Pohvala piletu

Sabrana pisma iz tuđine XXX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

PO­HVA­LA PI­LE­TU SA ODSEČENOM GLA­VOM

Iz­ve­štaj po­svećen en­gle­skoj ul­jud­no­sti do­pu­š­ta pri­ro­dan pre­laz na ari­sto­kra­ti­ju pod uslo­vom­ da u vi­du ima­mo sa­vre­me­no plem­stvo, nipošto drev­no što na nas, ple­bej­ce, ni­je ­trošilo­ za­lud­ne­ ma­lo­građan­ske ­uč­tivo­sti nego nas je pri pr­vom ozbi­ij­ni­jem ne­spo­ra­zu­mu (uključiv „po­ve­sne“) pre­pu­š­ta­lo lovačkim ke­ro­vi­ma.

Tvrđenje kako je pra­va ari­sto­kra­ti­ja Ostr­va ne­sta­la još u dav­nim građan­skim ra­to­vi­ma Cr­ve­ne i Bele ruže, te da „ni­je­dan En­glez u sebi nema nor­man­ske krvi“, da je, da­kle, en­gle­sko plem­stvo sko­ro­je­vićko, sta­ro ­je­dva ne­ko­li­ko ­sto­ti­na ­go­di­na, ni­je ­tačna­ za­hval­ju­jući pa­ra­dok­si­ma domaće he­ral­di­ke. Na Kon­ti­nen­tu su plem­stvu tit­u­­le (s po­vla­sti­ca­ma) od­u­ze­le kr­va­ve građan­ske re­vo­lu­ci­je.

Opra­šta­juči se od pri­vi­le­gi­ja i po­se­da, ple­mići su po­ne­gde sačuva­li gla­ve, po­ne­gde i gla­ve i gr­bo­ve, ali u doba kad se ti­tu­le ku­pu­ju na slo­bod­noj pi­ja­ci a sva­ko se može zva­ti kako hoče, to sve man­je zna­či. Evrop­sko plem­stvo zna kad je po­sta­lo ple­me­ni­to, kad i zašto je pre­sta­lo to biti. En­gle­sko ne zna uvek. Ma­hom se zna kako su i kad iz­ve­sna ime­na po­sta­la ple­mićka, ali ne i kako i, kad su neka, među nji­ma i naj­sta­ri­ja, pre­sta­la to da budu. Drev­na po­ro­di­ca Skro­up držala je ši­rom Ostr­va ba­ro­na­te, pa i gro­fo­vi­je, a da­nas je njen do­a­jen tek „go­spo­din Skro­up“. S dru­ge stra­ne, možete se ro­di­ti kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne ose­ti­te ni­ka­kvu bit­nu pro­me­nu. (U po­gle­du pra­va možda, u dužno­sti­ma ni­ka­kvu.)


Nensi Mitford je pisala da aristokratija u republici liči na pile kome je od­se­če­na gla­va i koje je, prem­da ljup­ko ska­kuće, već mr­tvo, te da je no­bi­li­tet moguć samo u mo­nar­hi­ji. En­gle­sko, ve­ro­vat­no po­sled­nje au­tentično plem­stvo na sve­tu, so­ci­jal­ni sta­tus pri­težava isključivo pre­ko Kru­ne, dok se po­li­tički, za­stu­pljen u Domu lor­do­va, gubi, pa ova izložbena ga­le­ri­ja pla­ve krvi liči na kokošar­nik pun de­ka­pi­ti­ra­nih pilića go­spođe Mit­ford.

Pre­sud­na ra­zi­i­ka između en­gle­skog i kon­ti­nen­tal­nog plem­slva je u načelu pri­mo­ge­ni­tu­re. U Evro­pi je sva­ki pri­pad­nik ple­me­ni­te po­ro­di­ce - ple­me­nit. Pošto se po­ro­di­ca rađan­jem širi, rav­no­prav­nim na­sleđem njen se po­sed sužava, pa dal­ji po­tom­ci mag­na­ta, iako ple­mem­ti, siromašni mogu biti kao cr­kve­ni mi­še­vi. Ovde je imo­vin­ski sta­tus cr­kve­nog miša obez­beđen sva­kom po­tom­ku koji je imao ma­ler da se rodi po­sle pr­vo­rođenog. Ple­me­nit osta­je samo naj­sta­ri­ji sin.

On na­sleđuje ti­tu­lu, moć, bo­gat­stvo. Po­sed se ne ras­parčava, već se stal­no uvećava. Po­ro­dični pre­ko naj­sta­ri­jeg sina, državni pre­ko mlađe braće koja bez sred­sta­va ne­ma­ju kud nego u svet da ga za Bri­ta­ni­ju osva­ja­ju.


