Objašnjenje Jugoslavije

Sabrana pisma iz tuđine XXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PO­SLED­NJI PO­KU­ŠAJ DA SE GO­SPO­DI­NU DŽONSU OB­JA­SNI JU­GO­SL­A­VI­JA

„Pro­šlo je do­sta vre­me­na“, re­kao je moj en­gle­ski pri­ja­telj, „ot­ka­ko ste mi onako kristalno jasno objasnili vašu lepu zemlju. Mo­ra­ da ­sa m­nom ne­š­to nije u redu kad ni­sam sve shva­tio. Da li bi­ste bili Iju­ba­zni da po­ku­š­a­te po­no­vo?“ Ni­sam mo­gao od­bi­ti, ali sam na­sto­jao da mi­si­ju što više suzim. „Ob­ja­sniću vam samo ono što ni­ste raz­u­me­li.“ „Iskren da bu­dem, ni­sam raz­u­meo ni­š­ta“, re­ka­o ­je po­stiđeno g. Džons.


„U redu“, re­koh mračno, „pi­taj­te“. Pod­se­tio me je da sam tvr­dio kako u Ju­go­sla­vi­ji vla­da ko­mu­ni­stička par­ti­ja i da dru­ge stran­ke nisu do­pu­š­te­ne. Ob­ja­snih mu da je sada stan­je znat­no bol­je. Go­to­vo­ su svu­da ko­mu­ni­sti s vla­sti zbačeni.

U Slo­ve­ni­ji vlast drži ko­a­li­ci­ja de­mo­krat­skih stru­ja, u Hr­vat­skoj takođe jed­na an­ti­ko­mu­nistička stran­ka. „A u vašoj Sr­bi­ji?“ „I tu više nisu na vla­sti.“ „Ko je na vla­sti?“ „So­ci­ja­li­sti.“ „Po tra­di­ci­ji, pret­po­stav­ljam, an­ti­ko­mu­ni­stički ras­po­loženi?“


„Ne, go­spo­di­ne, ko­mu­nistički ras­po­loženi, samo se sad zovu so­ci­ja­li­sti, ja­sno?“ „Ap-so-lu-tno, sa­mo­ za­što­ su men­ja­li ime­ a­ko­ su osta­li isti?“ „La­kš­e ­je men­ja­ti ime nego član­stvo, zar nije?“ „Ap-so-lu-tno, no­ zar naj­bol­je n­i­je pro­me­ni­ti po­li­tiku?“ „Možda“, ka­zao sam, „ali onda ne bi osta­li ko­mu­ni­sti, ja­sno?“ „Ap-so-lu-tno“, složio se g. Džons, „no ipak se pi­tam kako u tako ja­snoj si­tu­a­ci­ji funk­ci­o­niše vla­da?“ „Zar je važno funk­cio­ni­še li vla­da ako funkci­o­ni­še­ zem­lja?“ „Zem­lja, da­kle, funk­ci­o­ni­še?“ „Zem­lja, go­spo­di­ne, uvek funk­ci­o­ni­še. Uvek se okreće oko sun­ca, ja­sno?“ „Ap-so-lu-tno“, od­go­vorio je g. Džons, „po­go­to­vu ako nije važno funk­ci­o­ni­še li nje­na vla­da“. Da mu stvar­ po­sta­ne ­ja­sni­ja pri­me­ni­o­ sam domaću di­ja­lek­ti­ku: „Sve možete obr­nu­ti na­o­pa­ko pa do­bi­ti isti is­hod. Možete reći da ako funk­ci­o­ni­še vla­da funk­ci­o­ni­še i zem­lja, zar ne?“ „Da.“ „E pa ne. Kod nas, na pri­mer, vla­da sjaj­no funk­ci­o­ni­še, ali zem­lja ne baš oso­bi­to.“ „A za­što?“ „Zato što nema po­treb­nu vlast.“ Pi­tao me je za­što joj se ta vlast ne obez­be­di. Ras­tu­mačio sam mu da bi to ugro­zi­lo su­ve­re­ni­tet država od ko­jih je Ju­go­sla­vi­ja ustav­no skle­pa­na. „Ali Jugoslavija je fe­de­ra­ci­ja!“

„Ap-so-lu-tno, ali ni fe­de­ra­cija ne funk­ci­o­niše kao fe­de­ra­ci­ja.“ „Kako funk­ci­o­ni­še?“ „Uglav­nom nika­ko a po­vre­me­no kao ob­lik koji bar do sada nije is­pro­ban, pa se na­da­mo da ćemo i tu, kao u dru­gim po­li­tičkim ezo­te­ri­ja­ma, biti prvi.“ „To je, gospodine, za sad­ mal­ko ­nečitak spoj ostataka stare federacije, pri­me­sa nove kon­fe­de­ra­ci­je, po­ku­ša­ja se­pa­ra­ci­je i većeg dela ničim is­pun­je­ne ustav­ne šu­plji­ne, ja­sno?“ „Ap-so-lu-tno“, re­ka­o ­je, „pod uslovom da mi to po­no­vi­te na en­gle­skom.“

