Priča o nehaju

Sabrana pisma iz tuđine XXX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NE­HA­JU I CE­PI­DLAČENJU

Ima u po­na­šan­ju En­gle­za go­spod­skog ne­ha­ja koji im­po­nu­je i kad mu po­sle­di­ce ni u živo­tu građana ni u po­ve­sti na­ci­je nisu slav­ne, pa i gor­de do­sled­no­sti u tom ne­ha­ju. Su­vi­šno je na­vo­di­ti uzor­ke po­li­tičke ne­bri­ge iz pred­i­sto­ri­je Dru­gog svet­skog rata. Go­spod­ska je in­do­len­ci­ja ovo Ostr­vo, a s njim i „osta­tak sve­ta“, koštala više od čuve­ne ger­man­ske ra­di­no­sti, pred­u­zim­lji­vo­sti, čak i naci­stičke su­ro­vo­sti. Za ovu je pri­li­ku do­vol­jan od­nos Whi­tehal­l-a pre­ma po­ra­stu kri­mi­na­li­te­ta u zem­lji.


Na kon­fe­ren­ci­ji Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je, pre tri go­di­ne, on­da­šnji je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va g. Da­glas Hard, po­vo­dom pli­me op­sce­nih lo­ka­l­ni­h u­bi­sta­va, sa­mo­u­ve­re­no ­o­bećao: „Na­por­no­ sam­tražio ­put­ da­ bez dra­stičnih iz­me­na u za­ko­nu za­do­vol­jim in­te­res i po­li­ci­je i jav­no­sti. Po­lo­vične mere su bes­ko­ri­sne. Zbog toga ću od Par­la­men­ta tražiti da kri­vičnim­ de­lom pro­gla­si po­se­do­van­je­ noža na ­jav­nom ­me­stu ­be­z do­brog raz­lo­ga ili le­gi­tim­nog au­to­ri­te­ta“.

Po­mi­slićete da su ubi­stva, koja su pro­vo­ci­ra­la mi­ni­stra na ova­ko „ra­di­kal­ne“ mere, počin­je­na nožem, našim na­ci­o­nal­nim sred­stvom za rešavan­je ne­spo­ra­zu­ma. Nisu. Sva su izvršena va­tre­nim oružjem. Je­dan En­glez je ušetao u jed­nu bri­stol­sku fa­bri­ku i pu­škom sma­kao dvo­ji­cu rad­ni­ka. Ni­ka­kav raz­log­ za ovaj pri­vat­ni građan­ski rat nije ob­na­ro­do­vao. Ako ga je i bilo, ostao je on, kraj zve­zda­n­og neba i mo­ral­nog za­ko­na, du­bo­ko za­pre­ten u nje­go­vom eg­zo­tičnom umu.

Tome je pret­ho­di­lo, takođe ne­mo­ti­vi­sa­no, sad već le­gen­dar­no, ma­sov­no mi­tral­ji­ran­je u Hanger­for­du i vi­še­stru­ki po­kolj što ga je samo iz nje­mu zna­nih raz­lo­ga i opet va­tre­nim oružjem oba­vio iz­ve­sni g. Ra­jan.


Od­go­vor vla­de bio je brz i oištar: za­bra­niće se noževi. Kao „do­bar raz­log“ po­se­do­van­ja noža na jav­nom me­stu neće biti to­le­ri­sa­na ni nje­go­va upo­tre­ba za tranžiran­je mesa na po­ro­dičnom iz­le­tu. U međuvre­me­nu će si­stem iz­da­van­ja dozvo­la ­za no­šenje va­tre­no­g o­ružja, iz­ ko­jeg ­su ­sva ubi­stva izvršena, da naj­zad iza­zo­vu za­bra­nu sa­svim dru­gog i ne­vi­ni­jeg, osta­ti ne­iz­men­jen.

Za­kon će bra­ni­ti da sečete hleb na uli­ci ali će dopuštati da pre­ko mi­li­on građana po­se­du­je oružje kod kuće, da po­slu­je 2 400 rad­nji za pro­da­ju re­vo­lve­ra i pu­š­a­ka i da u zem­lji radi 8 000 „pi­štoljs­kih klu­bo­va“, u ko­ji­ma ­se ­En­gle­zi vežbaju da s raz­lo­gom ili bez nje­ga ubi­ja­ju jed­ni dru­ge.

Ako pri­mer do­ka­zu­je en­gle­ski ne­haj, te ga ovom pri­li­kom pre­vo­di i pre­ko ivi­ce ra­zu­ma, u dru­gim, man­je­ značaj­nim, pa i sa­svim fri­vol­nim slučaje­vi­ma, En­gle­zi su ce­pi­dlački pre­o­se­tlji­vi. Te­š­ko ­je de­fi­ni­sati pri­ro­du tog sen­zi­bi­li­te­ta. U krup­nim, sud­bo­no­snim događaji­ma često ne­o­se­tlji­vi, u naj­bol­jem slučaju uzdržiji­vi, u ma­lim, bez­načaj­nim po­ka­zaće se kao te­ški sit­ničari.

