Afere i kako ih steći

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stičkog načina pro­iz­vod­nje koji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji, reč „afe­ra“ je bila bauk s ko­jim se suočava­la nje­go­va vera u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu. Pre­ma udžbe­ni­ku domaće po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je nije ima­la ništa do ruda koje su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra koje su eks­plo­a­ti­sa­li domaći i, na­ravno, mo­nar­ho­fašističke dik­ta­tu­re ko­ja ­je sve to omo­gućava­la. Imao sam ve­li­kih muka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma. Bio sam vrlo, vrlo na­i­van. Do­vol­jno je bilo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što levičari rade sa svo­ji­ma, i stvar bi bila u redu. Si­stem je do­bar, samo se ne spro­vo­di, i zato je očajan. Sada se po­la­ko uviđa da je si­stem oćajan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­nošljiv. Nje­go­ve greške po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.


So­ci­ja­li­stičke afe­re bile su do sada strikt­no po­li­tičke. Nag­le južno­a­me­ričke, pučistički ne­o­če­ki­va­ne sme­ne u vrhu ima­le su za po­sma­trače čar ve­li­kih pljač­ki. U iz­ve­snom smi­slu, to i behu pljačke. Samo, nije se krao no­vac, oti­ma­la se vlast. Od­la­zi­lo se, bar kod nas, u po­li­tičko ništa­vi­lo, ret­ko u za­tvor. U ne­kim zem­lja­ma još re­alni­jeg so­ci­ja­li­zma, iz mi­ni­star­ske sto­li­ce išlo se na gu­bi­li­šte. Osuđeni­ci su na sudu sami sebi držali po­smrt­ne go­vo­re.

(Kad je R. Ga­rodi uklon­jen sa vi­so­ke funk­ci­je u KPF, u „L Mon­d“-u je, pod na­slo­vom „Kra­sna sa­hra­na“ pi­sa­no: „Sad, kad su se po­ga­sile sveće, može se slo­bod­no reći da je Ga­rodi imao lepu sa­hra­nu.

Dopušteno mu je da sam sebi iz­go­vo­ri po­smrt­nu be­se­du.“) Au­ten­tičnih pljački je malo. Skan­dali su ret­ki, tri­vi­jal­ni, bez­načajni. Eu­fe­mi­stički se zovu – krađom narod­ne imov­ine i do­bi­ja­ju tret­man pred­rat­nog uska­kan­ja u tuđ kokošin­jac.


A onda, u krat­kom roku, iz­bi­ja više afe­ra od ko­jih sva­ka košta na­rod sku­plje od svih pred­rat­nih za­jed­no, ra­cu­na­jući i one za koje se ne zna. Iz­bi­ja afe­ra Agro­ko­mer­ca, Ine, Uni­ver­zi­ja­de, 170 000 društve­nih, odnosno ničijih au­to­mo­bi­la, praćene lo­kal­nim ver­zi­ja­ma sve­save­znih krup­nih re­mek-dela zlo­u­po­tre­be moći. Neke od njih, kao Agro­ko­mer­co­va, us­pin­ju se do umet­ničke gro­te­ske, is­ku­plju­jući špe­ku­lant­skom fan­ta­sti­kom bar nešto od straćenih mi­li­jar­di.

Ali naša tema nisu afe­re. Iz­gle­da da one nisu ni tema naše po­li­ti­ke, na­šeg pra­va, na­ših za­ko­na. E to, to što nisu tema te po­li­ti­ke, tog pra­va, tih za­ko­na, to je naša tema.

U Bri­ta­ni­ji se i da­le­ko skrom­ni­je kri­mi­nal­ne afe­re u pri­vre­di za­vr­ša­va­ju na su­do­vi­ma. Iz­da­van­je čeko­va bez po­krića je de­likt koji po­vla­či tužbu. Sud je ne­mi­lo­sr­dan, kako i do­li­ku­je dru­štvu u kome se no­vac ceni više nego čovek, a naj­više onaj koji ume da ga zarađuje. Još ni­sam čuo da se kri­vac ili nje­gov saučesnik kažnja­va­ju isključen­jem iz Kon­zer­va­tiv­ne ili La­bu­ri­stičke stran­ke. I da se to sma­tra do­vol­jnom, pa i vrlo oštrom ka­znom. Član­stvo u ne­koj stran­ci pri­vat­na je stvar građanina, pi­tan­je ličnog iz­bo­ra. Nije čast, ni po­čast.

