Špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DŽON KER­NKROS I EN­GLE­SKA ŠPI­JUN­SKA NU­ME­RO­MA­NI­JA

Bog nije uho­di­o­A­da­ma i tako sa­znao da se on o nje­go­vu za­po­vest u Ede­nu ogrešio. Znao je to i da ga po­taj­no ne pra­ti, da mu, u pro­fe­sional­nom špi­jun­skom žar­go­nu rečeno, ne bude „rep“. Je­vre­jin Jošua Ben Na­vin, iako bo­gom obil­no na­dah­nut, već nije tu moč po­se­do­vao: u Ha­nan je sa Si­na­ja oda­slao agen­te da pre na­pa­da iz­me­re de­blji­nu je­ri­hon­skih grad­skih zi­di­na. Od Iz­ra­iljca Jo­šue Ben Na­vi­na do Engle­za Džona Ker­nkro­sa proš1o je hil­ja­de go­di­na a pri­ro­da se naj­sta­ri­jeg za­na­ta na sve­tu, dru­gog po­sle pro­sti­tu­dje, nije iz­me­ni­la. (Ni pro­sti­tu­ci­je, uo­stalom.) Nje­gov je cilj istina. Ako je fi­l­o­sof­ska, kad do nje dođe So­krat, tako je i zo­ve­mo; zo­ve­mo je isti­nom. Ako se nje do­ko­pao Zor­ge, zo­ve­mo je špi­jun­skom in­for­ma­ci­jorn. Do fi­lo­sof­ske isti­ne stiže se obično pu­tem dru­ge isti­ne. Do špi­jun­ske uvek pu­tem neke laži.

Šta smo iz­ve­snim fi­lo­sof­skim isti­na­ma do­bi­li, ne­iz­ve­sno ­je. Ali­ je ­i­zve­sno­ da­ su mno­ge ­bit­ke do­bi­je­ne blagodareći pret­hod­nim oba­ve­šten­ji­ma uho­da. Mno­gi su prego­vo­ri uspe­li samo zato što je pre­ko špi­ju­na jed­na stra­na zna­la do­kle je kon­ku­rent­ska sprem­na da ide u po­pu­š­tan­ju. Ia­ko­ je cilj fi­lo­so­fi­je i špi­junaže, kao po­sred­ni­ka isti­ne, po­du­da­ran, fi­lo­so­fe sma­tra­mo časnim, povre­me­no pa­met­nim, po­ne­kad na­stra­nim, pa i su­lu­dim, a špijune, takođe pa­si­o­ni­ra­ne tra­gače za isti­nom, uvek pa­met­nim i ni­kad lu­dim, ali ih uvek po­ma­lo pre­zi­re­mo.


U En­gle­skoj fi­lo­so­fi nisu na ceni, osim ako im shva­tan­je sve­ta nije eks­tra­va­gant­no ili bar du­ho­vi­to. Cene se špi­ju­ni, čak i kad su tuđi. Pre sve­ga svo­ji koji za tuđe rade. Sto­ga ­je špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja (pa­to­lo­iška ne­spo­sob­nost da se sta­ne u nji­ho­vom bro­jan­ju) i lov na špi­ju­ne ma­so­van na­rod­ni sport.

Ni­š­ta man­je po­pu­la­ran od do­stav­ljan­ja u So­vjet­skom Sa­ve­zu pred­gor­bačov­lje­ve ere. Raz­li­ka je što Evro­plja­ni za oba­ve­štaj­ci­ma jure dok još de­lu­ju a En­gle­zi kad su ovi u pen­zi­ji, neki već i u gro­bu. Evro­plja­ni love sa­da­šn­je, En­gle­zi isključivo biv­še špi­ju­ne. Dru­ga je raz­li­ka što se evrop­ska kon­tra­išpi­ju­naža bavi eli­mi­na­ci­jom tuđih špi­ju­na, a britan­ska, kad je uspe­la, nji­hovom se­rij­skom pro­iz­vod­njom. Udruženi, ovi pa­ra­dok­si tvo­re našu temu.


Vla­da uve­ren­je da je en­gle­ska viša sred­nja kla­sa između ra­to­va ga­ji­la bi­zar­nu po­tre­bu da s pod­jed­na­kom ažur­nošću ma­nu­fak­tur­no pro­du­ku­je ­i­zdajni­ke ­i ­he­ro­je. Ne­ zna ­se ­je­su ­li­ he­ro­ji ­i­z re­do­va džentl­me­na tu da po­pra­ve obes­hra­bru­jući uti­sak što su ga na mo­ral na­ci­je ostav­lja­li iz­daj­ni­ci iz bol­jih kuća, ili su go­spod­ski iz­daj­ni­ci do­la­zili da po­kva­re ma­lo­građan­sko za­do­voljstvo En­gle­za­ svo­jim he­ro­ji­ma.

