Pages

Wednesday, August 24, 2011

Fa­ir-play and foul-play

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

19. Fa­ir-play and foul-play

Ma ko­li­ko to bi­lo ne­u­me­sno i ne­pra­ved­no, na­vi­kli smo da na­ro­de po­i­sto­ve­ću­je­mo s oso­bi­na­ma ko­je za njih dr­ži­mo ka­rak­te­ri­stič­nim. Ame­ri­kan­ci su pred­u­zi­mlji­vi, Nem­ci di­sci­pli­no­va­ni, Ita­li­ja­ni ve­se­li, Špan­ci po­no­sni, Ki­ne­zi mar­lji­vi, Ja­pan­ci ra­to­bor­ni. A na stra­ni sum­nji­vi­jih od­li­ka, poš­to po­no­vi­mo ja­pan­sku ra­to­bor­nost, pro­gla­siv­ši je ovog pu­ta kr­vo­loč­noš­ću, ima na­ci­ja ko­je sma­tra­mo le­njim, po­tu­lje­nim, ne­po­u­zda­nim, pa i pri­tu­pim. Je­vre­ji su, na pri­mer, bez ika­kve sum­nje, spo­sob­ni, no da li je to do­bra ili rđa­va oso­bi­na za­vi­si­će od to­ga vo­li­mo li ih ili ne. Sr­bi se­be sma­tra­ju hra­brim, a što se Ži­vo­rad ti­me po­no­si, a ja se­be iz­u­zi­mam, sa­mo­poš­to­va­nju mog na­ro­da ni naj­ma­nje ne sme­ta. Iz­u­ze­ci uvek po­sto­je. Ho­će­mo li u nji­ma vi­de­ti iz­ro­de ili uz­o­re za­vi­si­će od slu­ča­ja ko­jim se ova te­ma ne ba­vi.

13fligh





















En­gle­zi su po­zna­ti po fa­ir-playu, zbog ko­jeg je, vi­še ne­go zbog zdra­ve pa­me­ti, ka­pe­tan „Ti­ta­ni­ca“ po­to­nuo sa svo­jim bro­dom dok je en­gle­ski or­ke­star svi­rao val­ce­re, i zbog ko­jeg je, vi­še ne­go zbog prav­do­lju­bi­vo­sti, ne­pra­vič­no osum­nji­če­ni ka­det, de­čak Win­slow, do­bio pro­ces pro­ti­vu Kra­ljev­ske mor­na­ri­ce. Fa­ir-play je, da­kle, ono što u oči­ma ne­kom­pe­tent­nih stra­na­ca obe­le­ža­va En­gle­ze, a u oči­ma kom­pe­tent­ni­jih En­gle­za – pra­vi­lo druš­tve­ne igre od ko­ga ne tre­ba oče­ki­va­ti ču­da.



Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca ne de­fi­ni­še ni fa­ir, ni su­pro­tan – foul-play. Reč­ni­ci se sla­žu da pod pr­vim poj­mom va­lja pod­ra­zu­me­va­ti či­stu, ča­snu, poš­te­nu, a pod dru­gim pr­lja­vu, ne­ča­snu, ne­poš­te­nu igru. Igru ili zbi­lju, pod­jed­na­ko. Ove en­gle­ske re­či do­bi­le su da­nas opšte zna­če­nje i nji­ma obe­le­ža­va­mo tip od­no­sa me­đu lju­di­ma, pri­dr­ža­va­nje ili od­stu­pa­nje od pra­vi­la ži­vot­ne igre, ko­ja smo to­kom po­ve­sti pri­hva­ti­li kao neo­p­ho­dan uslov ci­vi­li­zo­va­nog op­stan­ka.

Ka­da je u fe­u­dal­nom bo­ju za­ro­blja­van ple­mić, ni­je ubi­jan ne­go za ot­kup za­dr­ža­van. Bi­lo je ne­ča­sno umo­ri­ti ga, jer je poš­te­da plem­stva bi­la deo fa­ir-playa ta­daš­njih ra­to­va. Šta se ra­di­lo s pro­stim na­ro­dom, ni­je od zna­ča­ja. Ovu pri­vi­le­gi­ju u na­še pro­sve­će­no do­ba uži­va­ju sa­mo us­peš­ni špi­ju­ni, poš­to se po­ka­že da baš i ni­su to­li­ko us­peš­ni ko­li­ko se ve­ro­va­lo.

Go­vo­ri­će­mo o fa­ir-playu u spor­tu i umet­no­sti, ne do­ti­ču­ći se isto­ri­je, ne­po­god­nog po­lja za me­re­nje ča­sti i poš­te­nja.

Mo­der­ni boks, na­stao u Lon­do­nu, ni­je spo­čet­ka imao ni­ka­kva pra­vi­la, osim što su bor­ci, sle­de­ći bo­lju stra­nu ljud­ske pri­ro­de, uda­ra­li i obo­re­nog pro­tiv­ni­ka, ali mu ni­su zu­bi­ma ki­da­li gr­kljan. U tu mlat­nja­vu za no­vac, što će, upr­kos sve­mu, boks osta­ti sve do da­nas, de­ve­ti mar­kiz od Qu­e­en­sbe­rryja ser John Do­u­glas uvo­di isto­i­me­ne za­ko­ne. Na stra­nu to što je­dan pri­lič­no mra­čan čo­vek, re­če­ni ser John – ko­ga ov­de vi­še vo­le da sma­tra­ju eks­cen­trič­nim ne­go mrač­nim – či­sto­tu uvo­di u do­ta­da pr­lja­vi sport, vi­še ne sme­te lu­pa­ti part­ne­ra gde i ka­ko ho­će­te. Mi, na­sled­ni­ci do­ba pro­sve­će­no­sti, na taj smo na­pre­dak po­no­sni, za­bo­ra­vlja­ju­ći da to ni­su sme­li či­ni­ti ni Gr­ci, hi­lja­da­ma go­di­na pre mar­ki­za od Qu­e­en­sbe­rryja.

