Veš­ti­na pre­ce­nji­va­nja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

28. Veš­ti­na pre­ce­nji­va­nja i umet­nost pot­ce­nji­va­nja

Sta­ri Johnson, ro­do­na­čel­nik mo­der­nog en­gle­skog ci­ni­zma, re­kao je jed­nom da je ono naj­bo­lje če­mu ga je Fran­cu­ska na­u­či­la – poš­to­va­nje En­gle­za. Ta­ko da­le­ko ne mo­gu da idem. Bez­bed­no smem re­ći sa­mo da je ono naj­bo­lje što mi je En­gle­ska da­la – bo­lje raz­u­me­va­nje vla­sti­tog na­ro­da. Za­to će­mo, od­ma­ra­ju­ći se od en­gle­ske po­li­ti­ke, ko­ja je za­mr­še­na, ne­e­fi­ka­sna i bes­plod­na kao i sva­ka dru­ga, ali vi­še od svih dru­gih ka­dra da iz­gle­da kao pa­met­na, po­sve­ti­ti ovu emi­si­ju slo­bod­nim po­re­đe­nji­ma En­gle­za i nas. Po­re­đe­nja će, bo­jim se, češ­će bi­ti na na­šu šte­tu, pa be­se­da ni­je za uši ro­do­lju­ba. Ona se obra­ća nje­go­vom ra­zu­mu.


Ne­dav­no je moj vo­do­in­sta­la­ter jed­no­sat­no za­kaš­nje­nje iz­vi­nio ma­lom ne­pri­jat­noš­ću na pu­tu. Ka­sni­je sam do­znao da mu je auto­mo­bil slu­pan a on je­dva ostao živ. Kad mi se ista stvar do­go­di­la u Be­o­gra­du, maj­stor mi je re­kao da je do­ži­veo neš­to straš­no i da za rad du­šev­no ni­je spo­so­ban. A na pu­tu su mu ko­la bi­la sa­mo ogre­ba­na. Mo­gao sam bi­ti sre­ćan. Ne­ko dru­gi na nje­go­vom me­stu uopšte ne bi do­šao.

Jedna ostavka i jedan nauk

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

27. Jed­na ostav­ka i je­dan na­uk

Go­di­ne 1886. mi­ni­star Jo­seph Cham­ber­lain na­pu­stio je vla­du pre­mi­je­ra Glad­sto­nea usred sed­ni­ce. Sto­ti­nu go­di­na je va­lja­lo če­ka­ti da se sce­na, ne­svoj­stve­na le­žer­nom bri­tan­skom po­li­tič­kom ži­vo­tu, po­no­vi. I sva­ka­ko će još sto pro­ći dok se ne de­si i tre­ći put. Kao što se čo­vek ne sa­hra­nju­je pre ne­go što umre, ne­go – iz po­zna­tih raz­lo­ga – tek po­sle smr­ti, ov­de je ne­ka­ko osveš­tan na­čin da se ostav­ke da­ju poš­to mi­nu pr­vi i pra­vi raz­lo­zi za nju, da bu­du pra­će­ne iz­me­nom sr­dač­nih i ve­li­ko­duš­nih pi­sa­ma iz­me­đu lju­di ko­ji se ne tr­pe (pod­no­si­o­ca i pri­ma­o­ca ostav­ke), i da sve li­či na ra­sta­nak lju­bav­ni­ka što ih raz­dva­ja pre okrut­nost ži­vo­ta ne­go hla­đe­nje nji­ho­ve stra­sti.

Čo­vek ko­ji je po­sle sto go­di­na još jed­nom pre­kr­šio udo­ban kom­pro­mis iz­me­đu že­lje i nu­žde, že­lje da se na po­lo­ža­ju što du­že osta­ne i nu­žde da se s nje­ga pre vre­me­na ode, i to usred sed­ni­ce vla­de, bri­tan­ski je mi­ni­star od­bra­ne go­spo­din Mic­hael He­sel­ti­ne. Da­na 9. ja­nu­a­ra 1986, tač­no u 11.10 po Gre­en­wic­hu, poš­to je sed­ni­ca tra­ja­la je­dva je­dan sat, na­pu­stio je on 10 Dow­ning Stre­et kroz naj­sli­ka­ni­ja vra­ta sve­ta i na­šao se na uli­ci, na ko­joj, ne oče­ku­ju­ći ga ta­ko ra­no, ni­je sta­jao nje­gov šo­fer, te je mi­ni­star, pra­ćen ka­me­ra­ma, do mi­ni­star­stva, da stva­ri svo­je spa­ku­je, oti­šao pe­ši­ce.



Na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu on je, iz­me­đu osta­lo­ga, re­kao: „Ako osno­va za po­ve­re­nje iz­me­đu pre­mi­je­ra i nje­go­vog mi­ni­stra od­bra­ne vi­še ne po­sto­ji, za me­ne ne­ma mo­guć­no­sti da sa čaš­ću u ta­kvom ka­bi­ne­tu slu­žim.“

O skrivenim čarima korupcije

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

26. O skri­ve­nim ča­ri­ma ko­rup­ci­je

S vre­me­na na vre­me bri­tan­sku jav­nost po­tre­sa vest o ko­rup­ci­o­naš­kim afe­ra­ma u or­ga­ni­ma dr­žav­ne vla­sti. Jed­na od po­sled­njih bi­la je pot­ku­plji­va­nje iz­ve­snih in­spek­to­ra lon­don­ske po­li­ci­je od stra­ne pod­ze­mlja.

Kad su po­sre­di dru­gi, šta je ko­rup­ci­ja – do­bro zna­mo. U ne­do­u­mi­ci smo je­di­no kad je reč o na­ma. Ta­ko je i u mo­joj ze­mlji re­vo­lu­ci­ja do­bro zna­la šta je ko­rup­ci­ja u kra­ljev­skom re­ži­mu; šta je ko­rup­ci­ja u vla­sti­tom, mo­ra­la je tek da uči.






















Ka­da u Bri­ta­ni­ji na vi­de­lo iz­bi­je ne­ka ko­rup­ci­ja, jav­nost za­u­zi­ma stav ne­u­mo­lji­vog pra­ved­ni­ka s isu­ka­nim ma­čem in­dig­na­ci­je u ru­ci. Po­go­đe­nim se ose­ća­ju i oni či­ji naj­bo­lji po­slo­vi ži­ve od pod­mi­ći­va­nja dru­gih. U ovom slu­ča­ju, što do­puš­te­no je vo­lu, Ju­pi­te­ru ni­je. No, ako za­ne­ma­ri­mo one što su od­luč­no pro­ti­vu tu­đe ko­rup­ci­je, a svo­ju sna­la­žlji­voš­ću zo­vu, ve­ći­na lju­di ga­ji ča­stan gnev pro­tiv jed­ne od naj­go­rih zlo­u­po­tre­ba po­ve­re­nja od stra­ne dr­ža­ve i nje­nih or­ga­na. Udru­ži­li smo se u čo­por da nam bu­de bo­lje. Iza­bra­li smo i naj­bo­lje pse da nas ču­va­ju. A evo, kra­du nas upra­vo oni. Ume­sto vu­ko­va iz gòre, ov­ce nam od­no­si naš pas ču­var.

Pravi život BBC-ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

23. Pra­vi ži­vot BBC-ja

U ži­vo­tu lju­di i na­ro­da po­sto­je pe­ri­o­di de­be­lih i mr­ša­vih kra­va. Jed­ne se go­di­ne pre­si­pa, dru­ge ni za zub ne­ma. Jed­nom uspe­va i ne­mo­gu­će, dru­gi put – niš­ta. Ta­ko je i s ljud­skim usta­no­va­ma. Ta­ko je i sa usta­no­vom s či­jeg vam mi­kro­fo­na go­vo­rim.

Po­sle se­dam de­be­lih kra­va, od ko­jih je pr­va Bri­tan­skoj ra­dio-kor­po­ra­ci­ji do­ne­la re­pu­ta­ci­ju naj­ne­za­vi­sni­je, naj­po­u­zda­ni­je i naj­ne­pri­stra­sni­je ra­dio-mre­že na sve­tu, u stu­di­ja BBC-ja za­ko­ra­či­la je i pr­va mr­ša­va kra­va, go­di­na 1985. Ona je do­ne­la ovoj usta­no­vi dve ozbilj­ne ne­pri­li­ke, ali i dve isti­ne o ko­ji­ma će­mo go­vo­ri­ti u ovoj i na­red­noj emi­si­ji.



















Pr­va je, pri­rod­no, ve­za­na za Se­ver­nu Ir­sku. Ve­lim „pri­rod­no“, jer mi se či­ni da tri če­tvr­ti­ne bri­tan­skih ne­vo­lja otu­da po­ti­ču, a tek pre­o­sta­la, so­li­dar­no ili ka­ko kad, od sin­di­ka­ta ko­ji tra­že vi­še pa­ra. Fud­bal­skih na­vi­ja­ča ko­ji ho­će vi­še slo­bo­de, so­ci­jal­de­mo­kra­ta ko­ji zah­te­va­ju vi­še iz­bor­ne prav­de, obo­je­nih što iš­tu vi­še raz­u­me­va­nja, vla­de ko­ja bi da se vi­še šte­di, i svih En­gle­za ko­ji bi vi­še – sve­ga.

Kako razlikovati engleske klase

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

22. Ka­ko raz­li­ko­va­ti en­gle­ske kla­se?

Po­sto­je raz­li­či­te de­fi­ni­ci­je kla­sa i kla­snog druš­tva, od ko­jih je isto­rij­ski-
-mark­si­stič­ka tre­nut­no naj­pro­duk­tiv­ni­ja, ali će­mo se iz lič­nih raz­lo­ga ovom pri­li­kom uz­dr­ža­ti od ba­vlje­nja tim pro­duk­ti­ma. Ume­sto to­ga, po­ku­ša­će­mo da iz­na­đe­mo ka­kva bi bi­la en­gle­ska de­fi­ni­ci­ja, da En­gle­zi s istim ža­rom pri­zna­ju po­sto­ja­nje kla­sa s ko­jim ža­rom to po­sto­ja­nje upra­žnja­va­ju.

Ta­da bi ona ot­pri­li­ke ova­ko gla­si­la: kla­se su isto­rij­ski for­mi­ra­ne druš­tve­ne for­ma­ci­je ko­je iz­ra­ža­va­ju strast za igrom, pri če­mu je, ako se ona is­po­lja­va pre­ma kri­ke­tu, reč o vi­šoj, a ako je fud­ba­lu okre­nu­ta – o ni­žoj kla­si.




























Po­sto­je, raz­u­me se, i ne­ke dru­ge raz­li­ke, u po­re­klu, od­go­ju, bo­gat­stvu, so­ci­jal­nom sta­tu­su, po­gle­du na svet itd, ali su one, spram osnov­ne de­o­be na po­klo­ni­ke kri­ke­ta i obo­ža­va­te­lje fud­ba­la, kraj­nje ire­le­vant­ne. Ne­ko će mo­žda re­ći da gra­nič­nu li­ni­ju či­ni i je­zik.

Tvr­di­će da u En­gle­skoj vi­še kla­se go­vo­re bo­lji en­gle­ski od ni­žih. (Kod nas, po­što kla­snih raz­li­ka ne­ma, svi go­vo­re rđa­vim.) To je isti­na. Sa­mo, ne vo­li En­glez kri­ket za­to što go­vo­ri bo­lji en­gle­ski, a fud­bal što go­vo­ri rđav, već go­vo­ri bo­lje što ide na kri­ket, a go­re što gle­da je­di­no fud­bal. Ako, da­kle, kao me­ri­lo uz­me­te raz­u­me­va­nje kri­ke­ta, s ko­jim se mo­ra po­če­ti još u ge­ni­ma, ina­če vam je sve uza­lud, ono ne­će En­gle­ze po­de­li­ti na poš­to­va­o­ce igre i ig­no­ran­te, već i na vi­šu kla­su ko­ja ga igra i raz­u­me, i ni­žu što ga ne igra i ne raz­u­me.