U sva­kom slučaju, uz ma­zo­hi­stičko sla­do­strašće, je­dan za dru­gim, ot­kri­va­na su, po en­gleskom pra­vi­lu sa­svim slučajno, u domaćim taj­nim službama zlat­na deca razočaren­ja u ka­pi­ta­li­stičku ci­vili­za­ci­ju; među oni­ma, da­kle, oni koji su, ima­jući od nje naj­vi­še ko­ri­sti, naj­bol­je­ zna­li n­je­ne mo­ral­ne ne­do­stat­ke. Re­dom su pali Bardžes, Ma­klin, Fil­bi, Blant. Prvi, dru­gi, treći i četvr­ti čovek ru­ske oba­ve­štaj­ne omče oko vra­ta Ve­li­ke Bri­ta­ni­je.

Ma­kar i zbog na­cio­nal­nog po­no­sa dru­gi ovde sta­ju. Ne traže pe­tog. Zna­ju da po­sle nje­ga do­la­zi šesti, sed­mi, i da tome kra­ja nema. Peti, dva­de­set­pe­ti, zar je važno kad je neko bio prvi? Za En­gle­ze je­ste. Lov na­ do­maće špi­ju­ne go­di­na­ma se na­stav­ljao i u nje­mu je s naj­mor­bidni­jim pret­po­stav­ka­ma, kao na na­rod­noj lu­tri­ji, učestvo­va­la cela na­ci­ja, ia­ko­ je prak­tičan­ značaj even­tu­al­no­g ot­krića dav­no­ bio is­cr­pljen. Ni­je­dan od hi­po­te­tičnih iz­daj­ni­ka nije više mo­gao biti u službi; ni Ru­si­ma, ni bilo kome, do gro­ba­ri­ma, od ko­ri­sti. En­gle­zi­ma to nije sme­ta­lo. Ko­ri­stan po­sao male gru­pe En­gle­za pre­tvo­rio se u zaba­vu svih.

Kad je Gor­bačov, 1984, prvi put kon­fe­ri­sao s go­spođom Tačer za­pan­jio se ko­l­i­ko je do­bro in­for­mi­sa­na o stan­ju u So­vjet­skom sa­ve­zu. Na­rav­no da je bila in­for­mi­sa­na kad su nje­na oba­ve­šten­ja po­ti­ca­la iz istog špi­jun­skog iz­vo­ra kao i nje­go­va. Tvr­du damu en­gle­ske po­li­ti­ke je za sa­sta­nak s me­kim vođom so­vjet­ske pri­pre­mio funk­ci­o­ner KGB-a Oleg Gor­di­jev­ski, već tri­na­est go­di­na na bri­tan­skom plat­nom spi­sku.

On je u knji­zi KGB - Priča iz­nu­tra otvo­rio novu se­zo­nu lova na Pe­tog ru­skog čove­ka u bri­tan­skoj tajnoj službi. Po­š­to su u pret­hod­nim lovačkim se­zo­na­ma fi­gu­ri­ra­li broj­ni ve­le­i­zdaj­nički kan­di­da­ti, on je za ovu run­du opš­te­na­rod­ne špi­jun­ske tom­bo­le pred­ložio g. Džona Ker­nkro­sa, osamde­se­to­go­di­šnja­ka koji na Jugu Fran­cu­ske kre­še ruže, del­je ama­ter­ske po­e­me, mi­sli da pre­vo­di Ra­si­na i u slo­bod­nom vre­me­nu umi­re.

Zna li Gor­di­jev­ski u ko­joj je meri nje­gov iz­bor po­go­dio bri­tan­ske na­ra­vi i na­vi­ke, ko­li­ko mu je zva­nična En­gle­ska za­hval­na? Ot­kri­ve­ni, Bardžes i Ma­klin pa­tri­ot­ski su ute­kli i spa­sli vla­du ne­vo­lje da po­vo­dom njih ne­što pred­u­zi­ma. Fil­bia se, usled na­iv­nog en­tu­zi­ja­zma ne­ko­li­ci­ne mla­dih idi­o­ta u službi, za dla­ku nisu do­ko­pali i po­no­vo se u ne­kom sud­skom mul­ju na­sli. Pro­kle­tog Blan­ta mo­ra­li su uhva­titi, nisu ima­li kud! Ma­ga­rac nije hteo da beži! Na sreću, spo­ra­zum­no sa Dvorom, za koji je mimo Rusa ra­dio, na vre­me su ga pod ćilim gurnu­li. Kernkros je hva­la mi­lo­sti­vom Bogu, van zem­lje i van do­ma­ša­ja prav­de.

Gor­di­jev­ski nije bio na­i­van. Znao je kako će ugo­di­ti sport­skom duhu po­slo­da­va­ca, a ne za­po­sli­ti ih više nego što žele. Znao je, takođe, da se u en­gle­skom lovu na špi­ju­ne zver ne ubi­ja, samo za al­bum fo­to­gra­fi­še. Mi smo u tom po­gle­du na kon­ju, mada je pi­tan­je za koga i taj radi. Kod nas su, iz­gle­da, svi za ne­kog ra­di­li, sa­mo ­je pi­tan­je gde, kada, kako. I ko će im štam­pa­ti is­po­ve­sti.