Dru­ga raz­li­ka je i pa­ra­dok­sal­na. Ple­mići se u konti­nen­tal­noj po­ro­di­ci, osim pr­vog, dav­nog, rađaju. Ovde se ime­nu­ju. Život možete pro­ve­sti kao us­pe­š­an izvozmk kon­zer­vi en­gle­skog sen­fa (i bo­tu­li­zma?) ili što ­je ­na­ i­zgled bez­na­dežnije, no u bri­tan­skoj prak­si nije, biti krvožedni sin­di­kal­ni bo­rac pro­tiv ari­stokrat­skih pri­vi­le­gi­ja i Gorn­jeg doma, da se u se­dam­de­se­toj, bla­go­da­reći kra­l­jičinom mo­no­po­lu u pro­iz­vod­nji pla­ve krvi, pro­bu­di­te kao lord i za­u­zme­te cr­ve­nu fo­tel­ju u tom domu, sklad­noj sim­bi­o­zi spa­va­o­ni­ce, mr­tvačnice i iz­li­šnog sle­pog cre­va na­ci­je. 1 što je još en­gle­ski­je, možete pro­dužiti da ga mr­zi­te, gr­di­te i zah­te­va­te nje­go­vo uki­dan­je.

Ali, ne­što ni­po­š­to ne možete. Ne možete je­zik svo­je zem­lje go­vori­ti kao oni koji vi­šoj kla­si pri­pa­da­ju po rođenju i od­go­ju. A go­vo­ri­ti kao kla­sa kad ne možete, ne možete joj stvar­no ni pri­pa­da­ti. Tada je za sa­mo­pošto­van­je uput­ni­je da se od nje što više, što aro­gant­ni­je razliku­je­te i go­vo­ri­te još gori en­gle­ski nego dok vam je krv bila cr­ve­na.

Tako saznajemo da svi pripadnici engleske više klase nisu plemići, što zbun­ju­je ko­li­ko i sa­znan­je da svi sta­nov­ni­ci Ostr­va nisu Bri­tan­ci, da svi Bri­tan­ci nisu En­gle­zi, niti svi En­gle­zi Ostrv­lja­ni (prem­da su svi Iju­di); da svi en­gl­e­ski pro­le­te­ri nisu rad­ni­ci ni sve en­gle­ske ari­sto­kra­te go­to­va­ni (prem­da ­su ljudi oni). Jer, dok ­su u mno­gim zem­lja­ma rad­ničke vođe za svoj grdan trud u podrivanju eksploatatorskog kapitaliz­ma­ do­bi­ja­li­ za­tvor, u En­gle­skoj­ su od tog istog ka­pi­ta­li­zma do­bi­ja­li ti­tu­le i pra­vo da eks­plo­a­tišu ka­pi­ta­li­zam.

Ne­moj­te­ se, međutim, na­da­ti ­da ­sret­ne­te­ lor­da ­sa žul­je­vi­tim ru­ka­ma. On je mo­gao biti ru­dar u Vel­su ali je to bilo dav­no. Pošto je bio po­znat štraj­kač i bo­rac za rad­nička pra­va, po­š­to se iz­da­šno tu­kao s buržoa­skom po­li­ci­jom i od nje bi­vao ha­pšen, po­sta­o ­je naj­pre lo­kal­ni, po­tom okružni, naj­zad ze­maljs­ki sin­di­kalni li­der. Na kra­ju ga je kral­ji­ca pre­o­bra­zi­la u ple­mića. Žul­je­vi su dav­no iščezli. Žul­je­vi, a ve­ro­vat­no još i mno­go štošta.

Ima­mo vre­me­na samo za dve bi­zar­no­sti. Prva nas upo­zna­je s ve­ro­vat­noćom da će u Bri­ta­ni­ji nje­na rad­nička kla­sa ne­sta­ti pre od nje­ne ari­sto­kra­ti­je, prem­da bi „di­ja­lek­tičko-isto­rij­ski“ put mo­rao biti obr­nut. Dru­ga nas uve­ra­va da u zem­lji gde ari­sto­krat­ski pilići još ska­kuću s gla­vom nad kri­li­ma, ro­do­sl­ov­lje u ženid­be­nim pro­jek­ti­ma plem­stva ni­kad nije mno­go­ značilo.

En­gle­ski­ ple­mići o­du­vek su ­vi­š­e ­ce­ni­li­ do­bro­ parče zem­lje u žen­i­nom mi­ra­zu od do­bre nor­man­ske krvi u nje­nim žila­ma. Češće su se­ venčava­li da pro­ši­re i una­pre­de po­sed, nego da prošire i kom­pli­ku­ju po­ro­dični grb; man­je da za­do­vol­je zah­te­ve ime­na nego ur­gen­ci­je strasti. A što su ovu po pra­vi­lu za­do­vol­ja­va­li tamo gde je ležao ve­li­ki no­vac po­ka­zu­je da im strast ni­kad nije bila bal­kan­ski jed­no­stra­na (od­ne­dav­no jedno­dom­na).