Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
26. O skrivenim čarima korupcije
S vremena na vreme britansku javnost potresa vest o korupcionaškim aferama u organima državne vlasti. Jedna od poslednjih bila je potkupljivanje izvesnih inspektora londonske policije od strane podzemlja.
Kad su posredi drugi, šta je korupcija – dobro znamo. U nedoumici smo jedino kad je reč o nama. Tako je i u mojoj zemlji revolucija dobro znala šta je korupcija u kraljevskom režimu; šta je korupcija u vlastitom, morala je tek da uči.
Kada u Britaniji na videlo izbije neka korupcija, javnost zauzima stav neumoljivog pravednika s isukanim mačem indignacije u ruci. Pogođenim se osećaju i oni čiji najbolji poslovi žive od podmićivanja drugih. U ovom slučaju, što dopušteno je volu, Jupiteru nije. No, ako zanemarimo one što su odlučno protivu tuđe korupcije, a svoju snalažljivošću zovu, većina ljudi gaji častan gnev protiv jedne od najgorih zloupotreba poverenja od strane države i njenih organa. Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gòre, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
Razumem taj gnev izdatog poverenja i delim ga. Ali, uopštavanja su uvek opasna. Da li je nešto dobro ili zlo ne zavisi često od toga je li to dobro ili zlo samo po sebi, nego i u kakvim se okolnostima ispoljava. Ubistvo, dobro u ratu, zlo je u miru. Pa ni tada svako. Ubistvo što ga vrši sud, na primer, uglavnom se smatra dobrim. Što je za jednog čoveka otrov, drugome može lek da bude. Sve će od okolnosti zavisiti.
Slutite jamačno, da se, čim ovoliko odugovlačim, spremam za dokazivanje neke moralno sumnjive pretpostavke. To je istina, ali je moram izreći:
i korupcija ima svoje dobre strane, a u izvesnim prilikama ona je jedini način da se opstane. Zato sam, rizikujući vaše nezadovoljstvo, ovaj komentar nazvao pričom o njenim skrivenim čarima. Ispričaću vam dve povesti. Obe se na sudu događaju i u oba slučaja optuženi je kriv za antidržavnu aktivnost, čija priroda u ovom trenutku nije važna. U oba slučaja podmićivanjem nadležnih, dakle korupcijom, postižu oslobađajuću presudu. Hoćemo li u oba slučaja korupciju osuditi kao nemoralnu?
Vi biste je, jamačno, bez predomišljanja osudili. Ja bih najpre razmislio o okolnostima u kojima je pomoću nje postignuto oslobođenje. Jer, prvo se suđenje odigrava u demokratskom, drugo u totalitarnom poretku. U prvom slučaju, korupcija je oslobodila uistinu krivog, u drugom možda i nevinog čoveka od zakona koji su krivi. Zar je ona onda u oba slučaja rđava i nepoželjna? U načelu, naravno, jeste, rđava je i nepoželjna, ali se pravi život, srećom, ne sastoji od načela, ili ne bar samo od njih, jer da se sastoji i da se ona besprizivno primenjuju, života verovatno ne bi ni bilo.
Zamislite sada da živite u diktaturi. Imenovati je nećemo, jer je u ovom najdemokratskijem od svih vekova ima na pretek, pa je svejedno koju ćete izabrati. Zamislite, takođe, da vam je neko iz kuće, neko blizak i drag, vaš sin, otac, brat, zapao u nevolju zbog toga što je nešto nepoželjno rekao ili napisao, što ni po stepenu opšte prosvećenosti, ni po prirodi civilizacije u kojoj živimo, a ni po zdravom ljudskom razumu, ne bi smelo da bude gonjivo, ali što se proganja u diktaturama koje su projektovane i realizovane izvan i te prosvećenosti, i te civilizacije, i tog razuma.
Zamislite sada dve vrste ovakve diktature. Jednu u kojoj vlada savršena moralna čistota, gde korupcije nema, i drugu, u korupciju ogrezlu, gde za sve ima puta i načina, osim, dabome, da se takva država promeni. Gde biste voleli da sude vašem sinu, ocu, bratu? Tamo gde ga možete spasti nečasnom korupcijom ili tamo gde bi i vas zbog nje osudili? Pretpostavljate li kao čestit čovek poštovanje visokih principa ili spasavanje voljenog sina? Ako ste sačuvali sina na račun principa, moram vas osuditi, ali i razumeti.
Ako ste pak sačuvali princip, a sina žrtvovali, ne mogu vas osuditi, ali ni razumeti. Mogu se diviti vašoj načelnosti i nepokolebljivosti vaših moralnih nazora, ali, ako ste otac, ne bih voleo da budem vaš sin; a ako ste državnik, vaš državljanin.
Postoje, dakle, duboki razlozi zbog kojih je Schumpeter, teoretičar evropske socijaldemokratije, rekao da je, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona je sama izvan zakona) i korupcija (jer i ona je sama korumpiranje ljudske prirode), možda jedino sredstvo kojim se olakšava život.
Kada su se legije jednog rimskog konzula u bici pokazale rđavo, naredio je njihovo desetkovanje. Svaki je deseti legionar, bez obzira na rang i držanje u boju, imao da bude pogubljen. Izbor pade i na njegovog sina. Da nevolja bude veća, sin je bio jedinac, a još veća da bude, bio je jedan od najhrabrijih boraca u toj bici. Legija je pred konzula klekla i za mladića molila milost. Konzul je ostao veran rimskim principima. Sin mu je bio pogubljen. Bio je deseti. Imao je hrabrosti, ali i rđavo mesto u stroju.
Kada su rimske vrline umrle, rimski su senatori od imperatora Gaja Kaligule glave otkupljivali svojim imanjima. Ali, bar u teoriji, mogli su ih otkupiti.
U prvom je slučaju jedna vrlina trijumfovala, ali je nevin čovek pogubljen; u drugom, trijumfuje korupcija, ali se nevin čovek spasava. U kome biste poretku radije živeli? Ako kažete u prvom, on je bez sumnje časniji, no uvek može doći do prebrojavanja i vi biti deseti. Ako kažete u drugom, morate biti veoma bogati.
Ja, lično, u nekom trećem, samo ga još nisam upoznao.
No comments:
Post a Comment