Ujedinjeno Kraljevstvo

Sabrana pisma iz tuđine XXXI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O UJE­DIN­JE­NOM KRA­LJ­EV­STVU I RAZ­JE­DIN­JE­NOJ KRA­LJ­E­VI­NI

Kral­jev­stva na Ostr­vu tra­ju oko hil­ja­du i pet stoti­na go­di­na, samo se do sta­pan­ja osva­jačkih Nor­ma­na i do­mo­ro­dačkih An­glo­sak­so­na­ca u na­ci­ju, men­ja­hu i na­ro­di i di­na­stije (ka­sni­je isključivo di­na­sti­je). De­ce­ni­ja Krom­ve­lo­vog ha­o­tičnog re­pu­bli­kan­skog in­te­reg­nu­ma, od pada do re­staura­ci­je Stju­ar­ta (1649-1660), us­pe­la­ je­ je­di­no­ da učvr­sti mo­nar­hij­ski mo­del vla­da­vi­ne i po­tvr­di po­slo­vičnu en­gle­sku žila­vost u ot­po­ru pre­ma na­glim pro­me­na­ma. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa ­sto­ go­di­na zakašnjen­ja. Re­pu­bli­ka je u En­gle­skoj za­ka­sni­la za hil­ja­du i pet sto­ti­na. Ne­mam zbog tog za­ka­šnjen­ja šta da žalim. I nije po­sre­di ne­pri­jat­no is­kustvo s jed­nom dru­gom Re­pu­bli­kom. Moji su raz­lo­zi po­kaj­ničke pri­ro­de.

O Uje­din­je­nom kral­jev­stvu i nje­go­voj isto­ri­ji go­vo­rim s ovog ra­di­ja sva­kog prvog utor­ka u me­se­cu. Go­vo­rim s po­što­van­jem ali i lju­bo­mo­rom, pa i iz­ve­snom zlo­bom. Sum­njam da bi mi ova­kvu slo­bo­du do­zvo­li­la re­pu­bli­kan­ska vla­da slo­bo­do­um­nog Oli­ve­ra Krom­ve­la. O Kralje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji ni­kad go­vo­rio ni­sam, pa je, evo, došao red i na to isto­rij­sko, ver­saj­sko pa­storče, koje, kako vi­de­smo, niko nije želeo a ipak je rođeno.


Kral­je­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je tra­ja­la sve­ga dva­de­se­tak go­di­na. To se tumači na ra­zne nači­ne, od ko­jih je sva­ki moguć, ali je, kad smo mi u pi­tan­ju, naj­ne­mo­gućniji - naj­ve­ro­vat­ni­ji. Ko­mu­nisti su naj­pre tvr­di­li da je Ju­go­sla­vi­ja pro­pa­la zato što je bila ne­pod­no­il­ji­va „tam­ni­ca na­ro­da“, a u po­sled­nje vre­me, kad je i nji­ma za­pre­tio „gro­zni višestra­nački zi­vot“, da je pro­pa­la, pa i rat iz­gu­bi­la, zbog mno­š­tva stra­na­ka koje su je iz­nu­tra raz­di­ra­le.


Dru­gi kažu da je uni­š­te­na zbog man­jka slo­ge, treći zbog vi­ška isto­ri­je. Iz­ve­sni tvr­de da je ona žrtva ko­sov­skog sin­dro­ma nje­nog naj­brojni­jeg na­ro­da. Po­min­je se i iz­da­ja. Ražlozi pro­pa­sti tražese u po­man­jkan­ju ten­kov­skih di­vi­zi­ja ili u ne­do­stat­ku pa­me­ti, po­na­i­a­li smo se kao da ten­ko­ve ima­mo; vele, na­i­me, da smo rat iz­gu­bi­li samo zato Sto smo ga vo­di­li i da ga, ne vodeći ga, po­u­zda­no ne bi­smo iz­gu­bilt.

Po­sto­ji jed­no ar­haično tumačenje. Kral­je­vi­na ­je, kažu no­stal­gč­a­ri među Sr­bi­ma, tra­ja­la sa­mo ­dva­de­set­ go­di­na­ za­to što njo­me nije vla­dao oko­re­li vi­zan­ti­nac knez Mi­loš Obre­no­vić sa svo­jom to­puz-ima­gi­na­ci­jom. I što ­je, po ne­ki­ma, celo vre­me žive­la bez duše. Dušu je, pre­ma ­tvrđenju bri­tan­skog pre­mi­je­ra Čerčila, ste­kla tek 27. mar­ta 1941. On je tada ob­ja­vio: „Ju­go­sla­vi­ja je po­no­vo na­šla svo­ju dušu“. Tako smo, bla­go­da­reći En­gle­zi­ma, za koje se sum­nja da je uop­šte ima­ju, na­šli dušu. Ne­ko­li­ko dana ka­sni­je, Nem­ci­ma za­hval­ju­jući, iz­gu­bi­li smo zem­lju a do­bi­li po­tre­bu za ovim epi­ta­fom.

