Pravi život BBC-ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

23. Pra­vi ži­vot BBC-ja

U ži­vo­tu lju­di i na­ro­da po­sto­je pe­ri­o­di de­be­lih i mr­ša­vih kra­va. Jed­ne se go­di­ne pre­si­pa, dru­ge ni za zub ne­ma. Jed­nom uspe­va i ne­mo­gu­će, dru­gi put – niš­ta. Ta­ko je i s ljud­skim usta­no­va­ma. Ta­ko je i sa usta­no­vom s či­jeg vam mi­kro­fo­na go­vo­rim.

Po­sle se­dam de­be­lih kra­va, od ko­jih je pr­va Bri­tan­skoj ra­dio-kor­po­ra­ci­ji do­ne­la re­pu­ta­ci­ju naj­ne­za­vi­sni­je, naj­po­u­zda­ni­je i naj­ne­pri­stra­sni­je ra­dio-mre­že na sve­tu, u stu­di­ja BBC-ja za­ko­ra­či­la je i pr­va mr­ša­va kra­va, go­di­na 1985. Ona je do­ne­la ovoj usta­no­vi dve ozbilj­ne ne­pri­li­ke, ali i dve isti­ne o ko­ji­ma će­mo go­vo­ri­ti u ovoj i na­red­noj emi­si­ji.



















Pr­va je, pri­rod­no, ve­za­na za Se­ver­nu Ir­sku. Ve­lim „pri­rod­no“, jer mi se či­ni da tri če­tvr­ti­ne bri­tan­skih ne­vo­lja otu­da po­ti­ču, a tek pre­o­sta­la, so­li­dar­no ili ka­ko kad, od sin­di­ka­ta ko­ji tra­že vi­še pa­ra. Fud­bal­skih na­vi­ja­ča ko­ji ho­će vi­še slo­bo­de, so­ci­jal­de­mo­kra­ta ko­ji zah­te­va­ju vi­še iz­bor­ne prav­de, obo­je­nih što iš­tu vi­še raz­u­me­va­nja, vla­de ko­ja bi da se vi­še šte­di, i svih En­gle­za ko­ji bi vi­še – sve­ga.



Si­že ne­pri­li­ke je sle­de­ći:

Go­spo­din Ha­mann pri­re­đu­je za BBC te­le­pro­gram „Pra­vi ži­vot“, emi­si­ju o Se­ver­noj Ir­skoj. U njoj in­ter­vju­i­še go­spo­di­na McGu­in­nes­sa, po­sla­ni­ka ul­ster­ske skupšti­ne, oso­bu za ko­ju se ve­ru­je da je šef šta­ba Ir­ske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je, an­ti­bri­tan­ske or­ga­ni­za­ci­je, i go­spo­di­na Camp­bel­la, uni­o­ni­stič­kog ra­di­ka­la i pro­bri­tan­skog po­li­ti­ča­ra. Emi­to­va­nje se pred­vi­đa za 7. av­gust.

List Sun­day Ti­mes do­no­si sa­dr­ži­nu emi­si­je, upo­re­do s na­pa­dom pre­mi­je­ra go­spo­đe Thatcher na in­for­ma­tiv­ne me­di­je ko­ji na­či­nom iz­veš­ta­va­nja da­ju „va­zdu­ha za di­sa­nje me­đu­na­rod­nom te­ro­ri­zmu“. Iako emi­si­ju ni­je vi­deo, mi­ni­star unu­traš­njih po­slo­va go­spo­din Brit­tan upu­ću­je BBC-ju pi­smo u ko­me je osu­đu­je kao le­gi­ti­ma­ci­ju za upo­tre­bu na­si­lja u po­li­tič­ke svr­he, po­zi­va ra­dio da od nje­nog emi­to­va­nja od­u­sta­ne, i to svo­je pi­smo ob­ja­vlju­je u štam­pi.

Od­bor gu­ver­ne­ra, naj­vi­še sta­tu­tar­no te­lo BBC-ja, od­la­že emi­si­ju i do­la­zi u oš­tar su­kob sa sop­stve­nim Iz­vrš­nim od­bo­rom, ko­ji je pro­gram odo­brio, i sa no­vi­na­ri­ma BBC-ja, ko­ji u znak pro­te­sta pro­tiv po­ku­ša­ja vla­de da ogra­ni­či slo­bo­du in­for­mi­sa­nja na­ja­vlju­ju jed­no­dnev­ni štrajk. Raz­vi­ja se po ov­daš­njem obi­ča­ju opšte­na­rod­na de­ba­ta, prem­da u njoj uče­stvu­ju ma­hom uvek ista li­ca, da­ju se iz­ja­ve i kon­tra­i­zja­ve, spro­vo­de an­ke­te, ali o to­me ka­sni­je. Naj­pre pri­ču da za­vr­ši­mo kao što se u stvar­no­sti za­vr­ši­la i kao što je u En­gle­skoj red – zdra­vim en­gle­skim kom­pro­mi­som, u ko­me je svi­ma de­li­mič­no do­bro i de­li­mič­no rđa­vo:

Go­spo­din McGu­in­ness je re­kao da je ba­ti­na iz ra­ja izaš­la, a to je re­kao i nje­gov ne­pri­ja­telj go­spo­din Camp­bell. Re­kli su to u en­gle­skom, ne u mom i Ži­vo­ra­do­vom je­zič­kom idi­o­mu, ali on u sva­kom zna­či da je za Se­ver­nu Ir­sku je­di­no prak­tič­no re­še­nje – me­đu­sob­no ta­ma­nje­nje. Fil­mu će za­to, u ime pa­ci­fi­stič­ke i hriš­ćan­ske rav­no­te­že, bi­ti do­da­to oko po­la mi­nu­ta po­sle­di­ca ove malj-fi­lo­so­fi­je, u či­je ime go­spo­da McGu­in­ness i Camp­bell pu­ca­ju je­dan na dru­gog, po­ga­đa­ju­ći u ve­ći­ni slu­ča­je­va mir­ne pro­la­zni­ke za či­je se do­bro bi­ju.