Uloga brade u međunarodnom pravu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

21. Ulo­ga bra­de u me­đu­na­rod­nom pra­vu

Is­pri­ča­ću vam jed­nu isti­ni­tu i jed­nu iz­miš­lje­nu pri­ču.

Pr­va po­či­nje u Bri­ta­ni­ji. Lon­do­nac se že­ni Sko­pljan­kom i s njom do­bi­ja bli­zan­ce, Joh­na i Jo­han­nu, bri­tan­ske dr­ža­vlja­ne. Po­sle ne­ko­li­ko go­di­na su­pru­ga od­vo­di de­cu u Ju­go­sla­vi­ju da ih upo­zna sa de­dom i ba­kom. Iz raz­lo­ga sa­mo njoj po­zna­tih, od­lu­ču­je da se u Lon­don ne vra­ti, ali da ne vra­ti ni de­cu. Pre­krš­ta­va ih u Ži­vo­ra­da i Ži­van­ku i na­sta­nju­je se u Sko­plju. Otac, En­glez, go­di­na­ma na­sto­ji da, u svo­je ime, do­đe do očin­skih, a u ime de­ce, do nji­ho­vih gra­đan­skih pra­va. Ju­go­slo­ven­ski su­do­vi, pred ko­ji­ma se spor vo­di, uvek iz­no­va od­lu­ču­ju u ko­rist maj­ke i do­no­se pre­su­de po ko­ji­ma de­ca, dvo­je bri­tan­skih gra­đa­na, ima­ju da osta­nu u Ju­go­sla­vi­ji. En­glez ne pro­la­zi bo­lje ni kod svo­jih vla­sti, svo­je dr­ža­ve. Otvo­re­no mu se ka­že: „Ne­će­mo da se sva­đa­mo s Ju­go­sla­vi­jom zbog va­še de­ce.“ Dru­gi mu ve­le: „Do­bi­će­te de­cu kad im po­ra­stu bra­de.“ Otac je po­do­zriv. Jo­han­na je de­voj­či­ca. Obe­ća­nje, bar nje što se ti­če, zvu­či sum­nji­vo. I ta­ko je ovaj En­glez, uz mo­žda ra­zu­mlji­vo ne­ra­zu­me­va­nje na­ših vla­sti, ali i ne­ra­zu­mlji­vu ra­zum­nost sop­stve­nih, već tre­ću go­di­nu bez de­ce i bez na­de, osim u bra­de i nji­ho­vu ulo­gu u me­đu­na­rod­nom pra­vu.















Neš­to u pri­či ne zvu­či ube­dlji­vo, zar ne? Ne­ka­ko se ne či­ni pri­rod­nim da En­gle­ska, ko­ja je ne­ka­da i či­ta­ve gra­do­ve zna­la op­se­da­ti zbog uvre­de na­ne­se­ne nje­nim dr­ža­vlja­ni­ma, ova­ko rav­no­duš­no, da ne ka­že­mo baš i ci­nič­no, gle­da na jav­nu kra­đu svo­jih gra­đa­na.

U pra­vu ste. Pri­ča ni­je do­bro is­pri­ča­na. Sa­dr­ži­na je isti­ni­ta, ali su ulo­ge iz­me­nje­ne. Ukra­de­ni su na­ši dr­ža­vlja­ni, a rav­no­duš­na na­ša dr­ža­va. I još neš­to ni­je isti­na.

Gde su jugoslovenski milijarderi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

20. Gde su ju­go­slo­ven­ski mi­li­jar­de­ri?

Ko su i gde su bri­tan­ski mi­li­jar­de­ri ma­hom se zna i čo­vek se mo­že pre­va­ri­ti je­di­no u bro­ju mi­li­jar­di. U sva­kom slu­ča­ju, ne­će­te ih na­ći gde i na­še. Gde će­te te na­še na­ći, po­ku­ša­ću da ob­ja­snim. Za to se mo­ram vra­ti­ti tra­gom jed­ne mo­je po­se­te do­mo­vi­ni.

Bi­lo je ne­čeg osvet­nič­kog u že­lji da En­gle­ze vi­dim na ula­sku u mo­ju ze­mlju. Jer i ja sam u En­gle­sku ula­zio ne­kad uz lju­ba­zne ali znat­ne teš­ko­će. Uvek iz­no­va mo­rao sam da­va­ti ob­jaš­nje­nja šta ću u Bri­ta­ni­ji. Pi­ta­nje ni­je bi­lo ne­pri­rod­no. I sâm sam se to če­sto pi­tao. U avi­o­nu za Ja­dran, s mno­go Bri­ta­na­ca i ne­ko­li­ko Ju­go­slo­ve­na, re­kao sam zlob­no: „Sad je do­šao tvoj čas!“ Bri­tan­ci su, me­đu­tim, le­žer­no proš­li kroz pa­soš­ku kon­tro­lu, a ja sam opet mo­rao da­va­ti bes­kraj­na ob­jaš­nje­nja šta u Ju­go­sla­vi­ji tra­žim. I šta ću, u av­gu­stu, na mo­ru. Ne­haj­no pro­puš­ta­nje stra­na­ca, sre­ćom, bio je trik ko­ji su oni ka­sni­je sku­po pla­ti­li.




























Red na pa­soš­kom spo­ro je od­mi­cao. Ta­da se po­ja­vi­la stju­ar­de­sa s če­tom mo­jih us­pla­hi­re­nih su­gra­đa­na i pre­ko re­da ih spro­ve­la u fo­a­je, ob­jaš­nja­va­ju­ći pri­vi­le­gi­ju be­o­grad­skim avi­o­nom ko­ji ih je če­kao. To smo svi raz­u­me­li. Ni­smo raz­u­me­li zaš­to su oni osta­li na aero­dro­mu i kad smo mi već uve­li­ko bi­li na pu­tu za mo­re. U me­đu­vre­me­nu su na­ma od­u­ze­ti pa­so­ši, pa smo sa­te­ra­ni u ca­rin­ski ćo­šak, pru­ža­ju­ći stran­ci­ma po­u­čan pri­zor kri­jum­ča­ra uhva­će­nih na de­lu.

Po­čeh da­va­ti zna­čaj­ne sa­ve­te o ure­đe­nju aero­dro­ma, dr­ža­ve, sve­ta. Su­pru­ga iz­ja­vi da će se na li­cu me­sta od me­ne raz­ve­sti. Doš­la je, na­i­me, u po­se­tu na­šem mo­ru, a ne na­šem za­tvo­ru. Za­tim mi ca­ri­nik za­i­ska ko­fe­re. Re­koh mu da ne znam gde su. On mi re­če gde bih ih, even­tu­al­no, mo­gao na­ći. Oti­šao sam na to even­tu­al­no me­sto. U neo­sve­tlje­nom hod­ni­ku ne­ko­li­ko sto­ti­na ko­fe­ra pra­vi­li su tri Ke­op­so­ve pi­ra­mi­de i iz­i­ski­va­li rop­ski rad da bi se do svo­ga doš­lo.

Vra­tih se bled i lju­ba­zno mu pred­lo­žih da ih, ako ga za­ni­ma­ju, sam po­tra­ži. Lju­ba­zno pri­sta­de, ali se i on vra­ti bled. Pre­zi­ru­ći ne­sna­la­žlji­ve muš­kar­ce, mo­ja že­na uze stvar u svo­je ru­ke. Stvar, ali ne i ko­fe­re. I ona se vra­ti ble­da. Ble­da i be­sna. Sad je ona po­če­la ure­đi­va­ti aero­drom, dr­ža­vu, svet, a ja se od nje raz­vo­di­ti.

Fa­ir-play and foul-play

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

19. Fa­ir-play and foul-play

Ma ko­li­ko to bi­lo ne­u­me­sno i ne­pra­ved­no, na­vi­kli smo da na­ro­de po­i­sto­ve­ću­je­mo s oso­bi­na­ma ko­je za njih dr­ži­mo ka­rak­te­ri­stič­nim. Ame­ri­kan­ci su pred­u­zi­mlji­vi, Nem­ci di­sci­pli­no­va­ni, Ita­li­ja­ni ve­se­li, Špan­ci po­no­sni, Ki­ne­zi mar­lji­vi, Ja­pan­ci ra­to­bor­ni. A na stra­ni sum­nji­vi­jih od­li­ka, poš­to po­no­vi­mo ja­pan­sku ra­to­bor­nost, pro­gla­siv­ši je ovog pu­ta kr­vo­loč­noš­ću, ima na­ci­ja ko­je sma­tra­mo le­njim, po­tu­lje­nim, ne­po­u­zda­nim, pa i pri­tu­pim. Je­vre­ji su, na pri­mer, bez ika­kve sum­nje, spo­sob­ni, no da li je to do­bra ili rđa­va oso­bi­na za­vi­si­će od to­ga vo­li­mo li ih ili ne. Sr­bi se­be sma­tra­ju hra­brim, a što se Ži­vo­rad ti­me po­no­si, a ja se­be iz­u­zi­mam, sa­mo­poš­to­va­nju mog na­ro­da ni naj­ma­nje ne sme­ta. Iz­u­ze­ci uvek po­sto­je. Ho­će­mo li u nji­ma vi­de­ti iz­ro­de ili uz­o­re za­vi­si­će od slu­ča­ja ko­jim se ova te­ma ne ba­vi.























En­gle­zi su po­zna­ti po fa­ir-playu, zbog ko­jeg je, vi­še ne­go zbog zdra­ve pa­me­ti, ka­pe­tan „Ti­ta­ni­ca“ po­to­nuo sa svo­jim bro­dom dok je en­gle­ski or­ke­star svi­rao val­ce­re, i zbog ko­jeg je, vi­še ne­go zbog prav­do­lju­bi­vo­sti, ne­pra­vič­no osum­nji­če­ni ka­det, de­čak Win­slow, do­bio pro­ces pro­ti­vu Kra­ljev­ske mor­na­ri­ce. Fa­ir-play je, da­kle, ono što u oči­ma ne­kom­pe­tent­nih stra­na­ca obe­le­ža­va En­gle­ze, a u oči­ma kom­pe­tent­ni­jih En­gle­za – pra­vi­lo druš­tve­ne igre od ko­ga ne tre­ba oče­ki­va­ti ču­da.

Dečak Win­slow

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DEČAK WIN­SLOW, PRA­VO I PRAV­DA

Ne­dav­no sam na bri­tan­skoj te­le­vi­zi­ji gle­dao je­dan stari film po­go­dan da pomoću nje­ga uđemo u da­na­šnji ko­men­tar, sa set­nom svešću da je 1985. go­di­na mi­nu­la, ali da je sve što u njoj beše rđavo osta­lo i za 1986.

Tri­ri­a­e­sto­go­dišnji Winslow, ka­det Bri­tan­ske pomor­ske aka­de­mi­je, biva ne­vin optužen da je dru­gu ukrao no­vac i iz škole kao beščastan izbačen. Ve­rujući u si­nov­lje­vu ne­vi­nost, dečakov se otac s pre­su­dom ne miri. Unaj­mlju­je naj­bol­jeg lon­donskog advo­ka­ta i pro­tiv Kru­ne, ov­da­šnje države, po­kreće pro­ces. Po­sle du­go­traj­ne bor­be, završene u Domu lor­do­va, koja je bri­tan­sku jav­nost po­de­li­la na pri­sta­li­ce i pro­tiv­ni­ke pre­su­de, prav­da pobeđuje i država je pri­mo­ra­na da svo­ju od­lu­ku povuče.

Re­kao sam da je po­be­di­la Prav­da. Ni­sam re­kao – Pra­vo. Jer između Pra­va i Prav­de po­sto­ji raz­li­ka od koje često za­vi­si i ljud­ski život. Ona nije u tome što Pra­vo često nije u pra­vu, a Prav­da­ je to uvek, već možda u tome što je Pra­vo uvek samo ljud­sko, a Prav­da u sebi ima i nečeg više nego ljud­skog.