Niti pri­vi­le­gi­ja koja čove­ka stav­lja iz­van domašaja za­ko­na. U Ju­go­sla­vi­ji se isključenje iz par­ti­je sma­tra za­me­nom za isključenje iz društva koje je opljačkano. Opo­me­na pred isključenje od­go­va­ra pe­to­go­dišnjem zatvo­ru, a isključenje je dru­go ime za doživot­nu ro­bi­ju. Što je iz­ve­stan na­pre­dak, jer pam­ti­mo vre­me kada je ta­kvo isključenje bilo rav­no smr­ti. Dru­štve­noj i psi­ho­loškoj, u sva­kom slučaju. Biti iz­van par­ti­je značilo je biti iz­van živo­ta. To nas i vraća na pra­ve raz­lo­ge zbog ko­jih se isključenje iz par­ti­je sma­tra to­li­ko važnim da za­men­ju­je sud­sku ka­znu. U višepar­tij­skom si­ste­mu ono ne znači niš­ta.

Član­stvo u ne­koj par­ti­ji, ako za nju ak­tiv­no ne ra­di­te, ne do­n­o­si niš­ta osim razočaren­ja kad iz­gu­bi na iz­bo­ri­ma. Ali tamo gde po­sto­ji sa­mo ­jed­na par­ti­ja, bri­san­je iz član­stva ima ka­rak­ter po­li­tičke smr­ti. To je za­tva­ran­je sva­kog iz­gle­da na na­pre­do­van­je u svim bit­nim zo­na­ma držav­nog živo­ta. (I u tom smi­slu su građani koji par­ti­ji ne pri­pa­da­ju već u načelu građan­ski mr­tvi, samo u čitul­ji ­još nisu oglašeni.)

I za­to ­je bilo tužno i poučno pra­ti­ti si­zi­fov­ske na­po­re le­gi­je ju­go­slo­ven­skih lopova, tih pro­vin­ci­jalnih Bo­kas­a, da osta­nu u par­ti­ji koju su be­sram­no kom­pro­mi­to­va­li, a još više na­po­re nji­ho­vih saučesni­ka da ih u njoj zadrže. Na sud s pra­vom nisu ni mi­slili. Ni na otpuštan­je iz službe. Važno im je bilo je­di­no da osta­nu u par­ti­ji. Jer, time će se i sve osta­lo pod­ra­zu­me­va­ti.

Pre­zi­rem ih ali im pri­zna­jem da su bar u jed­noj stva­ri u pra­vu. Za­što bi trčali pred rudu? Zašto bi tuđe kri­vi­ce na sebe uzi­ma­li? Oni su kri­vi, nema sum­nje. Ali oni kri­vi ne bi uspe­li da budu da neki dru­gi nisu još više kri­vi.

Član­stvo u jed­noj par­ti­ji, ma ko­li­ko bila ili mi­sli­la da je avan­gard­na, ne može značiti proširen­je građan­skog pra­va koje nam svi­ma po za­ko­nu pri­pa­da. Ono, even­tu­al­no, može samo da uveća nečije dužno­sti i od­go­vo­rno­sti, po­go­to­vo ako dru­ge par­ti­je za iz­bor nema, ako smo pri­m­o­ra­ni sve da oče­ku­je­rmo od je­dne je­di­ne ide­je.

Ne­po­sto­jeće pra­vi­lo bol­je ­je od iz­ne­ve­re­nog. Za­kon koji se ne po­štu­je, štet­ni­ji ­je od za­ko­na koga nema. Pra­vo koje se pre­zi­re, opa­sni­je ­je od pra­va koje ne po­sto­ji. Par­ti­ja ko­ja ­je na kor­mi­lo zem­lje došla da is­pra­vi sve ne­prav­de ovog sve­ta a završava is­prav­lja­njem bi­o­gra­fi­je svo­jih ko­rum­pi­ra­nih čla­no­va, nema šta da traži u budućno­sti jed­nog na­ro­da, pre nego što nešto ozbil­jno ne ura­di sa svo­jom prošlošću.