Pages

Tuesday, August 23, 2011

Dečak Win­slow

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DEČAK WIN­SLOW, PRA­VO I PRAV­DA

Ne­dav­no sam na bri­tan­skoj te­le­vi­zi­ji gle­dao je­dan stari film po­go­dan da pomoću nje­ga uđemo u da­na­šnji ko­men­tar, sa set­nom svešću da je 1985. go­di­na mi­nu­la, ali da je sve što u njoj beše rđavo osta­lo i za 1986.

Tri­ri­a­e­sto­go­dišnji Winslow, ka­det Bri­tan­ske pomor­ske aka­de­mi­je, biva ne­vin optužen da je dru­gu ukrao no­vac i iz škole kao beščastan izbačen. Ve­rujući u si­nov­lje­vu ne­vi­nost, dečakov se otac s pre­su­dom ne miri. Unaj­mlju­je naj­bol­jeg lon­donskog advo­ka­ta i pro­tiv Kru­ne, ov­da­šnje države, po­kreće pro­ces. Po­sle du­go­traj­ne bor­be, završene u Domu lor­do­va, koja je bri­tan­sku jav­nost po­de­li­la na pri­sta­li­ce i pro­tiv­ni­ke pre­su­de, prav­da pobeđuje i država je pri­mo­ra­na da svo­ju od­lu­ku povuče.

Re­kao sam da je po­be­di­la Prav­da. Ni­sam re­kao – Pra­vo. Jer između Pra­va i Prav­de po­sto­ji raz­li­ka od koje često za­vi­si i ljud­ski život. Ona nije u tome što Pra­vo često nije u pra­vu, a Prav­da­ je to uvek, već možda u tome što je Pra­vo uvek samo ljud­sko, a Prav­da u sebi ima i nečeg više nego ljud­skog.

U sva­kom slu­ca­ju, dečak Winslow je do svo­je prav­de do­šao, a s njim i mi do svo­je te­me.

17judit




















Kako nas ima sve više, a život je sve zamršeni­ji, pro­blem nje­go­ve or­ga­ni­za­ci­je i me­du­sob­nog us­klađivan­ja in­di­vi­du­al­nih i grup­nih in­te­re­sa, a u višena­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma i onih na­ci­o­nal­nih, posta­je sve teži, a ulo­ga države, koja ovu funk­ci­ju obav­lja, sve veća.

I baš u doba po­ra­sta in­di­vi­duali­zma i svesti po­je­din­ca o ne­pri­ko­sno­ve­nost nje­go­ve slo­bo­de i nje­go­vih in­te­re­sa, čovek sve više po­sta­je za­vi­stan od države, po pri­ro­di svo­joj pro­ti­vrečne ta­kvoj sve­sti i zatočniku sve­op­šte uni­fi­ka­ci­je.


Ona taj zatočnik nije je­di­no iz načela po kome je ce­li­na pre­težnija od sva­kog dela po­na­o­sob i op­šti in­te­res važniji od po­seb­nih, već pro­sto sto­ga što se s ve­li­kim bro­jem lakše ope­ri­še. Uko­li­ko je broj veći, man­je je držav­nih rad­nji po­treb­no da se s njim računa, man­je ima od­stu­pan­ja, man­je iz­u­ze­ta­ka i man­je ne­iz­ve­sno­sti u po­gle­du re­zul­ta­ta. Država zato teži svo­den­ju svih raz­li­ka na mi­ni­mum i kad ih iskre­no ga­ran­tu­je, po­go­to­vu ako ih ga­ran­tu­je pri­vid­no, a stvar­no žudi za uni­fi­ka­ci­jom.

Želi­mo, da­kle, da bu­de­mo sve slo­bod­ni­ji, ali pošto isto­vre­me­no hoćemo i da nam bude sve bol­je, sve više se sa državom mi­ri­mo, sve više po­sta­je­mo nje­ni ro­bo­vi, jer je­di­no ona može učini­ti da nam stva­rno i bude bol­je.