U sva­kom slu­ca­ju, dečak Winslow je do svo­je prav­de do­šao, a s njim i mi do svo­je te­me.






















Kako nas ima sve više, a život je sve zamršeni­ji, pro­blem nje­go­ve or­ga­ni­za­ci­je i me­du­sob­nog us­klađivan­ja in­di­vi­du­al­nih i grup­nih in­te­re­sa, a u višena­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma i onih na­ci­o­nal­nih, posta­je sve teži, a ulo­ga države, koja ovu funk­ci­ju obav­lja, sve veća.

I baš u doba po­ra­sta in­di­vi­duali­zma i svesti po­je­din­ca o ne­pri­ko­sno­ve­nost nje­go­ve slo­bo­de i nje­go­vih in­te­re­sa, čovek sve više po­sta­je za­vi­stan od države, po pri­ro­di svo­joj pro­ti­vrečne ta­kvoj sve­sti i zatočniku sve­op­šte uni­fi­ka­ci­je.

Dan u kome se do­go­di­lo ne­mo­guće

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DAN U KOME SE DO­GO­DI­LO NE­MO­GUĆE

Go­vo­reći 1983. o nu­kle­ar­ki u Černo­bi­lju, ru­ski pred­stav­nik u Međuna­rod­noj ko­mi­si­ji za atom­sku ener­gi­ju iz­jav­lju­je da je u njoj ne­sreća „prak­tično ne­mo­guća“. Ukra­ji­nac, valj­da što je bliže me­stu ne­mo­guće ne­sreće, nešto je ume­re­ni­ji: ona je, veli, mo­guća, ali ­jed­nom u 10 000 go­di­na. 10 000 go­di­na je prošlo brže nego što je hteo Bog. U Če­rno­bil­ju ­je eks­plo­di­rao je­dan od re­ak­to­ra. To je iz­ve­sno. Sve osta­lo nije. Ni ko­li­ko je mr­tvih, ni ko­li­ko ozleđenih, ko­li­ko okuženih, ko­li­ko ugroženih, pa ni ko­li­ko zem­lje u kom tra­jan­ju zagađeno. Smr­to­no­sni oblak ljud­skog pro­gre­sa, 30 mil­ja ši­rok i 100 mil­ja dug, pro­leb­deo je Evro­pom, za­ga­div­ši at­mos­fe­ru pla­ne­te. I onu fizičku, i onu po­li­tičku i mo­ral­nu.

O pr­voj će se sta­ra­ti eks­per­ti. Sta­ti­sti­ka­ma bla­go­da­reći, u Černo­bil­ju ima­ju još bar 10 000 go­di­na vre­me­na. O po­li­tičkoj neka se bri­nu vla­de što ih očeku­ju iz­bo­ri, ali ne po­sle 10 000 go­di­na. na­dam se. O mo­ral­noj, uza­lud na­rav­no, bri­nućemo se vi i ja.


Prvi od­go­vor So­vje­ta na ka­ta­stro­fu bilo je tra­di­ci­o­nal­no ćutan­je. On­da­ je mo­skov­ska te­le­vi­zi­ja emi­to­va­la fo­to­gra­fi­ju cen­tra­le s rečima: „Ne­prili­ka se do­go­di­la, ali i sami, dru­go­vi, vi­di­te da ništa nije strašno.“ I nije. Osim što na sli­ci nije bilo lju­di.

Ni­jed­na su­sed­na zem­lja, čak ni sa­ve­znička, nije oba­ve­šte­na; ni­ka­kva upo­zo­ren­ja sop­stve­nom stanov­ni­štvu nisu data; eva­ku­a­ci­ja ugroženog pod­ru­čja nije pred­u­ze­ta; iz­ve­šta­ji o kre­tan­ju ra­di­o­ak­tiv­nosti jav­no­sti nisu po­nu­đe­ni. U tim pr­vim časo­vi­ma, zid ćutan­ja, kao mračna ogra­da mo­ral­ne smr­ti, pro­bi­jen je samo jed­nom: Mo­skva je to­plo po­zdra­vi­la re­zo­lu­ci­ju za­ne­sen­ja­ka sa Oki­na­ve o pro­glašenju ne­nu­kile­ar­ne zone – na Pa­ci­fi­ku.

Se­dam dana po­sle ne­mo­guće ne­sreće, dok ovo pišem, stiže naj­zad i prvo ru­sko ozbil­jni­je sa­op­štenje. (Pre­ra­no, za­pra­vo, ako se se­ti­mo da su ga op­ti­mi­sti očeki­va­li tek po­sle 10 000 go­di­na.) U nje­mu poučne nisu broj­ke, možda i isti­ni­te, već vest da je za ćutan­je kri­vo lo­kal­no ru­ko­vod­stvo što je ne­sreću pot­ce­ni­lo, a za sve osta­lo – im­pe­ri­ja­li­stička štam­pa ko­ja ­je ne­sreću pre­ce­ni­la.

U međuvre­me­nu, dru­go­vi, stvar je pod kon­tro­lom. To se ni­kad više neće do­go­di­ti. Ve­ru­jem. Bar za na­red­nih 10 000 go­di­na. Na istom re­ak­to­ru neće. Ali, samo u Čer­no­bil­ju njih ima čet­iri.

Laguna objavila Besnilo

BESNILO

Publikovano 18. avgusta 2011, Laguna. 

Dan po­be­de

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DAN PO­BE­DE ILI DAN OPO­ME­NE

U uto­rak, 8. maja 1945. go­di­ne, „Gar­di­an“ je ob­ja­vio: „Rat u Evro­pi je završen bez­u­slov­nom ka­pi­tu­la­ci­jom Nemačke. Po­be­du će zva­nično progla­si­ti pre­mi­jer ra­dio-po­ru­kom u tri sata po­sle pod­ne, a u de­vet uve­če go­vo­riće kralj. Da­na­šnji dan sma­traće se Da­nom evrop­ske po­be­de.“

I za­i­sta, u tri sata po­sle pod­ne pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de Čerčil uve­rio je svo­jim po­let­nim go­vo­rom i po­sled­njeg skep­ti­ka na Ostr­vu da je rat u Evro­pi završen. Ali, on je pokušao da Bri­tan­ce i sve nas ube­di i u nešto dru­go, na šta ga ni­ka­kva po­be­da nije mo­gla ovla­sti­ti: „Si­gu­ran sam“, re­ka­o ­je on, „da su time čovečan­stvu otvo­re­ne mno­go bol­je mogućno­sti nego ikad u isto­ri­ji. Sve­tlost pred nama gori snažnije i sija sve­tli­je nego ikad. Pođimo k njoj svi za­jed­no!“

Ne tre­ba trčati pred rudu i ovu priču pa reći da je, čim je nje­gov glas utih­nuo u ete­ru, sva­ko k toj sve­tlo­sti pošao sam za sebe, i da je većina put­ni­ka u sve­tlost, sve­tli­ju nego ikad, vrlo brzo pri­me­ti­ta da ova ilu­mi­na­ci­ja budućno­sti nije baš ta­ko ­ja­ka i tako sve­tla kako je sta­ri držav­nik pret­po­stav­ljao.


U času kad je Čerčil tog slav­nog po­po­dne­va stao pred mi­kro­fon da ob­ja­vi početak no­vog zlat­nog veka, sve­tlost je većem delu čovečan­stva možda tako i iz­gle­da­la, gle­da­na iz rat­ne tmi­ne, pa ni­ka­kvo čudo nije što je taj vi­tle­jem­ski dan, dan no­vog rađanja sve­ta, do­če­kan i pro­slav­ljen veličanstve­nim ve­sel­jem, tek nešto skrom­ni­jim od onog ko­jim su Ame­ri­kan­ci is­pra­ti­li pro­hi­bi­ci­ju, i kome su jedi­no sta­ri,

pre­do­strožni lju­di mo­gli pre­ba­ci­ti da ni bli­zu nije ona­ko ve­seo kao dan mira 1918, od koga su se po­ma­lo uzdržava­li samo oni čija će po­ro­dična ime­na, sa azij­skog ratišta, jos neko vre­me pu­ni­ti čitul­je li­sto­va, i pri­seb­ni­ji od vla­di­nih činov­ni­ka koji su zna­li da će za ge­o­graf­ski ma­le­ro­zne na­ro­de početak opšte slo­bo­de biti i početak nji­ho­vog dru­gog i znat­no du­go­traj­ni­jeg rop­stva.

Bri­ga­dir Ston­am

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BRI­GA­DIR STON­AM, PRO­IZ­VOĐAČ JELKI I ŠEST PA­RA­DOK­SA

Pri­cam dve priče u nadi da će se ne­gde sre­sti i pro­iz­ve­sti treću.

Od­mah po­sle po­čet­ka rata, go­di­ne 1939, stručnjak BBC-a za bašto­van­stvo u jed­noj je od svo­jih emi­si­ja za­o­bišao skript. Ume­sto da go­vo­ri o sa­la­ti, završio je pre­da­van­je sa ka­ran­fi­li­ma i tako uz­dr­mao te­mel­je do tada ne­pri­ko­sno­ve­ne in­sti­tu­ci­je bri­tanskog ra­di­ja. Ka­ran­fi­li su, re­kao je g. Midl­ton, te­ški za ga­jen­je jer zah­te­va­ju mno­go kreča. “Ali, ve­se­li­te se!“ us­klik­nu­o ­je. „Kako nam ide, imaćemo ga do­vol­jno!“ Sa­vet bi bio be­za­zlen da se obil­je kreča ne do­bi­ja samo iz ruševi­na i da prvi ta­las nemačkog bom­bar­do­van­ja upra­vo nije počeo, odga­ji­vačima ka­ran­fi­la obećava­jući ve­li­ku budućnost.

Iako je hu­mor g. Midl­to­na bio u naj­bol­joj en­gle­skoj tradici­ji fućkan­ja na stvar­nost, nije bio do­bro prim­ljen. G. Mid­l­ton, na­rav­no, nije bio pe­to­ko­lo­naš, ali je neko dru­gi u BBC-u mo­gao biti. Da do toga ne dođe, da se „ka­ran­fil­ska afe­ra“ ne po­no­vi, od­go­vo­rnost je pre­u­zeo ME5, en­gle­ska kon­tra­o­ba­veštaj­na siužba, i tako do­la­zi­mo do druge, sa­vre­me­ne priče.


Sva­ki je­zik ima reči s više zna­čen­ja. En­gle­ski možda i više nego dru­gi. Ali do 1985. značen­je ­jed­ne bi­lo ­je iz­ve­sno. Christ­mas tre­e­ je bilo božićno drv­ce i niš­ta više. Ono koje Eng­te­zi kite, po­stav­lja­ju u pro­zo­re i čiji gi­gant­ski sim­bol, dar za­hval­ne Nor­ve­ške – ne zna se zašto, za oslo­bođenje od Ne­ma­ca ili za ­ka­snjen­je da uđu u Nor­vešku pre njih – sva­ke zime kra­si Tra­fal­gar Skv­e­r.

Od 1985, međutim, jel­ka označava i šifru, ko­jom ME5, na čelu s bri­ga­di­rom Ston­a­mom iz sobe 105, obe­ležava do­sjee sum­nji­vih službe­ni­ka bri­tan­skog ra­di­ja. Ot­kri­lo se, na­i­me, u go­di­ni mršavih kra­va za BBC, da od­go­vo­rne lično­sti ove ne­za­vi­sne usta­no­ve, jos od 1937, pre, da­kle, i „ka­ran­fil­ske afe­re“, pro­la­ze kroz rend­gen kon­tra­o­ba­vještaj­ne službe i, tek ako­ je sli­ka pa­tri­ot­ska i bez bo­le­snih mrl­ja sum­nji­vih sim­pa­ti­ja i pri­pad­no­sti, do­bi­ja­ju službu.

