Jedna ostavka i jedan nauk

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

27. Jed­na ostav­ka i je­dan na­uk

Go­di­ne 1886. mi­ni­star Jo­seph Cham­ber­lain na­pu­stio je vla­du pre­mi­je­ra Glad­sto­nea usred sed­ni­ce. Sto­ti­nu go­di­na je va­lja­lo če­ka­ti da se sce­na, ne­svoj­stve­na le­žer­nom bri­tan­skom po­li­tič­kom ži­vo­tu, po­no­vi. I sva­ka­ko će još sto pro­ći dok se ne de­si i tre­ći put. Kao što se čo­vek ne sa­hra­nju­je pre ne­go što umre, ne­go – iz po­zna­tih raz­lo­ga – tek po­sle smr­ti, ov­de je ne­ka­ko osveš­tan na­čin da se ostav­ke da­ju poš­to mi­nu pr­vi i pra­vi raz­lo­zi za nju, da bu­du pra­će­ne iz­me­nom sr­dač­nih i ve­li­ko­duš­nih pi­sa­ma iz­me­đu lju­di ko­ji se ne tr­pe (pod­no­si­o­ca i pri­ma­o­ca ostav­ke), i da sve li­či na ra­sta­nak lju­bav­ni­ka što ih raz­dva­ja pre okrut­nost ži­vo­ta ne­go hla­đe­nje nji­ho­ve stra­sti.

Čo­vek ko­ji je po­sle sto go­di­na još jed­nom pre­kr­šio udo­ban kom­pro­mis iz­me­đu že­lje i nu­žde, že­lje da se na po­lo­ža­ju što du­že osta­ne i nu­žde da se s nje­ga pre vre­me­na ode, i to usred sed­ni­ce vla­de, bri­tan­ski je mi­ni­star od­bra­ne go­spo­din Mic­hael He­sel­ti­ne. Da­na 9. ja­nu­a­ra 1986, tač­no u 11.10 po Gre­en­wic­hu, poš­to je sed­ni­ca tra­ja­la je­dva je­dan sat, na­pu­stio je on 10 Dow­ning Stre­et kroz naj­sli­ka­ni­ja vra­ta sve­ta i na­šao se na uli­ci, na ko­joj, ne oče­ku­ju­ći ga ta­ko ra­no, ni­je sta­jao nje­gov šo­fer, te je mi­ni­star, pra­ćen ka­me­ra­ma, do mi­ni­star­stva, da stva­ri svo­je spa­ku­je, oti­šao pe­ši­ce.



Na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu on je, iz­me­đu osta­lo­ga, re­kao: „Ako osno­va za po­ve­re­nje iz­me­đu pre­mi­je­ra i nje­go­vog mi­ni­stra od­bra­ne vi­še ne po­sto­ji, za me­ne ne­ma mo­guć­no­sti da sa čaš­ću u ta­kvom ka­bi­ne­tu slu­žim.“


Upam­ti­mo iz­ja­vu jer ona je te­ma ovog ko­men­ta­ra. Za­to u nje­mu ne­će bi­ti re­či o raz­lo­zi­ma s ko­jih se go­spo­din He­sel­ti­ne sa go­spo­đom Thatcher ra­zi­šao, ni­ti da li je u pra­vu bio. Go­vo­ri­će­mo o de­mo­krat­skoj in­sti­tu­ci­ji ostav­ke, o pra­vu na nju i du­žno­sti da se ona u iz­ve­snim pri­li­ka­ma pod­ne­se.

Za Bri­tan­ce, pa i za me­ne i mog ću­tlji­vog part­ne­ra Ži­vo­ra­da, od ve­ćeg je prak­tič­nog zna­ča­ja što je go­spo­din He­sel­ti­ne uopšte pod­neo ostav­ku, ne­go zaš­to je tu ostav­ku dao. Jer zna­mo da ima mi­ni­sta­ra ko­ji sa­svim mir­no osta­ju u vla­di s či­jom se po­li­ti­kom ne sla­žu i za to ih ne bo­li gla­va, i da ima dr­ža­va ko­je to do­puš­ta­ju, jer i njih zbog to­ga gla­va ne bo­li. (Na­rod u me­đu­vre­me­nu bo­li, ali on, kao što je po­zna­to, ne­ma gla­vu, pa mu je lak­še.)

Ostav­ke ili ukla­nja­nje iz ka­bi­ne­ta ni­su u bri­tan­skom po­li­tič­kom ži­vo­tu ni­ka­kva no­vost. Čak i da zbog ne­sre­đe­nog pri­vat­nog ži­vo­ta jed­nog mi­ni­stra, u na­šem pri­me­ru Pro­fu­ma, pad­ne vla­da. S jed­ne sla­vlje­nič­ke sli­ke proš­lo­go­diš­nje kon­fe­ren­ci­je Kon­zer­va­tiv­ne stran­ke, od šest sni­mlje­nih mi­ni­sta­ra, če­tvo­ri­ca vi­še ni­su u vla­di, iako su na sli­ci osta­li, dok bi u iz­ve­snim sa­ve­sni­jim dr­ža­va­ma po­ski­da­ni bi­li i sa sli­ka. Ima, ta­ko­đe, ze­ma­lja u ko­ji­ma bi ova­kva ostav­ka, mo­žda i sa slič­nim na­čel­nim obra­zlo­že­njem, bi­la ne sa­mo no­vost, već i – do­bro­doš­la no­vost.

