fir­me pro­zi­ra­la se ružna boja sta­re so­ci­ja­li­stičke stvar­no­sti.



Pošto na­rod nisu tako brzo ni bez­o­pa­sno mo­gli pro­me­ni­ti kao fi­rmu, mada je baš to naj­e­ko­no­mičnije, po­go­to­vu ako iza­be­re­mo da bu­de­mo ­Ja­pan­ci, prešli su na strikt­nu po­de­lu pro­gre­siv­nih sna­ga na pra­vu ko­mu­ni­stičku Par­ti­ju i krip­to­ko­mu­ni­stički So­ci­ja­li­stički sa­vez, gde će, po mu­drom pro­jek­tu, isti ko­mu­nisti kroz Par­ti­ju vla­da­ti, a kroz Sa­vez sami sebi kao opo­zi­ci­ja opo­ni­ra­ti. Po svoj pri­li­ci bla­go­na­klo­no, što je za sta­bil­nost zem­lje uvek požel­jno. Prem­da su pred­no­sti ova­kvog si­ste­ma, sličnog „do­go­vor­noj eko­no­mi­ji“, oči­gled­ne, mo­rao se on na­pu­stiti zbog bo­ja­zni da svi ko­mu­ni­sti ne pređu u So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez i vla­da osta­ne bez naj­po­u­zda­ni­jih lju­di za vla­dan­je. Opo­zi­ci­ja ­je, na­i­me, zdra­va ide­ja i pro­tiv nje ni­ko­ ni­š­ta nema, ali, ka­o ­i­ to ­joj ­sa­mo i­me­ kaže ona­ ne ­može vla­da­ti. Inače je vla­da, nije opo­zi­cija. Za opo­zi­ci­ju je, po pri­ro­di stva­ri, da u opo­zi­ciji bude. Ako u opo­zi­ci­ji nije, nego na vla­sti, zašto po­sto­ji? Sr­bi­ja, na­i­me, ima ­vla­du. Opo­zi­ciju nema. Ona ­joj man­jka.

Treća je ide­ja tzv. bes­par­tij­ska de­mo­kra­ti­ja. Ni­sam si­gu­ran hoću li po­jam do­bro ob­ja­sni­ti, jer spa­da u naj­no­vi­ju ko­mu­ni­stičku kri­ti­ku Kan­tovog čistog uma, pa je bol­je­ da­ se po­sla ka­nim. Pre­skočimo ­je ka­o ­što ­su je i ko­mu­ni­sti po­sle kraćeg ko­le­ban­ja pre­skočili.

Naj­zad se do­š­lo do konačnog, pri­lično mor­bid­nog rešenja. Socija­listički sa­vez i Ko­muni­stička par­ti­ja uje­din­ju­ju se u So­cija­li­stičku par­ti­ju Sr­bi­je. Ko­mu­ni­sti se, dakle, uje­din­ju­ju sa sa­mi­ma so­bom, jer su i do sada udob­no bo­ra­vili u vr­ho­vi­ma obe or­ga­ni­za­ci­je. Re­kao sam jed­nom da rešenje kri­je iz­ve­sne eu­ge­ničke ri­zi­ke i da je jed­no­par­tij­ski si­stem za državu, ma kako se par­ti­ja zva­la, isto što i hro­nično ro­do­skrv­ljen­je za po­ro­di­cu. In­cest će ge­ne­tički pro­iz­vo­diti idi­o­te, a jed­no­par­tij­ski si­stem od­go­va­ra­juće po­li­tičke po­tom­ke.

Čini se da su i srp­ski ko­mu­nisti do sličnih za­ključaka doš1i, pa su pred­ložene dve no­vi­ne: nova se So­cija­listička par­ti­ja odriče sva­ke od­go­vor­no­sti za ne­bro­je­ne pro­ma­ša­je svo­jih po­li­tičkih pre­da­ka, ona in ex­ten­so od­ba­cu­je ce­lo­kup­nu svo­ju isto­ri­ju, osim, raz­u­me se, epi­zo­de ko­jom je došla na vlast, ali pri­zna­je te­sta­mentar­no na­sleđe tri krup­na, svet­ski pri­zna­ta domaća uspe­ha: so­ci­ja­li­zam s dru­štve­nom svo­ji­nom, sa­mo­u­pra­vl­jan­je i ne­svr­sta­nost. Toga se ni­po­š­to ne odriče. I ne bez logičkog raz­lo­ga. Bez so­ci­ja­li­zma, sa­mo­u­prav­ljan­ja i ne­svr­sta­no­sti, SPS je su­vi­šna. Odlučeno je, zatim, da se svim osta­lim stran­ka­ma do­zvo­li sva moguća de­lat­nost, osim, na­rav­no, po­be­de na iz­bo­ri­ma.

Iz­gle­da, međutim, da je baš to bi­zar­na na­me­ra no­vih stra­na­ka. A. to se, vele ko­mu­ni­sti, po sebi je ja­sno, ne može do­pu­sti­ti. Ne što oni ne bi dali. Dali bi oni, za­što ne! Nego što tako nešto ne pod­no­si uni­ver­zal­na po­li­tička lo­gi­ka. Oso­bi­to to za­bran­ju­ju naše međuna­rod­ne oba­ve­ze bez čijeg is­pun­jen­ja ni već go­to­vi Evro­plja­ni, naši Slo­ven­ci, u Evro­pu ne mogu. Nama, vele, ne tre­ba vl­a­da. Nju ima­mo. Zbog nje nam se ne pre­ba­cu­je ne­do­sta­tak de­mo­kra­ti­je. Pre­ba­cu­je nam se zbog od­su­stva opo­zi­ci­je. Za de­mokra­ti­ju je, da­kle, nužna opo­zi­ci­ja. Nju na sav glas i opo­zi­ci­o­ne stran­ke traže. A kad su je do­bi­li, vi­še­ je neće. Sad hoće i vlast!

Ka­kva ­je­ sad ­to ­glu­post! Pa, ako ­tu ­vlast­ do­bi­ju, iz­gu­bićemo pre­ko po­treb­nu opo­zi­ci­ju, i opet nas u pro­kle­tu Evro­pu neče pu­sti­ti. Ko­mu­nistička se opo­zi­ci­ja ne može računa­ti. Ne samo što zbog re­vo­lu­ci­o­nar­ne dok­tri­ne ne može biti de­mo­krat­ska, nego što se od opo­zi­ci­je sa­svim od­vi­kla.

A mi ni­smo. Mi, de­mo­kra­te, to ume­mo. Mi to čak i vo­li­mo.

Nama, ka­ko ­vi­di­mo, opo­zi­ci­ja nije naročito nužna. A Bri­ta­ni­ji­? A­ko ćemo pra­vo ni njoj. Je­di­na vi­dlji­va funk­ci­ja opo­zi­ci­je Nje­nog veličan­stva je da, s vre­me­na na vre­me, smen­ju­je vla­du Nje­nog veličan­stva, ne men­ja­jući bla­go­slo­ve­ni en­gle­ski način ži­vo­ta ali men­ja­jući iz­ve­sne uslo­ve da se on večno održi.

A za to nije nužna opo­zi­ci­ja. To sa­svim lepo rnože da obav­lja i sva­ka­ vla­da.