Iz­net je slučaj osmo­ro oso­ba ne­u­po­sle­nih za­hval­ju­jući in­ter­ven­ci­ji ME5-a. Mera do­ne­ta za slučaj rata i pri­men­ji­va­na to­kom rata, nadžive­la je svoj cilj i sa svim mogućim ne­prav­da­ma, zlo­u­po­tre­ba­ma, za­bludama i gre­š­ka­ma, živi i da­nas.

Službe­ni­ci BBC-a su pro­te­sto­va­li, ono ne­ko­li­ko ve­či­tih lica bri­tan­ske jav­no­sti ušlo u de­ba­tu, a opo­zi­ci­ja je iz sve sna­ge du­nu­la u mo­ra­li­za­tor­sku tru­bu. No, ako pogođeni službe­ni­ci, po­go­to­vu oni što, bla­go­da­reći bri­ga­di­ru Ston­a­mu, to nisu, ima­ju pra­vo na ljut­nju što se nji­ho­vo ro­do­lju­blje pro­verava na tako uvre­dljiv a često i ne­ha­tan način, la­bu­ri­stička je hi­ste­ri­ja pri­lično ne­o­prav­da­na. Postu­pak na­zvan ve­ting (u pre­vo­du – pre­gle­da­ti, ali i lečiti, pa i ope­ri­sa­ti) spro­vođen je i u pe­ri­o­du nji­ho­vog man­da­ta a da se niko nije se­tio da ga ob­u­sta­vi. To je prvi od šest pa­ra­dok­sa si­tu­a­ci­je.

Božja za­po­vest

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BOŽJA ZA­PO­VEST I PO­LI­TI­KA

Bri­tan­ski je par­la­ment ne samo su­ve­re­ni predstav­nik na­ro­da i nje­go­ve vol­je već oličava i nje­go­vu su­šti­nu, ona­ko kako su, u vi­zan­tij­skim iko­no­kla­stičkim bor­ba­ma, iko­no­fi­li sma­tra­li da Hri­sto­va sli­ka sadrži u sebi i deo nje­go­vog božan­skog su­šta­stva. Par­la­ment se zato nipošto ne sme la­ga­ti. Ali, kako u po­li­ti­ci isti­nu nije uvek moguće reći, pra­vi­lo nije izričito. Laž se pod­ra­zu­me­va ali se ne to­le­ri­še. Očeku­je se da ne lažete ali se još više očeku­je da u laži ne bu­de­te uhvaćeni.

A upra­vo se to de­si­lo bri­tan­skom mi­ni­stru tr­go­vi­ne i in­du­stri­je, g. Le­o­nu Bri­tenu. I to u dva na­vra­ta po­vo­dom iste afe­re. Prvi put on je u skup­sti­ni, na pitan­je da li je prim­lje­no iz­ve­sno pi­smo od važno­sti za afe­ru, od­go­vo­rio: „Ja niš­ta ni­sam pri­mio.“ Od­go­vor je bio isti­nit, ali bi bio isti­ni­ti­ji da je mi­ni­star re­kao kako pi­smo nije pri­mio, ali da je za nje­ga – znao. Jer, odgo­vor je pod­ra­zu­me­vao da mu je ono bilo pot­pu­no ne­po­zna­to. Iz­vi­nio se skupštini i prav­dao po­stu­pak po­ver­lji­vom pri­ro­dom pi­sma, koju on nije bio ovlašćen da obe­lo­da­ni. Iako je uhvaćen u laži, iz­ve­sna skru­pu­lo­znost na dru­goj stra­ni kan­ta­ra spa­sla ga je veće štete.


S dru­gim pi­smom, ne­ko­li­ko dana ka­sni­je, nije bio iste sreće. Ono, na žalost, zah­te­va objašnjen­je, koje, na­dam se, ogra­ničenost vre­me­na za ovaj ko­men­tar neće učini­ti baš sa­svim ne­ja­snim.

Već me­se­ci­ma se vo­di­la za bri­tan­ske pri­li­ke ne­u­o­bičaje­na bit­ka između dva mi­ni­stra iste vla­de, He­sel­tajna i Brite­na, oko sud­bi­ne jed­ne skrom­ne fa­bri­ke he­li­kop­te­ra. U po­za­di­ni se, međutim, ra­di­lo o krup­nim, prin­ci­pi­jel­nim pi­tan­ji­ma, od ko­jih za­go­net­ka da li je Bri­ta­ni­ja u Evro­pi i za Evro­pu, ili se samo pra­vi da je­ste, nije bila naj­be­značaj­ni­ja.

Vla­da je tražila sa­vet od Držav­nog pra­vo­bra­ni­laštva, u načelu stro­go po­ver­ljiv i, pre­ma običaji­ma, ne­u­po­tre­bljiv u po­li­tičke svr­he. Do­la­zi do nje­go­vog ob­jav­lji­van­ja u iz­vo­di­ma štet­nim po He­sel­taj­na, i to iz Brit­e­no­vog pro­tiv­ničkog mi­ni­star­stva, čime nje­go­va po­li­tička upo­tre­ba po­sta­je očigled­na, a pri­ro­da tzv. „cu­ren­ja državne taj­ne“, zbog koje su ne­ka­da le­te­le či­nov­ničke gla­ve, krajn­je sum­nji­va.

Otva­ra se is­tra­ga i, gle čuda, ot­kri­va se da je au­tor ovog „cu­ren­ja“ upra­vo onaj skmpu­lo­zni Brit­en od pre ne­ko­li­ko dana, u sva­kom slučaju, da je on celu stvar odo­brio.

An­glo­sak­son­ski ma­ni­ri

Sabrana pisma iz tuđine XXXVI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AN­GLO­SAK­SON­SKI MA­NI­RI

I kod za­jed­ni­ce i kod je­din­ke ma­nir je način po­na­šan­ja, us­ta­lje­na for­ma od­no­sa koja obe­ležava ste­pen ci­vi­li­za­ci­je. Uko­li­ko je on viši, ma­ni­ri su očigled­ni­ji i pre­sud­ni­ji za nje­no sklad­no funk­ci­o­ni­sa­nje. A isto­ri­ja po­zna­je i one ci­vi­li­za­ci­je koje su se na svom vr­hun­cu, obično pre pada, pre­tvo­ri­le u tako sa­vr­še­ne for­me da u njima osim ma­ni­ra, niš­ta više i nije bilo.




Time neće da se kaže kako su var­var­ske za­jed­ni­ce bez ma­ni­ra, us­tal­je­nog od­no­sa među svo­jim pri­pad­ni­ci­ma, ali čin­je­ni­ca da su lju­dožderi jeli samo ne­pri­ja­tel­je, a ne i sa­ple­me­ni­ke – kao što biva u ne­kim mo­der­nim država­ma – nije ni­ka­kav ma­nir. Ra­sni ­je to in­stinkt održanja.

Altruizam

Sabrana pisma iz tuđine XXXV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AL­TRU­I­ZAM, TE­RO­RI­ZAM I TU­RI­ZAM

Nema teme u ko­joj smo tako jed­no­dušni kao u osu­di te­ro­ri­zma. Ni­ko­ga nema ko je za te­ro­ri­zam. Svi smo odlučno pro­ti­vu nje­ga. I vla­de i građani. I po­li­tičke dok­tri­ne i po­li­tički po­kre­ti. Žrtve pogotovu. Pa i sami te­ro­ri­sti. I oni su pro­tiv te­ro­ri­zma. Oni možda i naj­vi­še. Jer, te­ror vrše ne što ga vole nego što mo­ra­ju. A što se mora, za cenu ne pita. Te­ro­ri­sti koji osu­đu­je te­ro­ri­zam zato je teže nego nama koji od nje­ga samo pa­ti­mo, a ni­smo pri­mo­ra­ni da ga vr­ši­mo. U naj­man­ju ruku nam je isto. U susre­tu met­ka i mete, pro­pa­da­ju oba.

U međuvre­me­nu, uli­ce nam osve­tlja­va­ju bej­rut­ski va­tro­me­ti, po tr­go­vi­ma zvižde meci snaj­pe­ra, u robnoj kući plaćamo jed­nom nov­cem na kasi, dru­gi put živo­tom na iz­la­zu, eks­plo­di­ra­ju nam na­mi­ri­sa­na pi­sma i kan­te za đu­bre, iz­let u su­sed­ni grad po­sta­je put za gro­blje, avi­o­ni se pre­tva­ra­ju u mr­tvačke san­du­ke, a dečija ko­li­ca u po­kret­ne bom­be. Ali upr­kos sve­mu tome, ili baš sve­mu tome za­hval­ju­jući, svi smo još više pro­tiv te­ro­ri­zma. I mi što u nje­mu učestvu­je­mo kao žrtve, i oni što u nje­mu učestvu­ju kao ubi­ce.



To je prvi pa­ra­doks koji mi je na pa­met pao po­sle ame­ričke ak­ci­je od­ma­zde u Li­bi­ji.

Afere i kako ih steći

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stičkog načina pro­iz­vod­nje koji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji, reč „afe­ra“ je bila bauk s ko­jim se suočava­la nje­go­va vera u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu. Pre­ma udžbe­ni­ku domaće po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je nije ima­la ništa do ruda koje su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra koje su eks­plo­a­ti­sa­li domaći i, na­ravno, mo­nar­ho­fašističke dik­ta­tu­re ko­ja ­je sve to omo­gućava­la. Imao sam ve­li­kih muka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma. Bio sam vrlo, vrlo na­i­van. Do­vol­jno je bilo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što levičari rade sa svo­ji­ma, i stvar bi bila u redu. Si­stem je do­bar, samo se ne spro­vo­di, i zato je očajan. Sada se po­la­ko uviđa da je si­stem oćajan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­nošljiv. Nje­go­ve greške po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.


So­ci­ja­li­stičke afe­re bile su do sada strikt­no po­li­tičke. Nag­le južno­a­me­ričke, pučistički ne­o­če­ki­va­ne sme­ne u vrhu ima­le su za po­sma­trače čar ve­li­kih pljač­ki. U iz­ve­snom smi­slu, to i behu pljačke. Samo, nije se krao no­vac, oti­ma­la se vlast. Od­la­zi­lo se, bar kod nas, u po­li­tičko ništa­vi­lo, ret­ko u za­tvor. U ne­kim zem­lja­ma još re­alni­jeg so­ci­ja­li­zma, iz mi­ni­star­ske sto­li­ce išlo se na gu­bi­li­šte. Osuđeni­ci su na sudu sami sebi držali po­smrt­ne go­vo­re.

(Kad je R. Ga­rodi uklon­jen sa vi­so­ke funk­ci­je u KPF, u „L Mon­d“-u je, pod na­slo­vom „Kra­sna sa­hra­na“ pi­sa­no: „Sad, kad su se po­ga­sile sveće, može se slo­bod­no reći da je Ga­rodi imao lepu sa­hra­nu.

Dopušteno mu je da sam sebi iz­go­vo­ri po­smrt­nu be­se­du.“) Au­ten­tičnih pljački je malo. Skan­dali su ret­ki, tri­vi­jal­ni, bez­načajni. Eu­fe­mi­stički se zovu – krađom narod­ne imov­ine i do­bi­ja­ju tret­man pred­rat­nog uska­kan­ja u tuđ kokošin­jac.

Živa bomba

Sabrana pisma iz tuđine XXXIV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„ZIVA BOM­BA“ I KAKO JE NA­PRA­VI­TI

U pro­šlom ratu, ja­pan­ske ka­mi­ka­ze - sa­mo­u­bi­ce u avi­o­ni­ma -za­da­le su ame­ričkoj pa­ci­fističkoj flo­ti teške gu­bit­ke u ljud­stvu i ma­te­ri­ja­lu. S neba se na bro­do­ve VI flo­te ob­ru­ša­vao „božan­ski ve­tar“ ja­pan­skog pa­tr­i­ot­skog fa­na­ti­zma, u očaj do­vo­deći z­a­pad­njačku od­bra­nu a u sum­nju za­pad­njački ra­zum.

