Gde su jugoslovenski milijarderi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

20. Gde su ju­go­slo­ven­ski mi­li­jar­de­ri?

Ko su i gde su bri­tan­ski mi­li­jar­de­ri ma­hom se zna i čo­vek se mo­že pre­va­ri­ti je­di­no u bro­ju mi­li­jar­di. U sva­kom slu­ča­ju, ne­će­te ih na­ći gde i na­še. Gde će­te te na­še na­ći, po­ku­ša­ću da ob­ja­snim. Za to se mo­ram vra­ti­ti tra­gom jed­ne mo­je po­se­te do­mo­vi­ni.

Bi­lo je ne­čeg osvet­nič­kog u že­lji da En­gle­ze vi­dim na ula­sku u mo­ju ze­mlju. Jer i ja sam u En­gle­sku ula­zio ne­kad uz lju­ba­zne ali znat­ne teš­ko­će. Uvek iz­no­va mo­rao sam da­va­ti ob­jaš­nje­nja šta ću u Bri­ta­ni­ji. Pi­ta­nje ni­je bi­lo ne­pri­rod­no. I sâm sam se to če­sto pi­tao. U avi­o­nu za Ja­dran, s mno­go Bri­ta­na­ca i ne­ko­li­ko Ju­go­slo­ve­na, re­kao sam zlob­no: „Sad je do­šao tvoj čas!“ Bri­tan­ci su, me­đu­tim, le­žer­no proš­li kroz pa­soš­ku kon­tro­lu, a ja sam opet mo­rao da­va­ti bes­kraj­na ob­jaš­nje­nja šta u Ju­go­sla­vi­ji tra­žim. I šta ću, u av­gu­stu, na mo­ru. Ne­haj­no pro­puš­ta­nje stra­na­ca, sre­ćom, bio je trik ko­ji su oni ka­sni­je sku­po pla­ti­li.




























Red na pa­soš­kom spo­ro je od­mi­cao. Ta­da se po­ja­vi­la stju­ar­de­sa s če­tom mo­jih us­pla­hi­re­nih su­gra­đa­na i pre­ko re­da ih spro­ve­la u fo­a­je, ob­jaš­nja­va­ju­ći pri­vi­le­gi­ju be­o­grad­skim avi­o­nom ko­ji ih je če­kao. To smo svi raz­u­me­li. Ni­smo raz­u­me­li zaš­to su oni osta­li na aero­dro­mu i kad smo mi već uve­li­ko bi­li na pu­tu za mo­re. U me­đu­vre­me­nu su na­ma od­u­ze­ti pa­so­ši, pa smo sa­te­ra­ni u ca­rin­ski ćo­šak, pru­ža­ju­ći stran­ci­ma po­u­čan pri­zor kri­jum­ča­ra uhva­će­nih na de­lu.

Po­čeh da­va­ti zna­čaj­ne sa­ve­te o ure­đe­nju aero­dro­ma, dr­ža­ve, sve­ta. Su­pru­ga iz­ja­vi da će se na li­cu me­sta od me­ne raz­ve­sti. Doš­la je, na­i­me, u po­se­tu na­šem mo­ru, a ne na­šem za­tvo­ru. Za­tim mi ca­ri­nik za­i­ska ko­fe­re. Re­koh mu da ne znam gde su. On mi re­če gde bih ih, even­tu­al­no, mo­gao na­ći. Oti­šao sam na to even­tu­al­no me­sto. U neo­sve­tlje­nom hod­ni­ku ne­ko­li­ko sto­ti­na ko­fe­ra pra­vi­li su tri Ke­op­so­ve pi­ra­mi­de i iz­i­ski­va­li rop­ski rad da bi se do svo­ga doš­lo.

Vra­tih se bled i lju­ba­zno mu pred­lo­žih da ih, ako ga za­ni­ma­ju, sam po­tra­ži. Lju­ba­zno pri­sta­de, ali se i on vra­ti bled. Pre­zi­ru­ći ne­sna­la­žlji­ve muš­kar­ce, mo­ja že­na uze stvar u svo­je ru­ke. Stvar, ali ne i ko­fe­re. I ona se vra­ti ble­da. Ble­da i be­sna. Sad je ona po­če­la ure­đi­va­ti aero­drom, dr­ža­vu, svet, a ja se od nje raz­vo­di­ti.



Pro­gre­siv­na hi­ste­ri­ja put­ni­ka ni naj­ma­nje ni­je uti­ca­la na pro­gre­siv­nu rad­nič­ku kla­su što se u li­ku če­ti­ri mla­da, zdra­va, sna­žna tran­sport­na rad­ni­ka, se­de­ći na ban­ku is­pred dr­žav­ne gra­ni­ce, sil­no me­te­žom za­ba­vlja­la. Za­pi­ta­ni su ho­će li iz­ne­ti ko­fe­re bar na pla­to da bi sva­ki put­nik lak­še na­šao svoj. Od­go­vo­ri­li su da ne­će, i ob­ja­sni­li da to ni­je nji­ho­va stvar. Nji­ho­va je sa­mo da ih iz­ne­su iz avi­o­na. Lo­gič­ki, bi­li su u pra­vu. Ko­fe­ri ni­su bi­li nji­ho­vi. Zaš­to bi ih no­si­li? Po­na­dah se da je reč o štraj­ku, s ko­jim hu­ma­ni­stič­ki pi­sac mo­ra da sa­ra­đu­je čak i ako ga vra­ća u var­var­stvo. Ali, ni­sam bio u En­gle­skoj. Lju­di ni­su ra­di­li ne za­to da bi ti­me neš­to od­bra­ni­li ili za­do­bi­li, već što im se ni­je ra­di­lo.