Po­li­de­uk, spar­tan­ski kra­lje­vić, mit­ski sin Zev­sa i Le­de, ni­je olim­pij­skim ven­cem bio oven­čan za­to što je pro­tiv­ni­ke oba­rao udar­cem no­ge is­pod pre­po­na. Gr­ci ko­ji se ni­su fer bo­ri­li, ko­ji su kr­ši­li sve­te olim­pij­ske za­ko­ne, bi­va­li su prog­na­ni iz Grč­ke, da­kle i – iz sve­ta. Bi­ti ka­žnjen ne­u­če­stvo­va­njem na Olim­pij­skim igra­ma be­še rav­no smr­ti.

Da­nas sjaj­ni McEn­roe do­bar deo igre pro­vo­di u bi­ra­nom mal­tre­ti­ra­nju part­ne­ra, su­di­ja i pu­bli­ke. Ova ga ne tr­pi, no u toj ne­tr­pe­lji­vo­sti ima i opa­sne lju­ba­vi pre­ma bo­žan­skom da­ru ko­me je sve do­puš­te­no. Ne bi ina­če bi­lo mo­gu­će da fer pu­bli­ka Wim­ble­do­na ona­ko bez­oč­no ome­ta ser­vis Na­vra­ti­lo­ve u meč-lop­ti sa po­pu­lar­nom Chris Lloyd. U svo­je vre­me En­gle­zi su iz Austra­li­je vra­ti­li kri­ket-pe­har pri­me­nom okrut­ne tak­ti­ke, ko­ju pra­vi­la ni­su za­bra­nji­va­la, ali ko­ja je tra­di­ci­o­nal­no bi­la iz­van smi­sla i du­ha ove uspa­vlju­ju­će, sko­ro mo­ri­bund­ske igre. Pe­har je vra­ćen, ali po ko­ju ce­nu?

Ta­ko­đe pre ra­ta, po­raz en­gle­ske re­pre­zen­ta­ci­je u me­ču s Ju­go­sla­vi­jom ov­de je oprav­dan će­vap­či­ći­ma s lu­kom, što su ih go­sti­ma pret­hod­ne ve­če­ri pod­met­nu­li lu­ka­vi bal­kan­ski do­ma­ći­ni.

Fa­ir-play iz­nad sve­ga pod­ra­zu­me­va pri­sta­ja­nje na ča­stan po­raz i pri­zna­nje pro­tiv­ni­ku ako ga ovaj ča­sno za­slu­ži. To­ga ima sve ma­nje i ov­de, u ko­lev­ci fa­ir--playa. Su­vi­še je to­ga na koc­ki. To su­vi­še je­su no­vac i pre­stiž, opet da­kle no­vac. Još uvek se tru­bi da je va­žno uče­stvo­va­ti, ali je to uisti­nu va­žno je­di­no ako se po­vrh to­ga i – po­be­di.

Evo i pri­me­ra s boj­nog po­lja umet­no­sti. Mno­go vre­me­na po­sle Ku­ro­sa­ve, pr­vi put jed­no­gla­sno, do­bit­nik u Ka­nu je­dan je Ju­go­slo­ven, Emir Ku­stu­ri­ca. Lon­don­ska kri­ti­ka je u pot­pu­no­sti ovaj uspeh ig­no­ri­sa­la. A kad bi ga po­me­nu­la, ob­jaš­nja­va­la ga je mal­te­ne – će­vap­či­ći­ma s lu­kom. Ulo­gu ali­bi­ja za en­gle­ski fi­ja­sko igrao je pred­sed­nik ži­ri­ja For­man, ko­ji je iza­šao iz iste film­ske ško­le kao i ju­go­slo­ven­ski re­di­telj. Bri­tan­ski film, du­go u kri­zi, upra­vo ovih go­di­na po­no­vo je u re­ne­san­si i be­le­ži zna­čaj­ne me­đu­na­rod­ne uspe­he. Zaš­to bi mu sme­tao tu­đi uspeh, kad već ima to­li­ke svo­je?

I zaš­to je gra­đa­nin ze­mlje fa­ir-playa go­spo­din Har­ri­son, spi­ker BBC-ja za vre­me ra­ta, me­ne po­zi­vao na usta­nak pro­tiv Ne­ma­ca, a nje­gov ko­le­ga sta­nov­ni­ke oku­pi­ra­nog ostr­va Jer­sey, svo­je su­gra­đa­ne, na po­kor­nost tim istim Nem­ci­ma?

I šta je ko­nač­no s tim fa­ir-playom ko­ji se ni u mo­joj ze­mlji baš slav­no ne pro­vo­di? Iz­gle­da da zah­te­va te­žak uslov: mo­ra­te naj­pre po­be­di­ti, pa tek on­da za­slu­ži­ti po­hva­lu što ste uče­stvo­va­li, i tek on­da bi­ti ve­li­ko­du­šan pre­ma oni­ma ko­je ste po­be­di­li.

No comments:

Post a Comment