Ma šta se o sa­mo­u­bi­lačkoj tak­ti­ci mi­sli­lo s gle­di­šta sa­vre­me­nog shva­tan­ja hu­ma­nosti i ne­o­tuđivih lju­skih pra­va, od ko­jih je pra­vo na su­ve­re­no ras­po­la­gan­je vla­sti­tim živo­tom naj­sve­ti­je, do­bro­vol­jna smrt u ratu ste­kla ­je u svo­joj do­mo­vi­ni, Ja­pa­nu, vitešku sla­vu, a na Za­pa­du, u vi­so­kim voj­nim kru­go­vi­ma, iza­zva­la ne­vi­te­šku za­vist. Običan, mo­bi­lisan, re­gru­to-va­n voj­nik, iz sta­tističkog pro­se­ka ko­jim se pune sve ar­mi­je hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je, ma ko­li­ko kod kuće va­tren ro­dol­jub, ret­ko se u rovu od­lu­č­ivao na po­du­hvat iz ko­jeg nema po­vrat­ka. I na be­za­zle­ne rat­ne za­dat­ke do­bro­vol­jci su se određiva­li.


24. ok­to­bra 1990. i hrišćan­ska je Evro­pa ste­kla „sa­mo­u­bi­ce za na­ci­o­nal­nu stvar“. Što sa­mo­u­bi­ce nisu u stro­gom smi­slu reči do­bro­vol­jne - nisu to, za­pra­vo, ni u jed­nom smi­slu - dru­go je pi­tan­je i spa­da u psi­ho­pa­to­lo­gi­ju na­šeg pro­sve­će­nog sto­leća.

Već go­di­na­ma u Se­ver­noj Ir­skoj tin­ja, po­ne­kad i be­sni, ne­mi­losr­dan građan­ski rat, kome smo se u ovim ko­men­ta­ri­ma više puta vraćali, sve dok nam Ko­so­vo nije od­vu­klo pažnju i ba­ci­lo nas u ko­tao vla­sti­tih na­ci­o­nal­nih bri­ga. 280 mil­ja du­gu ­gra­ni­cu pre­ma Re­pu­bli­ci Ir­skoj nad­zi­ru 18 kon­trol­nih po­sta­ja koje vrše pre­gled vo­zi­la u oba sme­ra. Po­sta­je su bile for­ti­fi­ko­va­ne na kla­sičan način, koji, ako se u ob­zir uzme rutinska en­gle­ska ne­bri­ga i jed­na­ko ru­tin­ska za­griženost Ira­ca, ne­ra­zum­lji­vim čini fa­kat da po­je­di­načni ata­ci Irske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je nisu da­va­li do­bre re­zul­ta­te.

Van­bračni život

Sabrana pisma iz tuđine XXXIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

VAN­BRAČNI ŽIVOT NA­CIJE I DE­MO­KRA­TIJE

Isto­rij­sko ne­pri­ja­teljstvo Škota i En­gle­za, ute­mel­je­no na ra­snim raz­li­ka­ma i ge­o­po­li­tičkim oko­l­no­sti­ma te­snog, si­ro­mašnog, izo­lo­va­nog ostrva, pot­kre­plje­no ra­to­vi­ma, učešćem u pro­tiv­ničkim evrop­skim ko­a­lici­ja­ma, a pod­ma­zi­va­no raz­li­ka­ma u bo­gat­stvu i Se­ve­ra i Juga, pre­tvo­re­no je da­nas u kom­ple­men­ta­ran na­rod­ni i državni amal­gam, koji je­di­no na­ru­iša­va pi­to­resk­na Škot­ska se­pa­ra­ti­stička ma­nj­i­na, ve­o­ma, uo­stalom, važna za raz­bi­janje uspav­lju­juće mo­no­to­ni­je bri­tan­skog po­li­tičkog živo­ta.

Po­sled­nju bit­ku vode En­gle­zi i Škoti 1745. kad se­vern­jaci s unu­kom Džemsa VII pokušava­ju ja­ko­bin­sku in­va­zi­ju. To do­ka­zu­je da ništa, pa ni str­plji­vo, upor­no, tvr­do­gla­vo međusob­no na­ci­o­nal­no ne­ra­zume­van­je nije večno. (Večna je samo glu­post.) Ono što En­gle­ze i Ško­te ujedin­juje nisu na­ci­je, koje bi se rnožda i da­nas sl­a­do­stra­sno kla­le, nego po­litika za­jed­ničkog in­te­re­sa što ­je obez­beđuje par­la­men­tar­na de­mo­kratija, uz nešto ostrv­ske tre­zve­no­sti. (Slična, mada ne ista, di­le­ma sa Se­ver­nom Ir­skom još nije re­še­na, pa i to do­ka­zu­je da hu­ma­ni­stičke ge­ne­ra­li­za­ci­je u po­liti­ci nisu pre­po­ručlji­ve.)


Ne­ko­li­ko puta je srp­ski na­rod stav­ljan u položaj da bira između na­ci­je i de­mo­kra­ti­je, između una­pređivan­ja na­ci­o­nal­nih i usa­vršavan­ja de­mo­krat­skih in­te­re­sa, a da mu je ret­ko kad omo­gućeno da oba in­te­re­sa iz­jed­nači i shva­ti kao dve šine istog ko­lo­se­ka svo­je na­ci­o­nal­ne i građan­ske eg­zi­sten­ci­je.

Nećemo se­ vraćati u doba u ko­me­ je de­mo­kra­ti­ja mi­ro­va­la, jer je na­rod bio za­u­zet bor­bom za na­ci­o­nal­no oslo­bođenje i kad je, možda - ali ni­kad sa­svim si­gur­no - od­u­sta­jan­je od lične šlo­bo­de pomaga­lo­ da ­se ­i­zvo­ju­je­ slo­bo­da­ za ­sve.

Uloga životinja

Sabrana pisma iz tuđine XXXII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA­ ŽI­VO­TIN­JA U EN­GLE­SKOM I SRP­SKOM JAV­NOM ŽIVO­TU

Već sama čin­je­ni­ca da su sim­bo­li sta­ro­grčkih ple­me­na bili živo­tinjskog roda, da su po­sto­ja­li Grci-kon­ji, Grci-sove, Grci-ov­no­vi, da su to­kom­ sred­nje­g ve­ka­ sim­bo­li ­Sr­ba bi­li­ vu­ko­vi, La­ti­na li­si­ce, Bu­ga­ra ri­so­vi, pa da i da­nas žive ame­rički orao, gal­ski pe­tao, ru­ski me­dved ili, prem­da na tan­joj di­je­ti, bri­tan­ski lav, sve­doči o značaj­noj ulo­zi fa­u­ne, naročito zve­rin­ja u ljud­skoj po­ve­sti. U ovoj emi­si­ji po­ku­šaćemo da oda­mo dužnu počast živo­tin­jskom fak­to­ru u ljud­skoj po­litici, ima­jući u vidu samo isto­rij­ske živo­tin­je, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih lično­sti.


Ulo­ga živo­tin­ja u mi­to­lo­škom jav­nom živo­tu He­le­na i Rim­lja­na bila je ve­o­ma ve­li­ka, ni­š­ta man­ja od nji­ho­vog is­traj­nog i plo­do­no­snog mešanja u jav­ni život pri­mi­tiv­nih na­ro­da i da­na­šnjih div­ljih ple­me­na, ali prve živo­tin­je koje uzele ozbil­jni­jeg učeća u po­li­tičkom živo­tu jed­ne zem­lje be­hu­ gu­ske rim­skog­ Ka­pi­to­la, čije­ je­ ga­kan­je pro­bu­di­lo građane i spa­slo ih var­va­ra sa se­ve­ra. Dru­ga živo­tin­ja je ra­sni pa­stuv In­ci­kat što ga je rim­ski im­pe­ra­tor Ka­li­gu­la uveo u se­nat.

Tak­se za se­nat­ski položaj behu vi­so­ke a konj In­ci­kat skrom­nog imovin­skog stan­ja, pa su plaćanje nje­govog cen­zu­sa pre­u­ze­li na sebe veliko­dušni ca­re­vi pri­ja­tel­ji koji su vo­le­li život, u ovom slučaju naj­pre svoj. U ko­joj se meri In­ci­ka­to­vo pri­su­stvo osećalo u za­ko­no­dav­noj de­lat­no­sti Vi­so­ke kuče, nije po­zna­to.

Ne verujem ­da ­je ­bi­lo ­spek­ta­kularno. Najzad, bi­o ­je ­to ­tek pr­vi konj u par­la­men­tu, pa se od nje­ga i ne može mno­go očeki­va­ti.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Sabrana pisma iz tuđine XXXI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O UJE­DIN­JE­NOM KRA­LJ­EV­STVU I RAZ­JE­DIN­JE­NOJ KRA­LJ­E­VI­NI

Kral­jev­stva na Ostr­vu tra­ju oko hil­ja­du i pet stoti­na go­di­na, samo se do sta­pan­ja osva­jačkih Nor­ma­na i do­mo­ro­dačkih An­glo­sak­so­na­ca u na­ci­ju, men­ja­hu i na­ro­di i di­na­stije (ka­sni­je isključivo di­na­sti­je). De­ce­ni­ja Krom­ve­lo­vog ha­o­tičnog re­pu­bli­kan­skog in­te­reg­nu­ma, od pada do re­staura­ci­je Stju­ar­ta (1649-1660), us­pe­la­ je­ je­di­no­ da učvr­sti mo­nar­hij­ski mo­del vla­da­vi­ne i po­tvr­di po­slo­vičnu en­gle­sku žila­vost u ot­po­ru pre­ma na­glim pro­me­na­ma. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa ­sto­ go­di­na zakašnjen­ja. Re­pu­bli­ka je u En­gle­skoj za­ka­sni­la za hil­ja­du i pet sto­ti­na. Ne­mam zbog tog za­ka­šnjen­ja šta da žalim. I nije po­sre­di ne­pri­jat­no is­kustvo s jed­nom dru­gom Re­pu­bli­kom. Moji su raz­lo­zi po­kaj­ničke pri­ro­de.

O Uje­din­je­nom kral­jev­stvu i nje­go­voj isto­ri­ji go­vo­rim s ovog ra­di­ja sva­kog prvog utor­ka u me­se­cu. Go­vo­rim s po­što­van­jem ali i lju­bo­mo­rom, pa i iz­ve­snom zlo­bom. Sum­njam da bi mi ova­kvu slo­bo­du do­zvo­li­la re­pu­bli­kan­ska vla­da slo­bo­do­um­nog Oli­ve­ra Krom­ve­la. O Kralje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji ni­kad go­vo­rio ni­sam, pa je, evo, došao red i na to isto­rij­sko, ver­saj­sko pa­storče, koje, kako vi­de­smo, niko nije želeo a ipak je rođeno.


Kral­je­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je tra­ja­la sve­ga dva­de­se­tak go­di­na. To se tumači na ra­zne nači­ne, od ko­jih je sva­ki moguć, ali je, kad smo mi u pi­tan­ju, naj­ne­mo­gućniji - naj­ve­ro­vat­ni­ji. Ko­mu­nisti su naj­pre tvr­di­li da je Ju­go­sla­vi­ja pro­pa­la zato što je bila ne­pod­no­il­ji­va „tam­ni­ca na­ro­da“, a u po­sled­nje vre­me, kad je i nji­ma za­pre­tio „gro­zni višestra­nački zi­vot“, da je pro­pa­la, pa i rat iz­gu­bi­la, zbog mno­š­tva stra­na­ka koje su je iz­nu­tra raz­di­ra­le.