Na­ši se no­vi­na­ri na­la­ze u hro­nič­nom lo­vu na 40.000 ju­go­slo­ven­skih mi­li­jar­de­ra. Ne znam gde su pre­o­sta­lih 39.996, ali se če­tvo­ri­ca sva­ka­ko na­la­ze na ovom aero­dro­mu. Pi­ta­će­te ka­ko sam to sa­znao? Po­nu­dio sam im no­vac da mi pro­na­đu ko­fe­re i oni su ga od­bi­li. A za­ra­du od­bi­ja­ju sa­mo vr­lo bo­ga­ti lju­di.

O si­tu­a­ci­ji sam se ras­pi­tao kod tri aero­drom­ska slu­žbe­ni­ka ko­ji su sa­svim isto iz­gle­da­li, pa je sa­mo mo­ja kri­vi­ca što sam pret­po­sta­vio da ra­de na istom po­slu, udob­nom i bez­bed­nom pre­vo­zu lju­di s me­sta na me­sto. Lju­ba­zni ca­ri­nik mi je re­kao da, osim pre­gle­da, s mo­jim ko­fe­ri­ma ne­ma niš­ta. Lju­ba­zna de­voj­ka na šal­te­ru za in­for­ma­ci­je ta­ko­đe o nji­ma ni­je niš­ta zna­la, ali se po­nu­di­la da me oba­ve­sti ka­ko ću naj­br­že do­spe­ti na Island.

Lju­ba­zni slu­žbe­nik kon­tro­le le­te­nja re­kao mi je da su mo­ji ko­fe­ri ze­malj­ski pro­blem, a da se on ba­vi ne­be­skim. Ne­lju­ba­znog mi­li­ci­o­ne­ra na pa­soš­kom ni­sam pi­tao. Taj mi je već jed­nom uzeo pa­soš. Shva­tio sam naj­zad da, osim bes­po­moć­nih i une­zve­re­nih put­ni­ka, ni­ko na tom aero­dro­mu aero­dro­mu ne pri­pa­da. Svi su pri­pa­da­li ne­kom ili ne­čem dru­gom.

Proš­la je po­noć. Ja sam ostao na ca­ri­ni kao ta­lac, a su­pru­ga otiš­la po tak­si, ko­jeg, raz­u­me se, vi­še ni­je bi­lo. Jer su kod nas tak­si­sti, iz­gle­da, ta­ko­đe mi­li­jar­de­ri. U me­đu­vre­me­nu su mo­ji sa­put­ni­ci Bri­tan­ci, ko­je su če­ka­li auto­bu­si, vi­de­ći da ko­fe­ra ne­ma, sa­mi po njih otiš­li, raz­de­li­li ih vla­sni­ci­ma, une­li u auto­bu­se i od­ve­zli se bez ijed­ne pri­med­be na ure­đe­nje aero­dro­ma, dr­ža­ve, sve­ta. Na pla­tou su osta­la mo­ja dva ko­fe­ra, i neš­to osvet­nič­kog za­do­volj­stva što su se En­gle­zi oko njih mu­či­li. Pri­zna­jem da je to ma­lo za sva mo­ja ne­za­do­volj­stva, ali je i to bo­lje ne­go da su En­gle­zi pri­med­be sta­vlja­li, a ja te­glio nji­ho­ve ko­fe­re.

Tak­si do gra­da koš­tao me je mi­lion di­na­ra. Jef­ti­no za sve što sam od tak­si­ste čuo o ure­đe­nju aero­dro­ma, dr­ža­ve, sve­ta. Za ovu emi­si­ju do­bi­ću mno­go vi­še. Sve u sve­mu, da­kle, za­ra­dio sam. Zaš­to se on­da lju­tim?

Za­to što ni­sam za­pad­njak i što ne znam da ra­ču­nam. A što to ne znam, ni­kad ne­ću bi­ti ju­go­slo­ven­ski mi­li­jar­der. I ni­kad se­de­ti na ban­ku, od­bi­ja­ju­ći da no­sim tu­đe ko­fe­re.

Ne go­vo­rim sve ovo što že­lim po­mo­ći da se po­sao na na­šim aero­dro­mi­ma, i uopšte, u dr­ža­vi, sve­tu, bo­lje or­ga­ni­zu­je. Što se En­gle­za ti­če, to i ni­je nu­žno. En­gle­zi ne do­la­ze na ju­go­slo­ven­sko mo­re zbog do­bre or­ga­ni­za­ci­je – jer to ima­ju kod ku­će – ne­go za­to što smo jef­ti­ni. I do­la­zi­će, ma ka­ko da smo or­ga­ni­zo­va­ni, sve dok bu­de­mo jef­ti­ni.

A ja do­la­zim što ne­mam kud.