Sabrana pisma iz tuđine XXVIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
„MARAMICA“ ILI „USEKNJAČA“ PITANJE JE SAD
Za Engleze je pedigre njihovih pasa značajniji od genealogije njihove aristokratije, ali posle nacionalne časti nijedno pitanje ne diže takvu buru niti izaziva toliku polemiku kao klasno. Čim se pomene, i ako se pomene, jer ga pominjati nije uputno. Engleska deca tu su da se vide, ne da se čuju; klase da se osete, ne da se o njima govori. Pogledajte šta se desilo ludim Francuzima!
Dok o plemstvu nije bilo reči, dok se tek podrazumevalo, sve je bilo u redu. Čim se o njemu progovorilo, smesta su ga povešali o fenjere ili polegli na giljotinu. Spisateljica Evelin Vog drži, međutim, da je u Engleskoj pedigre važan koliko i horoskop. On je eufemistička zamena za horoskop. Sugeriše da su životni izgledi sina engleskog vojvode znatno bolji od sunarodnika čiji je otac rudar. Na veliku žalost Engleza to nije nikakav ekskluzivitet, pa se time nećemo baviti.
Pošto je englesko društvo definisao kao tripartitno, te ga izdelio na višu, srednju i nižu klasu, profesor Ros veli da ono što višu izdvaja od ostalih jeste njen jezik. „Nekad to nije bio slučaj, ali danas pripadnik više klase nije obavezno ni bolje obrazovan, ni čistiji, ni bogatiji nego neko van nje. Niti se očekuje da igra važnu ulogu u javnom životu. Jedino što se od njega očekuje jeste da ne kaže „useknjača“ već „maramica“, da govori jezikom svoje klase.
Ako govori. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u raznim varijantama i s različitim značenjem muka. Ali ćuti. Navika ćutanja je izvorno engleska, tek potom aristokratska. Evropljanin, pa i plemić, koristi reči da njima odgovori na zamršene situacije modernog života. Engleski aristokrat, često i običan Englez, u tom cilju koristi mutavost.
Ćutanjem izražava on većinu „jakih“ osećanja: od sumnje do prezira i mržnje; ali i natrag, nažalost – od poverenja i naklonosti sve do ljubavi.
Vajldov priručnik o manirima više klase danas je beznadežno zastareo. Ko još poštuje pravilo da se za ručak ne poručuje supa? Čak ni zapovest „Gospodin se nikad ne vozi autobusom“ više ne važi. Kompromitovana je kad je u godini Generalnog štrajka, da ga slomi, engleska aristokratija zamenjivala šofere po gradskim autobusima, i pri tom se grdno zabavljala, ne osećajuči da se korisnim radom u nevreme lišava najpresudnijeg od svojih istorijskih ebkluziviteta.
Ali se, kao i u doba Vajlda, još uvek nešto sme, nešto ne sme. Nešto je dopušteno, nešto nije. Jedno je na mestu, drugo nikako. Zašto, u međuvremenu se ne kaže. Pripadniku engleske više klase dopušteno je da se od kiše kišobranom štiti u Londonu - i drugim gradovima, razume se - ali ne i u prirodi; ni pod kojim uslovima u polju, gde je kišobran dozvoljen samo njegovom bratu - svešteniku.
Svi engleski oficiri nose engleske brkove ali ne nose engleske kišobrane, iako ga je Napoleonov pobednik,vojvoda od Velingtona, koristio na svakom engleskom bojištu. Vojničkim ambrelima nije pomogla ni naklonost Engleza prema suludim presedanima. Engleski gospodin može, pijan, povraćati na javnom mestu, pa čak, sačuvaj me Bože, lirski biti raspoložen, ali se nikad ne sme ponašati bahato.
1 naravno, ne sme propustiti nedeljno bogosluženje ako je na selu koje je pripadalo precima. Osim u vreme krvavih verskih obračuna, anglikanska aristokratija nije bila osobito bogobojazna. A i tada se štila vše glava nego duša. Lojalnost prema crkvi i danas je pre stvar osečanja dužnosti nego uviđanja Boga. To je društvena, ređe lična obaveza.
Zato se nisam začudio kad sam u londonskom listu pročitao pitanje: „Veruje li princ Čarls u Boga?“ S obzirom da je on jedan od prvih plemića zemlje, pored drugih razloga, jer engleski govori s onoliko stisnutim zubima koliko je nužno da se ne razume, pitanje je legitimno. Provocirano je faktom da budući poglavar Crkve, prema Hotornu, vikaru od Tetberia, u čijoj parohiji prestolonaslednik katkad letuje, uporno bojkotuje nedeljno bogosluženje.
Nema ga, dakle, na jedinom mestu jedinog dana kad svi pristojni Englezi, pod ruku s ateistima, Davidove psalme u horu pevajuči, igraju vernike. Kraljica je posredstvom Dvorske kancelarije odgovorila da se Njegovo visočanstvo za vreme boravka na namesničkoj teritoriji prečasnog Hotorna „moli privatno“. Prečasni se nije pomeo.
Primetio je oprezno: „Možda dok jaše“. Bez obzira da li Princu zbog čestih padova s konja Bog baš tada najviše valja, engleski humor vikara od Tetberia pogađa odliku engleske aristokratije koja se ne tiče vere i ravnodušnosti prema njoj. Ovde je aristokrata, u načelu, ravnodušan spram svega, osim možda spram svojih rezultata u golfu.
Ima, dabome, još bizarnih svojstava koja se očekuju od engleskog aristokrate, ali ona ne ubeđuju da se pomoću njih obavezno postaje gospodin. Šta je, zapravo, gospodin? Prirodu pravog gospodstva - od doba nezavisnog - niko nije opisao. Ne postoji nijedna pojedinačna osobina da gospodstvo suvereno predstavlja. Nenametljivost, možda - da li i bezličnost? - može biti jedna od njih?
Fukara se odmah zapaža; gospodin tek kad ga nema. Na pitanje ko je pravi Jevrejin u Izraelu, gde se oni skupljaju sa svih strana, pa ih ima od ateista do ortodoksa, odgovoreno je: „Svakb ko za sebe misli da je Jevrejin, Jevrejin je“. Tako je, prema Evelin Vog, i s engleskim gospodstvom - svaki Englez drži za sebe da je gospodin i demarkacionu liniju prema onima koji to nisu povlači odmah ispod svojih peta.
U svojoj sam zemlji i nešto se pitam...
No comments:
Post a Comment