Ma­kar i je­dan je­di­ni put. I ma­kar sa­mo za­to da svet vi­di ka­ko se ta­kve bi­zar­ne stva­ri, da ne­ko s vi­so­kog i ugled­nog po­lo­ža­ja ode sam a ne da uvek mo­ra bi­ti naj­u­ren, mo­gu i ta­mo do­go­di­ti, isto ona­ko pri­rod­no kao što ki­ša po­ne­kad mo­že pa­sti i u pu­sti­nji. Pu­sti­nja zbog te jed­ne ki­še ne­će po­sta­ti plod­na, ali se vi­še ne­će mo­ći tvr­di­ti da u pu­sti­nji ki­še baš ni­ka­da ne pa­da­ju.

U po­gle­du na­či­na od­la­ska s vi­so­kog po­lo­ža­ja ima ra­znih po­stu­pa­ka i ra­znih ze­ma­lja. U ne­ki­ma se od­la­zi kad nji­ho­va stran­ka iz­gu­bi iz­bo­re, kad ih ote­ra­ju ili kad sa­mi pod­ne­su ostav­ku. U dru­gi­ma ta­ko se ne mo­že oti­ći, jer u nji­ma se iz­bo­ri ni­kad ne gu­be. Ili se uopšte ne odr­ža­va­ju, ili, ako se i odr­že, uvek se do­bi­ju. (Lo­gič­no je, na­i­me, da se iz­bo­ri ne odr­ža­va­ju za­to da se iz­gu­be, ne­go da se do­bi­ju. Ne­lo­gič­no je iz­gu­bi­ti ih. A poš­to se u de­mo­kra­ti­ja­ma i gu­be, pro­iz­la­zi da su sve de­mo­kra­ti­je po­ma­lo ne­lo­gič­ne.) Ali čak i u ta­kvim ze­mlja­ma lju­di s po­lo­ža­ja mo­gu bi­ti pro­sto naj­u­re­ni.

Ima, me­đu­tim, ze­ma­lja gde ne­kog s jed­nog po­lo­ža­ja mo­že­te mak­nu­ti je­di­no ako ga po­sta­vi­te na ne­ki dru­gi. Da ga se stvar­no re­ši­te, mo­že­te se po­u­zda­ti sa­mo u smrt. Ka­ko na­u­ka sve vi­še pro­du­žu­je ljud­ski vek, u ta­kvim se ze­mlja­ma, u da­ljoj bu­duć­no­sti, mo­gu oče­ki­va­ti i be­smrt­ni ru­ko­vo­di­o­ci.

Na­rod, ko­ji je prak­ti­čan, umi­ra­će, raz­u­me se, na vre­me.

Op­će­ni­to se, ni po tem­pe­ra­men­tu, ni po na­zo­ri­ma, ni po do­sa­daš­njoj ka­ri­je­ri, mi­ni­star He­sel­ti­ne ne sma­tra pri­rod­nim sta­nov­ni­kom po­li­tič­ke di­vlji­ne u ko­ju je ostav­kom upao. A po ka­kvo­ći ne spa­da u po­sla­ni­ke sa zad­njih kon­zer­va­tiv­nih klu­pa, što ih iz­ve­sni pa­ko­sni ko­men­ta­to­ri sma­tra­ju, po­sle li­ša­ja, naj­ni­žom for­mom bri­tan­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta, ni­žom čak i od čla­no­va Gor­njeg do­ma, ži­vog Pan­te­o­na mr­tvih bri­tan­skih po­li­ti­ča­ra.

A ipak je ostav­ku pod­neo i pre­se­lio se u klu­pe za stra­nač­ke mo­ri­bun­de. Ho­će li se on ili ne­će u po­li­tič­ki vrh vra­ti­ti, sve­jed­no je za me­ne, za vas, a ja­mač­no i za Bri­tan­ce. No ni za ko­ga ni­je sve­jed­no ho­će li ostav­ka ne­gde osta­ti, a ne­gde tek po­sta­ti opšte me­sto de­mo­krat­skog jav­nog ži­vo­ta.

Jer ostav­ka je naj­vi­ša for­ma od­go­vor­no­sti po­li­ti­ča­ra, nje­gov naj­od­go­vor­ni­ji čin i nje­go­va po­sled­nja od­bra­na od ono­ga što se, ako se vi­še sa vo­ljom i sa­veš­ću ne či­ni, sma­tra – beš­čaš­ćem. Ko na ostav­ku ni­je spre­man, ni­je spre­man za de­mo­kra­ti­ju.

Taj je oči­gled­no spre­man, a jed­nom će to i do­ži­ve­ti, da ču­je ono što je čuo po­to­mak mi­ni­stra Cham­ber­la­i­na s ko­jim smo ko­men­tar po­če­li, pr­vi rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de Ne­vil­le Cham­ber­lain, ko­me je, u ma­ni­ru Oli­ve­ra Crom­wel­la, u Par­la­men­tu re­če­no:

„I su­vi­še ste du­go se­de­li u ovim klu­pa­ma za ono ma­lo do­bra što ste ga uči­ni­li. Ka­žem vam, od­la­zi­te, i da vas vi­še ni­kad ne vi­di­mo. Za ime bo­ga, od­la­zi­te!“

Ne­vil­le Cham­ber­lain je oti­šao. Ne znam, avaj, ho­će li i sa onim dru­gi­ma baš ta­ko la­ko ići.