Su­ko­bi iz­me­du je­din­ke i države sve su češći, slučaj Winslow se umno­go­stručava. Kako je, bez ob­zi­ra na ne­za­vi­snost sud­stva, u mno­gim zem­lja­ma krajn­je sum­nji­va, država ta koja, na vašu tužbu, sa­moj sebi sudi, ovaj položaj je­din­ki ne obećava prav­du, a prak­sa do­ka­zu­je da je sa državom neki sud­ski spor do­bi­ti mno­go teže nego joj izvući bilo koju dru­gu po­vla­sti­cu.

Raz­lo­zi su i psi­ho­lo­ške i prak­tične pri­ro­de, te leže u sa­moj su­šti­ni Moći. I naj­li­be­ral­ni­ja je država, ka­kva je po svo­jim in­sti­tu­ci­ja­ma Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, na­sled­ni­ca sa­mo­držalaštva i bo­gom­da­no­sti drev­nih mo­nar­ha. A ono što drži da pred­stav­lja ce­li­nu, pa u neku ru­ku­ je i pred­sta­vl­ja, uve­k je sklo­no da svo­je in­te­re­se, skri­ve­ne pod ime­nom te ce­li­ne, stav­lja iz­nad ne­skri­ve­nih in­te­re­sa po­je­di­na­ca. Već i psi­hološki država nije na po­vlačenje sprem­na. I val­ja je na to pr­inu­di­ti. Prak­tični je raz­log u tome što i naj­li­be­ral­ni­ja država, o dik­ta­tu­ra­ma da i ne go­vo­ri­mo, počiva na iz­ve­snom au­to­ri­te­tu, čije pot­ko­pa­van­je oba­ran­jem nje­nih od­lu­ka vodi nepošto­van­ju, a ovo ne­po­ko­rno­sti. Ni­jed­na država ne mari da je građanin uči bilo čemu. Pa ni Pra­vu i Prav­di. Na to je takođe, mo­ra­mo pri­nu­di­ti.

Ka­kve su, da­kle, naše šanse u gra­đan­skom spo­ru sa državom? (Jer, u onom drugom, po­ve­snom, najčesće je to bila – ba­ti­na.)

U na­če­lu male ali ne i ne­po­sto­jeće. Za­vi­se od tipa države i od tipa lju­di s njom u spo­ru. U demokrat­skim po­re­ci­ma one su veće, a ako ga vodi str­pljiv i upo­ran čovek, ka­kav je bio otac dečaka Winslowa, mogu one biti i znat­ne. U ne­de­mokrat­skim, ne znam. Tamo se spo­ro­vi pro­tiv države ne vode. Tamo ih država vodi pro­tiv svo­jih građana.

Go­vo­ri­mo sto­ga o šan­sa­ma tamo gdje se ta­kvi spo­ro­vi vode, pa i do­bi­ja­ju. Prav­du možemo iz­vo­je­va­ti ako is­pun­ja­va­mo tri bit­na uslo­va:
A – da smo zbil­ja u pra­vu;
B – da nam se to pri­zna;
C – da ima­mo mno­go no­va­ca.
Advo­ka­ti su ovde vraški sku­pi. Neke je spo­ro­ve mno­go jef­ti­ni­je bez advo­ka­ta iz­gu­bi­ti nego ih s nji­ma do­bi­ti. Otac dečaka Vinsloua nije bio bo­gat. Kako je onda izdržao troškove sku­pog spo­ra i još sku­pljeg bra­ni­tel­ja? Imao je lepu ćerku koja se za bra­ni­tel­ja uda­la, te troškovi odbra­ne ni­kad nisu bili na­plaćeni. Pro­blem je, nažalost, u tome što mno­gi od nas ne­ma­ju ćerke, a ni sa nov­cem ne sto­ji­mo baš naj­bol­je. Kako onda doći do prav­de? Po­sto­ji samo je­dan po­u­zdan način:

sve tre­ba učini­ti da ona čove­ku ne bude po­trebna, a to je već moguće po­stići na dva načina – ili ni­kad ništa ne učini­ti zbog čega bi vam nečija prav­da tre­ba­la, ili sve učini­ti da vi bu­de­te onaj ko tu prav­du deli.

Šta se više is­pla­ti, znaće se na kra­ju, ako ga bude.

No comments:

Post a Comment