Trn u oku

Sabrana pisma iz tuđine XXX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TRUN U SVOM = BRV­NO U OKU BRA­TA SVO­JE­GA

Ra­to­vi najčešće ni­su naročito ori­gi­nal­ni, osim za voj­sko­vođe koji upra­vo sto­ga žele da ih stal­no po­nav­lja­ju. Ali, arap­sko-iz­ra­elski iz 1967. go­di­ne je­ste. Ako je i ostao sta­ro­mo­dan u po­gle­du ubi­sta­va, bio je origi­na­lan u po­gle­du načina na koji smo o nji­ma sa­zna­va­li. Imao je dva upo­red­na toka. Prvi se, nama ne­po­znat, od­vi­jao na bli­sko­i­stočnom bojištu; dru­gi na ­ge­o­graf­skim kar­ta­ma naše ­dnev­ne štam­pe.

Stoga ­je imao bi­za­ran za­vrš­e­tak. Ta­man kad je na kar­ta­ma večno na­pred­ne „Po­li­ti­ke“ iz­gle­da­lo da će Ara­pi spek­ta­ku­lar­no po­be­di­ti, oni su rat ka­ta­stro­fal­no iz­gu­bi­li. Laž ju­go­slo­ven­ske štam­pe o na­pre­do­van­ju Egipćana ve­ro­vat­no je po­sle­di­ca kom­pe­tent­nih sa­ve­ta da se u ob­zir uzi­ma­ju je­di­no izveštaji arap­skih ko­man­di, a sa­ve­ti kon­se­kven­ci­ja zva­ničnog mi­šljen­ja o tome ko je u tom ratu u pra­vu.

Kako su, po nama, u pra­vu tada i uvek bili ne­svr­sta­ni Ara­pi, mo­ra­li­su pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Spo­sobnost koju nisu ima­ti za­men­je­na je pra­vom za koje su držali, za­jed­no s nama, da ga ima­ju. Želja je odlučiva­la o fak­ti­ma o ko­ji­ma se u stvar­no­sti sta­ra­ju bol­je na­o­ružanje i veća voj­na vešt­ina. U ratu ne pobeđuje prav­da nego sna­ga. Po­go­to­vo ne prav­da o ko­joj se može de­ba­to­va­ti.


Dugo je vre­me­na prin­cip „babe ko­joj se sni­lo što joj je m­i­lo“ su­ve­re­no vla­dao na­šim jav­nim gla­si­li­ma. On je, između osta­log, određivao kako ćemo tre­ti­rati Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju i nje­nu po­li­ti­ku. U većini slučaje­va po­sma­tra­li smo je s ne­po­ve­ren­jem, pa i otvo­re­nim ne­pri­ja­teljstvom. Ovaj pro­fi­laktički stav od­boj­no­sti, pro­i­za­šao iz ide­o­lo­gi­je i nje­ne po­li­ti­ke, tražio je samo fak­ta koja su mu po­go­do­va­la, a ona koja nisu za­ne­mar­ivao ili ih iz­o­pačavan­jem sebi pri­la­gođavao.

Treće pismo

Sabrana pisma iz tuđine XXIX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TREĆE PI­SMO ČITA­O­CU

Po­sled­njim pi­smi­ma iz tuđine opraštam se od na­ših slušalaca Ra­dio-Lon­do­na. Započeo­ sam ih pr­vim 1985., a za­vr­ša­vam sto­pe­de­setim 1991. (Bri­tan­ski hro­nični izveštač iz Ame­ri­ke Ali­stEr Kuk pročitao ih je više od 2 000 pet­na­e­sto­mi­nut­nih!) Za to vre­me malo se šta u Bri­ta­ni­ji pro­me­ni­lo, osim što je po­sta­la ne­što ma­n­ja no što je bila i što je možda n­e­što man­je engleska no što mari a i može da bude.

U jed­noj od po­sled­njih emi­sija, pod na­slo­vom „Go­spo­din Džons i ja po dru­gi­ put među En­gle­zi­ma", jamačno sam pre­te­rao kad sam sa­vre­me­ni Lon­don upo­re­dio s ame­ričkom be­n­zin­skom sta­ni­com na pre­ko­o­ke­an­skom putu za Evro­pu, di­vov­skom ma­ke­tom oko koje se diže vul­gar­nim re­kla­ma­ma iz­le­plje­no pri­hva­t­i­li­šte za tran­sfer tu­ri­sta, ali ni pre­vi­še da­le­ko od isti­ne ni­sam bio.

Ubr­za­n­om gra­di­teljs­kom i inom, uo­sta­lom, post­mo­der­niz­a­ci­jom (bar pre­ma pre­sto­l­o­na­sle­dni­ku, prin­cu od Vel­sa) i ame­ri­ka­ni­za­cijom (po nje­go­vim dru­gim su­građani­ma), oso­bi­to u eri tačeri­zma, Lon­don nije man­je upro­pašćen nego nemačkim bom­ba­ma 1941. ili božjim Ve­li­kim požarom go­di­ne 1666.

Pre­te­ri­van­je je po­sle­di­ca no­stal­gi­je ­za Lon­do­nom ka­kvog ­sam upo­znao ra­nih se­dam­de­se­tih: gra­dom ar­haičnih ga­snih peći ko­je­ se po na­jam­nim kućama (Bor­ding Ho­u­ses) hra­ne ­ko­va­nim novčićima da vam kraj njih i duša pro­mr­zne; gra­dom ne­shva­tl­ji­vih šilin­ga, sto­pa, pa­la­ca, mera i re­zo­na; gra­dom ne­gre­ja­nih ku­pa­ti­la, ne­ko­ri­snih pro­zo­ra, vra­ta što se otva­ra­ju na po­grešnu,

što će reći evrop­sku stra­nu, i hra­ne čija je upa­dlji­va svr­ha da vas od­vik­ne od jela; gra­dom za­go­net­nih adre­sa, pred­vi­dlji­vih kuća sa ne­pred­vi­dlji­vim bro­je­vi­ma, uli­ca sa pro­men­lji­vim im­e­ni­ma i ne­pro­me­rn­lji­vim mor­skim ve­tro­vi­ma, očeki­va­no neočeki­va­ne kli­me i neočeki­va­no očeki­va­nih po­gre­šnih me­te­o­roloških prog­no­za (obr­nu­to ta­ko­đe), svežeg, umi­ve­nog sun­ca (ako ga vi­di­te jer je ne­ka­ko „pri­vat­no“) i ze­le­nih par­ko­va u koje ne možete ući

(jer su i oni ma­hom pri­vat­ni); gra­dom u kome krčme liče na cr­kve­ne krip­te a cr­kve­ne krip­te na svra­ti­šta za si­ro­tin­ju; gra­dom mesožder­skih ga­vra­na s dav­nog kop­nenog gu­bi­li­šta u Ta­u­e­ru i bučnih ga­le­bo­va s tekućeg vo­de­nog stra­ti­šta na Ka­na­lu; gra­dom pri­rod­no lju­ba­znih sta­rih lju­di, En­gle­za ­za­o­sta­lih po­sle po­sled­njeg pred­rat­nog bla­go­stan­ja, i kon­ven­ci­o­nal­no ne­kon­ven­ci­o­nal­ne mla­do­sti, za­o­sta­le po­sle Mak­mi­la­no­ve ere pr­vog po­rat­nog pro­spe­ri­te­ia...


Sve ­je to, do­du­še, ili bar nešto od toga, osta­lo, ali više nije isto.

En­gle­ska je, u međuvre­me­nu, ušla u Evro­pu, u koju je do sada ula­zi­la uglav­nom voj­skom i di­plo­mat­skim splet­ka­ma. (Ako oba učešća bez­ ce­pi­dlačen­ja­ o­dvag­ne­mo sa ­zna­tno man­je ­voj­nika od ­di­plo­mat­sko „bi­zan­tij­skih“ in­tri­ga). Cela je En­gle­ska, osim pod Nor­ma­ni­ma sa Do­mom u Evro­pi a ko­pljem u Bri­ta­ni­ji, u duši uvek bila pro­tiv Evro­pe. Ali, per­so­nal­no osećanje na­ci­je - mimo ne­u­po­re­di­ve, buduće na­i­me­no­va­ne plem­kin­je go­spođe Tačer i de­ment­nih ku­kan­ja no­stal­gi­ča­ra kraj ka­mi­na (srp­skog ka­fan­skog sto­la) - nije došlo do izražaja. In­te­res Na­ro­da je još jed­nom po­be­dio nje­go­vu dušu i još jed­nom je u pra­vu bio.

Samo se usput čini­lo da će to usta­viti ame­ri­ka­ni­za­ciju, da će se Ostr­vo si­lom pri­nud­nih spo­na s Kon­ti­nen­tom evro­pe­i­zo­va­ti, ma ko­li­ko da su svi ti pro­ce­si ame­ri­ka­ni­za­ci­je, evro­pe­i­za­ci­je i ja­pa­ni­za­ci­je even­tu­al­no, En­gle­zi­ma odvrat­ni. U istom raz­do­blju, nažalost, ame­ri­ka­ni­zo­va­la ­se i Evro­pa (i to ­je ipak bol­je od so­vje­ti­za­ci­je), te je Bri­ta­ni­ja i u njoj za­te­kla nešto od čega je bežala.

U Ju­go­sla­vi­ji se takođe pro­me­ni­lo sve, ali je en­gle­ski ko­men­ta­tor moje zem­lje, bar u po­gle­du obil­ja tema, neočeki­va­nih događaja - za od­me­nu za­um­no eks­pe­ri­men­tal­nim re­šen­ji­ma - i nji­ho­ve tra­gi­ko­mične bi­zar­no­sti (tra­gi­ko­mične, na­rav­no, u načelu; u po­je­di­no­sti­ma, komične za neke, tra­gične za dru­ge, a za iz­ve­sne samo ko­ri­sne) srećnije ruke od mene.

To­po­vi Auro­re

Sabrana pisma iz tuđine XXVIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GDE­ SU­ SA­DA ­O­KRE­NU­TI TO­PO­VI „AURO­RE“?

U iduče tri emisije, po­red En­gle­za i nas, ući će Ru­si. Ne­ pla­ši­te ­se! Neće ući ni u Bri­ta­ni­ju, ni u Ju­go­sla­vi­ju. Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, su­pru­zi bla­go­da­reći, ušao među bri­tan­ske ar­hi­tek­te u po­se­ti „Do­bre vol­je“ Mo­skvi i Len­jin­gra­du. Po­se­ta je ima­la za cilj obi­la­zak građevi­na iz zlat­ne ere kon­struktivi­zma i art-nu­voa, u ko­joj su ru­ska umet­nost i nauka, rame uz rame, ako ne i pe­dalj dal­je, sta­ja­le uz evrop­ski mo­der­ni­zam.Ar­hi­tek­te ­je pre­težno za­ni­ma­lo ka­men­je; lju­di te­k u­ko­li­ko su ume­li da to ka­men­je lepo i ko­ri­sno slažu jed­no na dru­go. Mene pre­težno lju­di koji su o ka­men­ju malo zna­li, ali mno­go o živo­tu i o tome kako žele da ga žive. Ko­li­ko su ar­hi­tek­ti raz­u­me­li ru­ske građevi­ne, ne bri­nem. Sve su to i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci i strasnici po­zi­va. Ko­li­ko sam ja shva­tio Ruse, to još ne znam. Tru­dio sam se.

Moje pred­ra­su­de, ako od en­gle­skih ­ni­su veće, ni­ man­je ­ni­su. lma­o­ sam, na­sreću, ni­po­što bez­načajnu olakšicu. Oni su se tamo i dal­je osećali kao En­gl­e­zi, ja prvi put kao Slo­ven. I to mi je pri­ja­lo. Opa­san osećaj pri­pad­no­sti većoj ce­li­ni in­ten­zivno je ugrožavao moj po­slo­vični in­di­vi­du­a­li­zam. A većina Rusa s ko­jima sam u do­dir do­la­zio s dir­lji­vom je lju­ba­znošću i pred­u­sre­tlji­vošću pomagala da stek­nem raz­u­me­van­je po koje sam došao.