A šta je re­kla en­gle­ska jav­nost, od­no­sno ono ne­ko­li­ko nje­nih li­ca ko­ja stal­no slu­šam?

Brit­tan je u pra­vu, in­te­res na­ci­je iz­nad je slo­bo­de štam­pe. Ne, ni­je u pra­vu, to je pre­u­zi­ma­nje BBC-ja od stra­ne te­ku­će vla­de i za­če­tak po­li­cij­ske dr­ža­ve. Sam Brit­tan ve­li da je smeš­no da je­di­no on ne mo­že iz­re­ći svo­je miš­lje­nje. Ka­že mu se da ne mo­že, jer je jed­no kad miš­lje­nje ima pro­da­vac no­vi­na, a dru­go kad ima vla­snik li­sta. To je po­be­da te­ro­ri­zma! Ne, to je po­be­da nad te­ro­ri­zmom! Ve­li se da je zlo­či­nač­ki ubi­ca­ma pre­da­ti štam­pu, ali i da je zlo­či­nač­ki vla­di do­zvo­li­ti da je ubi­je.

Te­le­vi­zi­ja će od zli­ko­va­ca na­pra­vi­ti he­ro­je! Ni­poš­to, zar Scar­gill i Brit­tan ni­su stal­no na ekra­nu, pa niš­ta, ni­ko ih he­ro­ji­ma ne sma­tra! Pi­smo mi­ni­stra je ma­fi­jaš­ko, ape­lu­je na BBC, a u ru­ci dr­ži nož za­kon­skog ve­ta, ako apel ne uspe! Ne, pi­smo je le­gal­no, jer je mo­ral­no! Jed­ni tvr­de da je re­pu­ta­ci­ja o ne­za­vi­sno­sti BBC-ja oš­te­će­na, dru­gi da je va­žni­je ne oš­te­ti­ti zdrav ra­zum.

Zar vla­da dr­ži da su En­gle­zi idi­o­ti, da će ih ubi­ce ube­di­ti? Ni­kad se ne zna, ve­le dru­gi. Ne­ki se pi­ta­ju ni­je li pa­ra­doks da se pre­ma le­gal­noj or­ga­ni­za­ci­ji vlast po­na­ša kao da je kri­mi­nal­na, a ne­ki zaš­to se ona, ako je kri­mi­nal­na, ne za­bra­ni? I ka­ko na­rod­ni po­sla­nik mo­že bra­ni­ti oru­ža­nu po­bu­nu? (Ja se i Ži­vo­rad ta­ko­đe pi­ta­mo ka­ko, kad u ne­koj dru­goj ze­mlji ne mo­že­te bra­ni­ti ni onu mir­nu, ne­na­o­ru­ža­nu?)

An­ke­ta po­ka­zu­je da 56% En­gle­za bra­ni ne­za­vi­snost BBC-ja, a da je 44% za ovaj ili onaj ni­vo me­ša­nja vla­de u nje­go­ve po­slo­ve. Vo­de­ći ino­stra­ni li­sto­vi, me­đu­tim, li­stom su pro­tiv me­ša­nja, naj­gla­sni­je me­đu nji­ma oni ko­ji­ma nji­ho­ve vla­de di­ri­gu­ju i osmrt­ni­ce.

Ja sam za pri­ka­zi­va­nje fil­ma u ori­gi­nal­noj ver­zi­ji. Ne zbog slo­bo­de, već zbog nje­ne ne­de­lat­no­sti. Ko je za te­ro­ri­zam, ne­će zbog jed­nog fil­ma od nje­ga od­u­sta­ti, ko je pro­tiv, ne­će zbog nje­ga te­ro­rist po­sta­ti. A bu­du­će žr­tve iona­ko ni za šta ni­ko ne pi­ta. Pa ni one proš­le i sa­hra­nje­ne, kad smo već kod to­ga.

Ali kad sam čuo lor­da An­na­na, pro­me­nio sam miš­lje­nje i po­stao ube­đe­ni pri­sta­li­ca vla­di­ne in­ter­ven­ci­je. Ali na en­gle­ski na­čin ka­ko ga Nje­go­vo lordstvo, oči­gled­no iz is­ku­stva, tu­ma­či. On sa ču­ve­nom en­gle­skom par­la­men­tar­nom uč­ti­voš­ću upo­re­đu­je mi­ni­stra Brit­ta­na sa no­so­ro­gom i upu­ću­je ga ka­ko se te stva­ri u Bri­ta­ni­ji ra­de. Sret­ne­te se, ve­li, s pra­vim čo­ve­kom – ko­ji vam je, na­rav­no, drug iz Eato­na i Ox­for­da – u za­jed­nič­kom klu­bu, i po­sao oba­vi­te uz pi­će.

Jer to­puz-na­čin go­spo­di­na Brit­ta­na vi­še pri­li­či me­ni i Ži­vo­ra­du ne­go En­gle­zi­ma, na­ro­či­to ot­ka­ko su iz­gu­bi­li im­pe­ri­ju.