Neće pra­viti pi­ta­nje od to­ga ­š­to se pri štraj­ku ru­da­ra da­ni­ma smr­za­va­ju, za štraj­ka elek­tričara žive u mra­ku kao kr­ti­ce ili, dok žel­jezničari štraj­ku­ju, sa­ti­ma na vo­zo­ve čeka­ju, ali će neka bez­načajna pra­va sve do suda, gro­ba, a ne­kad i pre­ko nje­ga, fa­natično bra­ni­ti. Ako se na vrhu be­o­grad­skog ne­bo­de­ra, pošto je lift kao i obično po­kva­ren, sporečkamo s En­gle­zom oko broja pre­val­je­nih ste­pe­ni­ka, onaj ko će sići da ih pre­bro­ji biće sva­ka­ko on. Neće, jad­nik, zna­ti da nam time niš­ta ne do­ka­zu­je, da ćemo i dal­je mi­sli­ti da smo u pra­vu mi. Jer se naš krun­ski ar­gu­me­nt ne na­la­zi u bro­ju ste­pe­ni­ka nego u količini na­š­eg sa­mol­ju­blja.

Do­bar ­de­o ­pi­sa­ma čita­la­ca­ no­vi­na­ma ­sa­drži is­prav­ku ire­le­vant­nog po­da­tka ili ospo­ra­va nevažnu tvrd­nju na bazi ve­ro­do­stoj­ni­jih fa­ka­ta, ot­kri­ve­nih po­sle du­gih i mučnih ko­pan­ja po ar­hi­va­ma. Upr­kos pri­zna­tim me­ta­fo­ričnim uslov­nostima, ra­ci­o­nal­ne ko­rek­tu­re domaćih ma­ni­ja­ka pre­ci­zno­sti nije pošteđena ni po­e­zi­ja. Te­ni­son je 1842. u po­e­mi „Vision of ­Sin“ (Vi­zi­ja gre­ha) is­pi­sao stih:

„Every mi­nu­te dies a man,

Every mi­nu­te one is born.“

„Sva­kog mi­nu­ta umi­re čovek,

Sva­kog mi­nu­ta rađa se po je­dan“.

Sme­sta je g. Čarls Be­bidž, za koga Eng­le­zi ve­ru­ju - a šta bi oni dru­go? - da je sto go­di­na pre pro­na­la­ska kom­pju­te­ra nje­gov pra­vi pro­na­la­zač, pre­sa­vio ta­bak i na­pi­sao pe­sni­ku pi­smo, u kome je, upr­kos even­tu­al­noj po­et­skoj le­po­ti, uka­zao na be­smi­sle­nost sti­ha. Za novo iz­dan­je po­e­me Te­ni­so­nu je lju­ba­zno ali odlučno sa­ve­to­va­no da za­pe­va:

„Sva­kog mo­men­ta umi­re čovek,

Sva­kog mo­men­ta 1 i 1/16 je rođena“.

Pri­ložen je ma­te­matički dokaž: da je pe­snik u pra­vu, da nje­gov stih izražava stva­ran sta­ti­stički od­hos mor­ta­li­te­ta i na­ta­li­te­ta u sve­tu, čovečan­stvo bi ima­lo uvek isti broj živih lju­di. Pre­ci­zni Be­bidž ni ovom in­ter­ve­nci­jom u Te­ni­so­nov pe­snički mur­dar­luk ­ni­je­ za­do­vol­jan pa ­pi­smo za­vrš­a­va pri­med­bom u postscrip­tu­mu: „Strikt­no rečeno ni to ni­je ­tačno. Stvar­na ci­fra to­li­ko je u raz­lom­ku duga da u je­dan stih ne bi sta­la, ali ve­ru­jem da je broj je­dan i jed­na še­snaj­stin­ka do­vol­jno aku­ra­tan za po­e­zi­ju.“

Kako se ove pro­ti­vrečne oso­bi­ne an­glo­sak­son­skog na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra slažu? Kako u istom men­tal­nom pro­sto­ru udob­no me­sto na­la­zi ce­pi­dlačka bri­ga oko em­pi­rij­ske tačno­sti bro­ja u jed­nom za En­gle­ze ire­le­vant­nom sti­hu i va­pi­juća ne­bri­ga nji­ho­vih za­ko­na pre­ma bro­ju pu­š­a­ka i re­vol­ve­ra iz ko­jih se na te iste En­gle­ze bez raz­lo­ga puca?