En­gle­zi su uzdržani. Ar­hi­tekti kao umet­ni­ci ne­što man­je, tako da neki i ne liče na En­gle­ze. Po­go­to­vu oni u gru­pi koji to ni­su ~ Ita­li­ja­ni, Škoti, In­du­si, Nem­ci, Ju­go­slo­ve­ni među nji­ma. Može se do­go­di­ti da su oni, u ka­men­je za­gle­da­ni, bol­je raz­u­me­li lju­de nego ja koji sam samo lju­de gle­dao i slu­šao. Pi­tan­je je tek hoće li to is­ko­ri­sti­ti ili će osta­ti na pred­ra­su­da­ma. Pred­ra­su­de su štet­ne, ali ko­mot­ni­je od isti­ne, naročito ako čovek pod sta­re dane mora da joj se pri­la­gođava.

En­gle­zi po­ka­zu­ju zad­ivlju­juću str­plji­vost i to­le­ran­ci­ju pre­ma insufi­ci­jen­ci­ja­ma ru­skog turi­zma, in­tim­no očeku­jući man­je nego što do­bi­ja­ju, ali ni­kad se ne buneći ako slučajno do­bi­ju više.

Kon­fu­zi­ja domaćina srećno se spa­ja s kon­fu­zi­jom go­sti­ju. Ja s početka igram dru­ga Živo­ra­da (domaćeg sa­put­ni­ka ovih emi­si­ja) koji bi imao za­mer­ke i na go­sto­prim­stvo Luja XIV, kad veći deo živo­ta ne bi pro­vo­dio po nje­go­vim tam­ni­ca­ma.

Tajna veza

Sabrana pisma iz tuđine XXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TAJ­NA VEZA IZMEĐU KRA­LJA VI­LJ­E­MA ORAN­SKOG IZ 1688. I DE­MO­KRA­TI­ZCIJE JU­GO­SO­CI­JA­LI­ZMA IZ 1988.

Ka­kva, pi­ta­te se, veza može po­sto­ja­ti između en­gle­skog i ju­go­sloven­skog isto­rij­skog događaja koje raz­dva­ja tri sto­ti­ne go­di­na? Prva je, na­ravno običaj da ova „Pi­sma iz Tu­đine“ počnem od En­gle­za, pa tek onda za­o­bi­la­znim pu­tem ana­lo­gi­ja do nas stig­nem, i ona ­je ­ja­sna. Dru­ga se tiče sličnosti po­ve­sne si­tu­a­ci­je u dve zem­lje, a ta već iz­i­sku­je iz­ve­sno obja­šn­jen­je.

Go­di­ne 1688. su­kob između bri­tan­skog par­la­men­ta i većine pro­te­stant­ski ras­po­loženih ostrv­lja­na, s jed­ne stra­ne, i fi­lo­ka­to­ličkog kral­ja Džemsa II Stju­ar­ta, s dru­ge, do­š­ao je do vr­hun­ca i tra­di­ci­o­na­lan je strah građana od po­vrat­ka u Pa­pi­no­ stro­go na­ru­čje - mada pu­ri­tan­sko be­š­e­ još strožije - pre­va­zi­šao psi­ho­lo­š­ki prag pod­no­šl­ji­vo­sti. Pro­te­stant­ska En­gleska je žude­la za pro­me­nom na prestolu. Za­me­ni­mo Stju­ar­te našim ko­mu­ni­sti­ma, dobićemo hro­ničan su­kob između vlasti i na­ro­da, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.


Go­di­ne 1688. En­gle­ska je spas iščeki­va­la od čove­ka s isto­ka, stran­ca i, prem­da po maj­ci en­gle­ske krvi, po od­go­ju­, je­zi­ku, tem­pe­ra­mentu ni naj­man­je En­gle­za, ona­ko kao što mi pomoć očeku­je­mo od za­padno­e­vrop­skih ide­ja, takođe sa­svim ne­po­du­dar­nih na­šem bal­kan­skom so­ci­ja­li­zmu. Vil­jem Oran­ski je, uo­sta­lom, kao par­ci­jal­ni Stjuartart, le­gi­ti­man na­sled­nik pre­sto­la, sve dok kral­ji­ca Meri Be­a­triče od Mo­de­ne, Džem­so­va su­pru­ga, ne uspe pro­iz­ve­sti sina u le­gi­tim­ni­jeg na­sled­ni­ka. Ono što ­je go­di­ne 1688. u En­gle­skoj kral­je­vo dete, za na­s je, kod kuće, go­di­ne 1988, de­mo­kra­ti­ja. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u na­s ko­mu­ni­sti de­mo­kra­ti­ju koja će le­gal­no i le­gi­tim­no na­sle­di­ti ne­po­pu­la­ra­ni real-socija­li­zam.

Kral­ji­ca je, na žalost, u ne­ko­li­ko na­vra­ta, ra­da­la mr­tvo­rođenčad, kao što su kroz mno­go­broj­ne sa­mo­u­prav­ne, pse­u­do­de­mo­krat­ske, kva­zire­form­ske re­for­me naši ko­mu­ni­sti, s Jo­si­pom Bro­zom i bez po­koj­ni­ka, upor­no rađati mr­tvo­rođenu de­mo­kra­ti­ju.

Strah od letenja

Sabrana pisma iz tuđine XXVI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EVROP­SKI "STRAH OD LE­TEN­JA"

Te­mel­jna pro­me­na po­li­tičkog si­stema u Istočnoj Evro­pi za­te­kla je za­pad­ni svet, nje­go­vu jav­nost i nje­go­ve vla­de ne­sprem­nim, kao sva­ke go­di­ne na­dležne službe sneg u Lon­do­nu i u Be­o­gra­du. Pro­me­ne su du­bo­ke, sva­ko­dnev­ne, iz­nad sve­ga požel­jne, pa ipak kao da te­š­ko pogađaju ko­men­ta­tor­sku ru­ti­nu ov­da­šnjih ko­lum­ni­sta ko­ja je de­ce­ni­ja­ma udob­no žive­la od po­nav­ljan­ja klišea i pre­pi­si­van­ja drev­nih ful­ton­skih ko­men­ta­ra. Da­nas više ni­je­dan ne važi i za­pad­ni su kom­en­ta­ton, po­sle duge men­tal­ne hi­ber­ni­za­ci­je u ar­he­tip­skom ka­lu­pu kla­sičnog an­ti­ko­muniz­ma, pri­mo­ra­ni da mi­sle.


Oni po­zdrav­lja­ju pe­re­stroj­ku u So­vjet­skom sa­ve­zu, ali s po­do­zrenjem gle­da­ju na pro­ce­se koje će ona ne­iz­bežno otvo­ri­ti. Za­stu­p­ni­ci in­du­stri­je na­o­ružanja umor­ni od ku­kan­ja za raz­o­ružan­jem, traj­nim i si­gur­nim mi­rom, zaćuta­li su u stra­hu da do nje­ga ne dođe i po­slo­dav­ce im - a i njih, nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne naj­am­nike - osta­vi bez za­ra­de.

Do­bre eg­ze­ku­ti­ve već po južnoj Ame­ri­ci, Afri­ci i Azi­ji tra­ga­ju za po­ten­ci­jal­nim ra­ti­šti­ma ­ko­ja će za­me­niti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u po­go­nu. Dok po­zdrav­lja­ju oprav­da­ne se­ce­si­o­ni­stičke težnje bal­tičkih re­pu­bli­ka SSSR, ne ra­du­je ih jačanje fun­da­men­ta­li­stičkih, ne man­je oprav­da­nih, ras­po­loženja mu­ha­me­dan­skog živ­lja Azer­bejdžana, jer pomaže Ira­nu da po­sle rata s Ira­kom i afe­re Ruždi nađe novu in­spi­ra­ciju za svo­ju iz­u­mi­ruću ide­o­lo­š­ku hi­ste­ri­ju.

Shva­ta­ju zato ru­sku upo­tre­bu sile, koju na srp­skom Ko­so­vu nisu raz­u­me­li. Po­vol­jno gle­da­ju na si­tu­a­ci­ju u Poljs­koj, mada ih pla­ši cena koju će pla­ti­ti za nje­nu eko­nom­sku re­sta­u­ra­ci­ju.

Što ze­mlji pri­pa­da

Sabrana pisma iz tuđine XXV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ŠTO ZE­MLJI PRI­PA­DA, ZE­MLJI NE­KA ­SE­ VRA­TI

En­gle­ska je u iz­ve­snom smi­slu čis­tun­ska zem­lja, ali joj to ne šmeta da obožava prl­ja­ve afe­re. Naročito ako se nov­ca tiču. Do­vo­ljno ga je mno­go ukra­sti i po­sta­ti čuven. Uko­li­ko je suma veća, veća je i sla­va. Ulični kra­dljiv­ci ili bed­ni­ci što kra­du za život, na­pro­tiv, iz­da­šno se pre­zi­ru i oštro pro­go­ne. Nije u pi­tan­ju nji­hov nečastan po­stu­pak ko­li­ko od­su­stvo, u tim sit­nim kri­mi­nal­nim po­du­hva­ti­ma, sva­ke vi­zi­je, ima­gi­na­ci­je, gran­de­ce, iz­nad sve­ga pi­rat­skog pu­sto­lov­nog duha.

Se­ti­te­ se „pljačke sto­leća“ u režiji zna­me­ni­tog R. Big­sa. Pošto je neko vre­me bila na nje­ga be­sna, više što mu je za­vi­de­la no što ga je osuđiva­la, kad ga je po­sle niza go­di­na iz­be­gl­i­štva iz Rio de Žane­i­ra val­ja­lo eks­tradi­rati u zem­lju nje­go­vog rođenja, držav­lja­n­stva i ne­de­la, i kad je Bra­zi­li­ja tome pra­vi­la ad­mi­ni­stra-tiv­ne smet­nje, ce­la ­je En­gle­ska stala na Big­so­vu stra­nu.

Pi­tao sam pri­ja­tel­ja Džon­sa­ za raz­log: “Čove­k je ne­sum­nji­vo po­ci­nio ne­što nečasno, zar nije?“ re­kao sam. „Ali se pri tom časno tru­dio“, od­go­vo­rio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne osta­vi na miru?“ Ako ste pri tom bo­ga­ti, pa vam, za­pra­vo, taj no­vac ne tre­ba, ako od nje­ga ne za­vi­si­te nego ste ga uze­li spor­ta ili avan­tu­re radi, sla­va će va­m biti ne­iz­mer­na i počastvo­va­na ­je ­tam­ni­ca ko­joj će biti dano da vas udo­mi.


Od krađe nov­ca ovde se više ceni je­di­no krađa ce­lih država, a u nj­i­ho­vom ne­do­sta­t­ku - dr­žav­nih taj­ni. Za En­gle­sku je ne­po­vrat­no pro­š­lo vre­me osva­jača In­di­je Klaj­va i Afri­ke Se­si­la Roda, koji su za bri­tan­sku im­pe­ri­ju kra­li čita­ve zem­lje. Na ras­po­la­gan­ju su osta­le samo en­gle­ske taj­ne. Sla­vu uspešnog ­do­maćeg špi­ju­na što ­je­ en­gle­skoj obez­be­di­o ­tuđu taj­nu po­mračiće je­di­no sla­va onog koji je tuđinu obez­be­dio neku domaću. Pa­ra­doks en­gle­skih na­klo­no­sti i idi­o­sin­kra­zi­ja u pod­ručju beščašća su­voj evrop­skoj lo­gi­ci ostaće za­u­vek enig­ma.

