Sabrana pisma iz tuđine XXX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NEHAJU I CEPIDLAČENJU
Ima u ponašanju Engleza gospodskog nehaja koji imponuje i kad mu posledice ni u životu građana ni u povesti nacije nisu slavne, pa i gorde doslednosti u tom nehaju. Suvišno je navoditi uzorke političke nebrige iz predistorije Drugog svetskog rata. Gospodska je indolencija ovo Ostrvo, a s njim i „ostatak sveta“, koštala više od čuvene germanske radinosti, preduzimljivosti, čak i nacističke surovosti. Za ovu je priliku dovoljan odnos Whitehall-a prema porastu kriminaliteta u zemlji.
Na konferenciji Konzervativne partije, pre tri godine, ondašnji je ministar unutrašnjih poslova g. Daglas Hard, povodom plime opscenih lokalnih ubistava, samouvereno obećao: „Naporno samtražio put da bez drastičnih izmena u zakonu zadovoljim interes i policije i javnosti. Polovične mere su beskorisne. Zbog toga ću od Parlamenta tražiti da krivičnim delom proglasi posedovanje noža na javnom mestu bez dobrog razloga ili legitimnog autoriteta“.
Pomislićete da su ubistva, koja su provocirala ministra na ovako „radikalne“ mere, počinjena nožem, našim nacionalnim sredstvom za rešavanje nesporazuma. Nisu. Sva su izvršena vatrenim oružjem. Jedan Englez je ušetao u jednu bristolsku fabriku i puškom smakao dvojicu radnika. Nikakav razlog za ovaj privatni građanski rat nije obnarodovao. Ako ga je i bilo, ostao je on, kraj zvezdanog neba i moralnog zakona, duboko zapreten u njegovom egzotičnom umu.
Tome je prethodilo, takođe nemotivisano, sad već legendarno, masovno mitraljiranje u Hangerfordu i višestruki pokolj što ga je samo iz njemu znanih razloga i opet vatrenim oružjem obavio izvesni g. Rajan.
Odgovor vlade bio je brz i oištar: zabraniće se noževi. Kao „dobar razlog“ posedovanja noža na javnom mestu neće biti tolerisana ni njegova upotreba za tranžiranje mesa na porodičnom izletu. U međuvremenu će sistem izdavanja dozvola za nošenje vatrenog oružja, iz kojeg su sva ubistva izvršena, da najzad izazovu zabranu sasvim drugog i nevinijeg, ostati neizmenjen.
Zakon će braniti da sečete hleb na ulici ali će dopuštati da preko milion građana poseduje oružje kod kuće, da posluje 2 400 radnji za prodaju revolvera i pušaka i da u zemlji radi 8 000 „pištoljskih klubova“, u kojima se Englezi vežbaju da s razlogom ili bez njega ubijaju jedni druge.
Ako primer dokazuje engleski nehaj, te ga ovom prilikom prevodi i preko ivice razuma, u drugim, manje značajnim, pa i sasvim frivolnim slučajevima, Englezi su cepidlački preosetljivi. Teško je definisati prirodu tog senzibiliteta. U krupnim, sudbonosnim događajima često neosetljivi, u najboljem slučaju uzdržijivi, u malim, beznačajnim pokazaće se kao teški sitničari.
Neće praviti pitanje od toga što se pri štrajku rudara danima smrzavaju, za štrajka električara žive u mraku kao krtice ili, dok željezničari štrajkuju, satima na vozove čekaju, ali će neka beznačajna prava sve do suda, groba, a nekad i preko njega, fanatično braniti. Ako se na vrhu beogradskog nebodera, pošto je lift kao i obično pokvaren, sporečkamo s Englezom oko broja prevaljenih stepenika, onaj ko će sići da ih prebroji biće svakako on. Neće, jadnik, znati da nam time ništa ne dokazuje, da ćemo i dalje misliti da smo u pravu mi. Jer se naš krunski argument ne nalazi u broju stepenika nego u količini našeg samoljublja.
Dobar deo pisama čitalaca novinama sadrži ispravku irelevantnog podatka ili osporava nevažnu tvrdnju na bazi verodostojnijih fakata, otkrivenih posle dugih i mučnih kopanja po arhivama. Uprkos priznatim metaforičnim uslovnostima, racionalne korekture domaćih manijaka preciznosti nije pošteđena ni poezija. Tenison je 1842. u poemi „Vision of Sin“ (Vizija greha) ispisao stih:
„Every minute dies a man,
Every minute one is born.“
„Svakog minuta umire čovek,
Svakog minuta rađa se po jedan“.
Smesta je g. Čarls Bebidž, za koga Englezi veruju - a šta bi oni drugo? - da je sto godina pre pronalaska kompjutera njegov pravi pronalazač, presavio tabak i napisao pesniku pismo, u kome je, uprkos eventualnoj poetskoj lepoti, ukazao na besmislenost stiha. Za novo izdanje poeme Tenisonu je ljubazno ali odlučno savetovano da zapeva:
„Svakog momenta umire čovek,
Svakog momenta 1 i 1/16 je rođena“.
Priložen je matematički dokaž: da je pesnik u pravu, da njegov stih izražava stvaran statistički odhos mortaliteta i nataliteta u svetu, čovečanstvo bi imalo uvek isti broj živih ljudi. Precizni Bebidž ni ovom intervencijom u Tenisonov pesnički murdarluk nije zadovoljan pa pismo završava primedbom u postscriptumu: „Striktno rečeno ni to nije tačno. Stvarna cifra toliko je u razlomku duga da u jedan stih ne bi stala, ali verujem da je broj jedan i jedna šesnajstinka dovoljno akuratan za poeziju.“
Kako se ove protivrečne osobine anglosaksonskog nacionalnog karaktera slažu? Kako u istom mentalnom prostoru udobno mesto nalazi cepidlačka briga oko empirijske tačnosti broja u jednom za Engleze irelevantnom stihu i vapijuća nebriga njihovih zakona prema broju pušaka i revolvera iz kojih se na te iste Engleze bez razloga puca?
No comments:
Post a Comment