Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DAN U KOME SE DOGODILO NEMOGUĆE
Govoreći 1983. o nuklearki u Černobilju, ruski predstavnik u Međunarodnoj komisiji za atomsku energiju izjavljuje da je u njoj nesreća „praktično nemoguća“. Ukrajinac, valjda što je bliže mestu nemoguće nesreće, nešto je umereniji: ona je, veli, moguća, ali jednom u 10 000 godina. 10 000 godina je prošlo brže nego što je hteo Bog. U Černobilju je eksplodirao jedan od reaktora. To je izvesno. Sve ostalo nije. Ni koliko je mrtvih, ni koliko ozleđenih, koliko okuženih, koliko ugroženih, pa ni koliko zemlje u kom trajanju zagađeno. Smrtonosni oblak ljudskog progresa, 30 milja širok i 100 milja dug, prolebdeo je Evropom, zagadivši atmosferu planete. I onu fizičku, i onu političku i moralnu.
O prvoj će se starati eksperti. Statistikama blagodareći, u Černobilju imaju još bar 10 000 godina vremena. O političkoj neka se brinu vlade što ih očekuju izbori, ali ne posle 10 000 godina. nadam se. O moralnoj, uzalud naravno, brinućemo se vi i ja.
Prvi odgovor Sovjeta na katastrofu bilo je tradicionalno ćutanje. Onda je moskovska televizija emitovala fotografiju centrale s rečima: „Neprilika se dogodila, ali i sami, drugovi, vidite da ništa nije strašno.“ I nije. Osim što na slici nije bilo ljudi.
Nijedna susedna zemlja, čak ni saveznička, nije obaveštena; nikakva upozorenja sopstvenom stanovništvu nisu data; evakuacija ugroženog područja nije preduzeta; izveštaji o kretanju radioaktivnosti javnosti nisu ponuđeni. U tim prvim časovima, zid ćutanja, kao mračna ograda moralne smrti, probijen je samo jednom: Moskva je toplo pozdravila rezoluciju zanesenjaka sa Okinave o proglašenju nenukilearne zone – na Pacifiku.
Sedam dana posle nemoguće nesreće, dok ovo pišem, stiže najzad i prvo rusko ozbiljnije saopštenje. (Prerano, zapravo, ako se setimo da su ga optimisti očekivali tek posle 10 000 godina.) U njemu poučne nisu brojke, možda i istinite, već vest da je za ćutanje krivo lokalno rukovodstvo što je nesreću potcenilo, a za sve ostalo – imperijalistička štampa koja je nesreću precenila.
U međuvremenu, drugovi, stvar je pod kontrolom. To se nikad više neće dogoditi. Verujem. Bar za narednih 10 000 godina. Na istom reaktoru neće. Ali, samo u Černobilju njih ima četiri.
10 000 godina najednom postaju svega 2 500. Pa i to je utešno, zar ne? Podelite utehu s brojem reaktora na svetu, dodajte im one u izgradnji i planu, šta ćete dobiti? Dobićete planetu na kojoj je veći ili manji nuklearni incident ne samo moguć nego i verovatan svakog dana svake godine! Dobićete svet u kome ćemo život i dalje meriti prihodom po glavi stanovnika, a smrt početi meriti jedinicama radioaktivnih padavina po toj glavi.
Nuklearni Zapad tvrdi da njega tako nešto ne može iznenaditi. Dabome da ne može. Zašto bi američkog naučnika, godine 1979, iznenadila najgora atomska nesreća na kontinentu, kada je ona, od 1969. do katastrofe na Ostrvu Tri Milje, jedva izbegnuta ravno 169 puta? Nešto su više bili iznenađeni neobavešteni Amerikanci, zatečeni u uverenju da je za tako nešto potrebno preko milion i po godina. I zašto Britanci da se plaše radioaktiviteta? Oni su, valjda, već i imuni.
Samo im je nuklearka Selafild, od 1950. do danas, imala 300 nezgoda – takođe u svoje vreme nemogućih – od kojih, na sreću, nijedna nije postala Černobilj, ali je gotovo svaka to mogla da postane. U fizičkom smislu, u moralnom je svaki od njih to bila. Jer se o najgorem i najopasnijem, godine 1957, puna istina saznala tek 1983.
1 moja zemlja ima iskustva u černobiljskom moralu. Još od godine 1958. i vinčanske nesreće, o kojoj se istina tek sada čuje. Ali se oseća i iskustvo. U tajnosti od antinuklearno raspoloženog naroda pripremaju se licitacije za četiri atomske centrale, neke černobiljskog modela, neke ne, ali sve četiri – čemobiljskog morala.
Sa svakim incidentom antinuklearna svest i savest se bude. Ankete pokazuju da su dve trećine Britanaca, u ovoj ili onoj meri, protivu instalacija u kojima su nesreće teoretski nemoguće a praktično se svaki čas događaju. A kako reaguju vlade, kako nauka? Jedni se zalažu za međunarodnu kontrolu. Ali i priprema, ne samo vođenje nukleamog rata, proglašena je „zločinom protiv čovečanstva“, a svi se za njega pripremaju. Naročito glavni potpisnici protokola o takvom ratu kao zločinu.
Drugi vele da se na greškama valja učiti. U redu, samo ovde su greške takve da svaka od njih znatno smanjuje broj učenika koji bi učenjem profitirali. Britanci su opet najparadoksalniji. I dalje tvrde da se tako nešto ne može dogoditi, i to u času kada se događa. Njihov mi nuklearni polubog lord Maršal poručuje da posledice radijacija u Černobilju nisu gore od pušenja nekoliko cigareta dnevno više. Lord Maršal mi, zapravo jamči da ću umreti od raka, a ne od radijacija.
Nepušačima, u međuvremenu, ništa nije zajemčeno. Engleski i kineski zvaničnici izjavljuju da je ceo problem u „pravilnom vaspitanju i ubeđivanju masa“. Engleze ne razumem, ali su mi Kinezi jasni. Oni sa ubeđivanjem masa imaju velika istorijska iskustva. Stvar je, međutim, u tome da još nije raščišćeno da li je teže i opasnije proći kroz takvo ubeđivanje ili kroz radioaktivni oblak. Uostalom, taj problem imao je i Hitler. On nije mogao svet gurnuti u pakao pre no što većinu Nemaca ubedi da ga vodi u raj. I šta vredi ubeđivanje kad lord Maršal kaže: „Opasno je slušati bilo koga. Postoji mogućnost da vas ubedi.“
Ja ću, lično, ipak poslušati Unamuna koji misli da je manje verovatno da ćemo biti prokleti zbog svojih sumnji nego zbog svojih ubeđenja. Samo, ja mogu da sumnjam, ja sam bespomoćan. Vlada koja ni u šta ne veruje, ne bi mogla da vlada.
A moć je prokleta i ovako i onako.
No comments:
Post a Comment