Stabilizacija krize

Sabrana pisma iz tuđine XXV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

STA­BI­LI­ZA­CI­JA KRI­ZE KAO NAJ­BRŽI NAČIN IZ­LA­SKA IZ NJE

U pro­šloj emi­si­ji smo obećali da ćemo, po­sle gđe Tačer (čiji je in­ter­vju man­je-više au­ten­tičan), za­mo­li­ti iz­ja­vu od ju­go­slo­ven­skog predsed­ni­ka vla­de. Ni­smo u tome uspe­li. G. Mar­ko­vić se iz­vi­ni­o ­za­u­ze­tošću. Već sada mora pri­pre­mi­ti naj­no­vi­je uspešne mere ko­ji­ma će za­me­ni­ti nove kad se i one, po na­šem običaju, pokažu ne­us­pe­š­nim. Sto­ga smo pri­nuđeni da se u ana­li­zi ju­go­slo­ven­ske si­tu­a­ci­je oslo­ni­mo na dru­ge do­bro oba­ve­š­te­ne iz­vo­re.

U En­gle­skoj su to eks­klu­ziv­no mu­ški klu­bo­vi, iz­ve­sne dame, ku­lo­a­ri Ci­vil­ne službe i stra­ni špi­ju­ni (ne uvek so­vjet­ski); kod nas se naj­bol­je in­for­mi­še­te u ka­fa­ni i tak­si­ju, prem­da i vaša baka do­sta zna. Ve­ro­vat­no ćete se začudi­ti kad čuje­te kako se svi slažu u m­išljen­ju da je stan­je u Ju­go­sla­vi­ji prvi put po­sle to­li­ko ne­si­gur­nih i one­i­ro­i­dičnih go­di­na sta­bil­no i da je u rešavan­ju kri­ze iz­li­šno uz­ne­mi­ra­va­ti sta­re­ gro­bo­ve i pre­tre­sa­ti sta­re - io­na­ko po­ro­blje­ne i oro­blje­ne - ar­hi­ve. Po­sle tra­gične ve­sti o ru­šen­ju Ber­lin­skog zida i sko­rom Ujedin­jen­ju Nemačke, alar­mi s Bal­ka­na i dra­ma­tična re­ne­san­sa „istočnog pi­tan­ja“ iz pro­šlo­g ve­ka, ute­ši­li su za­pad­ne ko­men­ta­to­re, užasnu­te gu­bit­kom omi­lje­nih sa­vre­me­nih anti­ko­mu­ni­stičkih tema. O čemu je reč?


Ko­mu­ni­stička par­ti­ja, gla­vni uzrok ju­go­sl­o­ven­ske križe, sta­bil­no je na vla­sti, pa se i kri­za, tome za­hval­ju­jući, naj­zad sta­bi­li­zo­va­la. Ne zna se samo ko­li­ka se pažnja sme po­klo­ni­ti nje­noj sprem­no­sti da je s dru­gi­ma na evrop­ski način, pu­tem slo­bod­nih iz­bo­ra, deli.

Ili i ona mi­sli, kao ne­kad Bu­ha­rin, da će i po­sle uvođenja vi­še­stra­načkog ­si­ste­ma po­li­tička si­tu­a­cija osta­ti ne­pro­men­je­na, jer će jed­na par­ti­ja uvek biti na vla­sti, a dru­ga u za­tvo­ru. U sva­kom slučaju, sprem­nost­ tih dru­gih da vlast uzmu većom se čini od tre­nut­ne vol­je ko­mu­ni­sta da je is­pu­ste. Ne za­me­ram im na okle­van­ju. Pri­med­be višepar­tij­skom mo­de­lu su brojne i ozbiljne. On je, pre sve­ga, kom­pl­i­ko­va­ni­ji od jed­no­par­tij­skog, a ova­mo se teži ustav­noj jed­no­stav­no­sti.

On je, za­tim, ne­iz­ve­stan, a za državu nije do­bro ako živi u per­ma­nent­nom stan­ju ne­iz­vesnosti, čega je s večnim ko­mu­ni­sti­ma srećno bila oslo­bođena. Na nje­ga, naj­zad, ni­smo na­vi­kli, pa će nam adap­ta­ci­ja uze­ti dra­go­ce­no vre­me koje mo­ra­mo po­sve­ti­ti sa­vla­da­van­ju ne­po­vol­jnih po­sle­di­ca nje­go­vog du­go­traj­nog od­su­stva.

Na­me­sto isto­rij­ski iz­li­za­nih građan­skih, pred­lažu se ori­gi­nal­na rešenja. Nova ide­ja, po ko­joj bi se par­tij­ci po­de­li­li na par­tij­sku vla­du u vla­di i par­tij­sku opo­zi­ci­ju u So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu, još je u man­ji­ni spram sta­re ide­je da to budu isti lju­di, s tim što će u vla­di do­no­siti od­lu­ke koje će u opo­zi­ci­ji na­pa­da­ti.

Špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DŽON KER­NKROS I EN­GLE­SKA ŠPI­JUN­SKA NU­ME­RO­MA­NI­JA

Bog nije uho­di­o­A­da­ma i tako sa­znao da se on o nje­go­vu za­po­vest u Ede­nu ogrešio. Znao je to i da ga po­taj­no ne pra­ti, da mu, u pro­fe­sional­nom špi­jun­skom žar­go­nu rečeno, ne bude „rep“. Je­vre­jin Jošua Ben Na­vin, iako bo­gom obil­no na­dah­nut, već nije tu moč po­se­do­vao: u Ha­nan je sa Si­na­ja oda­slao agen­te da pre na­pa­da iz­me­re de­blji­nu je­ri­hon­skih grad­skih zi­di­na. Od Iz­ra­iljca Jo­šue Ben Na­vi­na do Engle­za Džona Ker­nkro­sa proš1o je hil­ja­de go­di­na a pri­ro­da se naj­sta­ri­jeg za­na­ta na sve­tu, dru­gog po­sle pro­sti­tu­dje, nije iz­me­ni­la. (Ni pro­sti­tu­ci­je, uo­stalom.) Nje­gov je cilj istina. Ako je fi­l­o­sof­ska, kad do nje dođe So­krat, tako je i zo­ve­mo; zo­ve­mo je isti­nom. Ako se nje do­ko­pao Zor­ge, zo­ve­mo je špi­jun­skom in­for­ma­ci­jorn. Do fi­lo­sof­ske isti­ne stiže se obično pu­tem dru­ge isti­ne. Do špi­jun­ske uvek pu­tem neke laži.

Šta smo iz­ve­snim fi­lo­sof­skim isti­na­ma do­bi­li, ne­iz­ve­sno ­je. Ali­ je ­i­zve­sno­ da­ su mno­ge ­bit­ke do­bi­je­ne blagodareći pret­hod­nim oba­ve­šten­ji­ma uho­da. Mno­gi su prego­vo­ri uspe­li samo zato što je pre­ko špi­ju­na jed­na stra­na zna­la do­kle je kon­ku­rent­ska sprem­na da ide u po­pu­š­tan­ju. Ia­ko­ je cilj fi­lo­so­fi­je i špi­junaže, kao po­sred­ni­ka isti­ne, po­du­da­ran, fi­lo­so­fe sma­tra­mo časnim, povre­me­no pa­met­nim, po­ne­kad na­stra­nim, pa i su­lu­dim, a špijune, takođe pa­si­o­ni­ra­ne tra­gače za isti­nom, uvek pa­met­nim i ni­kad lu­dim, ali ih uvek po­ma­lo pre­zi­re­mo.


U En­gle­skoj fi­lo­so­fi nisu na ceni, osim ako im shva­tan­je sve­ta nije eks­tra­va­gant­no ili bar du­ho­vi­to. Cene se špi­ju­ni, čak i kad su tuđi. Pre sve­ga svo­ji koji za tuđe rade. Sto­ga ­je špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja (pa­to­lo­iška ne­spo­sob­nost da se sta­ne u nji­ho­vom bro­jan­ju) i lov na špi­ju­ne ma­so­van na­rod­ni sport.

Ni­š­ta man­je po­pu­la­ran od do­stav­ljan­ja u So­vjet­skom Sa­ve­zu pred­gor­bačov­lje­ve ere. Raz­li­ka je što Evro­plja­ni za oba­ve­štaj­ci­ma jure dok još de­lu­ju a En­gle­zi kad su ovi u pen­zi­ji, neki već i u gro­bu. Evro­plja­ni love sa­da­šn­je, En­gle­zi isključivo biv­še špi­ju­ne. Dru­ga je raz­li­ka što se evrop­ska kon­tra­išpi­ju­naža bavi eli­mi­na­ci­jom tuđih špi­ju­na, a britan­ska, kad je uspe­la, nji­hovom se­rij­skom pro­iz­vod­njom. Udruženi, ovi pa­ra­dok­si tvo­re našu temu.

Cover up

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

CO­VER-UP ILI GU­RAN­JE ĐUBRE­TA POD ĆILIM

Domaćica ima dva načina da pri­klad­no dočeka go­ste. Kuća joj uvek može biti čista, te je po­se­ta neče iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­vol­jno spret­na da u krat­kom raz­ma­ku između zvo­na i vre­me­na do koga učti­vost dopušta da se vra­ta ne otvo­re, sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ćili­me gur­ne. Između ne­u­red­nih a spret­nih domaćica i naših vla­da nema raz­li­ke. Ve­š­ti­na im se man­je sadrži u spo­sob­nosti da se kuća uvek u redu drži, nego u ume­t­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neočeki­va­no za­zvo­ni jav­no mnjen­je.

Na ­vra­ta­ Da­u­ning­ Stri­ta 10 naj­pre­ su­ za­ku­ca­li­ te­ro­ri­sti, pa tek­ pošto su oni po­sao oba­vi­li za­lu­pa­la je jav­nost. Kad su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, vla­da se pra­vi­la da ih ne čuje i ništa nije pred­u­ze­la da po­se­tu do­stoj­no dočeka. Iz­vin­ja­va­la se učesta­lim ku­can­jem na vra­ta nje­nih usta­no­va. Objašnjen­je ­je ra­zum­no, osim ako na ula­zu ne kuca ­tem­pi­ra­na bom­ba. Tada je ra­zum­ni­je ku­can­je čuti. Tek kad je bom­ba eks­plo­di­ra­la vla­da je čula lu­pan­je ­no­vih nežel­je­nih­ go­sti­ju – štam­pe ­i­ jav­no­sti. Sme­sta­ je, ka­o ­sva­ka u ne­re­du­ za­tečena ­do­maćica, ura­di­la ­o­no što ­je­ je­di­no­ pre­o­stalo - str­pa­la je prl­ja­vo ru­blje svo­je ne­kom­pe­ten­ci­je u or­man, a ot­pat­ke svo­je in­do­lencije pod ćilim. Kad su vra­ta otvo­re­na, kuća je bli­sta­la - ali i smr­de­la. Bio je to kla­sičan co­ver-up, ko­jim se­ vla­de bave bar pola rad­nog ­vre­me­na, jer su u dru­goj po­lo­vi­ni za­u­ze­te oma­ška­ma zbog ko­jih i mo­ra­ju da ih po or­ma­ni­ma i pod ćilime kri­ju.


U međuvre­me­nu sa­kri­ve­ne su i žrtve ne­sreće kraj sela Lo­ker­bia; 270 put­ni­ka Bo­in­ga 747 Pan-Am leta 103, na li­ni­ji Frank­furt-Lon­don-USA, sa­hran­je­no ­je ­pod­ zem­lju. Lju­di­ su ­o­ti­šli­ pod­ zem­lju, isti­na­ pod čilim. Lju­di se iz ­zem­lje neće vra­ti­ti, isti­na is­pod ćili­ma pro­vi­ru­je.

Upo­zo­ren­je o mogućem aten­ta­tu na ame­rič­ki avi­on sti­glo je En­gle­zi­ma na vre­me da niš­ta ne pre­du­zmu. Sadržalo je sve nužne ele­men­te - ime ugrožene kom­pa­ni­je, tip a­vi­o­na, rutu leta, vre­me napada, vr­stu bom­be - sve osim do­vol­jno ube­dlji­vo­sti da pro­bu­di En­gle­ze iz administrativne letargije njihove civilne službe.