Ob­ja­snio sam naj­pre da sam i do­sad en­gle­ski go­vo­rio a po­tom da smo mi fe­de­ra­ci­ja koja više ne po­sto­ji, kon­fe­de­ra­ci­ja koja još ne po­sto­ji, da iz­ve­sne re­pu­bli­ke od Ju­go­sla­vi­je žele da se ot­ce­pe a dru­ge da se no­voj Jugo­sla­vi­ji pri­po­je, ali da mu o onoj ustav­noj cr­noj rupi u međupro­sto­ru ne mogu položiti ni­ka­kav račun. „Da li je kod vas sa­ve­zni ustav sta­ri­ji od re­pu­bličkih?“ „Na­rav­no.“ „Znači li to da se načela re­pu­bličkih ne mogu ko­si­ti s načeli­ma ­sa­ve­znog?“ „To mogu.“ „Kako, za­bo­ga, ako je sa­ve­zni od njih sta­ri­ji?“ „To što je sta­ri­ji ne znači da je jači. To samo znači da je pre od njih pi­san.“

„Pi­san, pret­po­stav­ljam, da ih pre­ju­di­ci­ra.“ „Ne. Oni su pi­sa­ni da pre­ju­di­ci­ra­ju sa­ve­zni.“ „Sta­ri?“ „Ne. Novi.“ „Koji novi?“ „Onaj koji će se tek pi­sa­ti.“ „Kad će se pi­sa­ti?“ „Ne zna se. Kad će se pi­sa­ti i hoće li se uopšte pi­sa­ti za­vi­si od toga hoće li biti Ju­go­sla­vi­je.“ „Pa hoće li je biti?“ „To od usta­va za­vi­si.“ „Ko­jeg? Na­pi­sa­nog ili onog sto će se tek pi­sati?“ „Dru­gog, ovo­g još ne­na­pi­sa­nog, raz­u­me­se.“ „Hoće li ili neće biti Ju­go­sla­vi­je za­vi­si od usta­va čije pi­san­je za­vi­si od toga hoće li je biti ili neće?“

„Ap-so-lu-tno. Ali se s istim pra­vom može reći da hoće li ili neće biti no­vog usta­va za­vi­si od po­sto­jan­ja Ju­go­sl­a­vi­je, čije po­sto­jan­je za­vi­si od toga hoće li ili neće ima­ti ustav.“ Pi­tao sam ga da li mu je konačno st­var ja­sna. „Ap-so-lu-tno“, ka­zao je, „osim ako vas ne mrzi da s ob­ja­šnjen­jem pro­ba­te još jed­nom?“ „Mrzi me.“ Re­kao sam ne­pri­ja­zno. „Ustav­na pi­tan­ja, go­spo­di­ne, ni u naj­sa­vr­še­ni­joj državi nisu laka.“

„Oprosti­te“, po­bu­nio se, „u En­gle­skoj jesu“. „Kako?“ „En­gle­ska nema ustav. To je sva­ka­ko naj­lak­še i naj­sa­vršeni­je ustav­no re­šen­je do ko­jeg jed­na država može doći.“ Bio sam zatečen. „Šta tre­ba da se do nje­ga dođe? Da se bude mu­dar?“ „Ne, go­spo­di­ne, do­vol­jno je biti En­glez.“

„Ap-so-lu-tno!“ Za­va­pih ska­men­jen, što od iz­ne­nađenja, što od otačastve­ne­ sreće. Bla­go­da­reći an­glo­sak­son­skoj prav­noj te­o­ri­ji ot­kri­o­ sam je­di­ni način koji može re­ši­ti našu dugu, mučnu i opa­snu ustav­nu kri­zu, pa hi­tam da vam ot­kriće po­ve­rim pre nego u iz­ra­di no­vog usta­va opet pro­traćimo dra­go­ce­no vre­me i osta­ne­mo bez tra­di­ci­o­nal­ne ener­gi­je da ga kr­ši­mo.

Od rata na­o­va­mo ima­đa­smo ­sve sa­vrše­ni­je usta­ve. Usta­vi behu savršeni, ali­ se­ ni­je­dan ni­je­ po­ka­zao uspe­lim. Sva­ki­ je­ i­ma­o­ ma­ne ko­je­ su is­prav­lja­ne na­red­nim, uni­šta­va­jući us­put i vr­li­ne pret­hod­nih (ako su po­sto­ja­le). Očigled­no ­je ­da kla­sičnim pu­tem do­ sa­vriše­nog usta­va nećemo stići. I da se sa­vr­še­nog usta­va u ne­sa­vr­še­nom sve­tu ne­mo­guće domoći.

Kako bi bilo da ga se ma­ne­mo? Da se kako Eng­le­zi od­rek-nemo ustava pa da živimo po starim, dobrim narodnim običajima?

Bilo bi dobro. Jedino me brine što naši narodni običaji podrazumevaju ponekad i sekiru. A potom i to što mi je g. Džons saopštio da za englesko rešenje nije dovoljno biti mudar. Da je neophodno i Englez biti. A za to je potrebno da smo rođeni na drugom mestu, u drugo vreme, pre svega da smo – drukčiji.