Kao što vi­di­mo, raz­lo­ga za pro­past Kral­je­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ima, nažalost, mno­go, u naj­man­ju ruku do­voljno, pa­ val­ja ­vi­de­ti da li je pre­o­stao i je­dan je­di­ni ra­zu­man za nje­no po­sto­jan­je, po­sle ko­jeg opet nećemo mo­ra­ti na ne­što da se žali­mo. Raz­lo­zi su, to je takođe očigled­no, uvek u nečem dru­gom, ne­kom dru­gom. Ni­kad u nama. Je­di­no smo za po­raz u bici na Ko­so­vu sami kri­vi. Ali po­što smo, iz­gle­da, pod­jed­na­ko kri­vi i za po­be­du na Ceru ili Ko­lu­ba­ri, isto nam se hva­ta.

Dva­de­set „bez­du­šnih“ go­di­na Kral­jevi­na Ju­go­sla­vi­ja je pro­ve­la u gađanju državo­tvor­nih „obla­ka“, nagađanju s Hr­va­ti­ma, pre­viđanju budućih Ma­ke­do­na­ca a hval­jen­ju bi­vš­ih Cr­no­go­ra­ca, u ne­znan­ju o rađanju mu­sli­man­skog na­ro­da i sve­ga što nam iz Slo­ve­ni­je da­nas po­ru­ču­ju, u uza­lud­nom pri­su­stvu Srba i uza­lud­nom od­su­stvu Alba­na­ca.

Osta­lo­ vre­me traće­no je na za­šti­tu an­glo-fran­cu­skih po­l­i­tičko-kom­er­ci­jal­nih in­te­re­sa na Bal­ka­nu, sve do pre­mi­je­ra Mi­la­na Sto­ja­di­no­vića koji je ot­krio važan po­li­tički fa­kat: da je, na­i­me, mir s Nemačkom dav­no pot­pi­san i da ga jed­nom val­ja re­a­li­zo­va­ti, bar ko­li­ko su to učinili naši rat­ni­ sa­ve­zni­ci. I još, da u isto­ri­ji po­sto­ji srećna i ne­srećna ge­o­gra­fi­ja, po­vo­dom koje ni nje­ne žrtve ni nje­ni ko­ri­sni­ci ne mogu ni­š­ta osim da od nje na­pra­ve naj­više načelo svo­je državne st­ra­te­gi­je.

(Da smo na Islan­du, re­ci­mo, žive­li 1941, s više bi­smo iz­gle­da ušli u Dru­gi svet­ski rat.) Ne držeći se tog načela, pre­zi­rući zem­ljo­pis, sti­gli smo do ne­lo­gičnog rata, za koji se ni­smo mo­ra­li ot­imati, i logične oku­pa­ci­je, koju bi­smo bolje pod­ne­li da smo ne­kim slučajem bili Dan­ci. Oku­pa­ci­ju otal­ja­smo za­š­tićeni mno­go­broj­nim rneđuna­rod­nim kon­ven­cijama, guleći pro­ju, pijući er­za­ce, ode­va­juči se u ko­pri­vu, gre­jući se na nadi i emi­si­ja­ma BBC-a, učeći se sum­nji­vim pred­no­sti­ma No­vog po­ret­ka, ubi­ja­jući Nem­ce, takođe za­ištićene tim kon­ven­ci­ja­ma, u raz­me­ri sto pre­ma je­dan i vice ver­sa, ali po­naj­više u međusob­noj mlat­nja­vi.

Ko­li­ko nas je po­bi­je­no ni ot­pri­li­ke se ne zna. Od­no­sno, zna­lo se ­je­di­no kad smo od Ne­ma­ca po­ku­š­a­li da na­pla­ti­mo rat­nu od­šte­tu i za ono što smo sami đavo­lu dali. Po­go­to­vu se ne zna ko je koga ubio, mada se na­slućuje za­š­to. Zna se, međutim, da su En­gle­zi bili po­no­sni na naše držanje. Od nas su tražili da se još bol­je držimo a od Fran­cu­za da se ne drže uop­šte. Kraljevina Ju­go­slavi­ja se, uo­sta­lom, može po­hva­li­ti da je je­di­na sa­ve­znićka zem­lja koju pri­ja­tel­ji ni za vre­me rata nisu za­bo­ra­vi­li. Oni su nas u više na­vra­ta ubi­ja­li iz va­zdu­ha i tako pod­sećali na sko­ro ze­maljs­ko osl­o­bođenje.

Kad je oslo­bođenje došlo, kao i uvek kako za koga, nađosmo se prvi put u Re­pu­bli­ci. Naša nije bila ništa man­je žesto­ka i mašto­vi­ta od Ko­mon­vel­ta, en­gle­ske okru­glo­gla­ve Re­pu­bili­ke iz 1649, samo je pre­ti­la da bude izdržlji­vi­ja.