Beseda o demokratiji, civilizaciji i kulturi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

55. Be­se­da o de­mo­kra­ti­ji, ci­vi­li­za­ci­ji i kul­tu­ri

De­mo­kra­ti­ja je, ma ko­li­ko je sma­tra­li naj­bo­ljim od svih rđa­vih vi­do­va ljud­ske za­jed­ni­ce, isto­vre­me­no i njen naj­ne­pri­rod­ni­ji ob­lik. U pri­ro­di, ko­ja či­ni ge­net­sku osno­vu na­šeg po­sto­ja­nja, bi­li ver­ni­ci ili ne­ver­ni­ci, de­mo­kra­ti­je ne­ma. U čo­po­ru maj­mu­na, zna se ko je ga­zda.

Ti­gar ne tre­ba sa­gla­snost ko­ze da je po­je­de, ni­ti se zmi­ja s mi­šem spo­ra­zu­me­va oko to­ga ko će či­ji ru­čak bi­ti. Iz­me­đu mun­go­sa i ko­bre obed se od­lu­ču­je očaj­nič­kim ra­tom, ko­ji ne po­zna­je kon­sen­zus, ni pra­vo ve­ta. A jed­no od naj­bit­ni­jih de­mo­krat­skih na­če­la, obez­be­đe­nje pra­va ma­nji­ne, jer ve­ći­na je već i bro­jem zaš­ti­će­na, u pri­ro­di ni­je po­zna­to. Orao, u ap­so­lut­noj ma­nji­ni pre­ma ja­tu ja­re­bi­ca, ne pod­le­že za­ko­nu ve­ćeg bro­ja, i ne pri­sta­je da ga one po­je­du, iako mu de­mo­kra­ti­ja to iz­ri­či­to na­la­že. Pra­vo za­jem­ču­je si­la, prav­da je uvek za ja­čeg.





U hu­ma­noj ci­vi­li­za­ci­ji, de­mo­kra­ti­ja se pro­ti­vi uro­đe­nim svoj­stvi­ma ljud­skog bi­ća, ka­ko je stvo­re­no i kroz sto­le­ća na­o­pa­kom po­veš­ću for­mi­ra­no. Ta­kvom bi­ću, već i po do­mi­nant­nom dej­stvu na­sled­nih ego­i­stič­nih fak­to­ra, vi­še od­go­va­ra auto­ri­tar­nost ne­go de­mo­kra­ti­ja. Da ne go­vo­ri­mo ko­li­ko to­ta­li­ta­ri­zam vi­še od­go­va­ra to­tal­nim uslo­vi­ma no­ve teh­no­lo­gi­je ži­vo­ta i or­ga­ni­za­ci­ji pro­iz­vod­nje do­ba­ra, nu­žnih pri­vid­no za nje­go­vo odr­ža­nje, a stvar­no je­di­no za pro­iz­vod­nju, pri če­mu se pre mi­sli na eko­no­mi­čan spoj ka­pi­ta­li­zma i to­ta­li­ta­ri­zma, ne­go spoj ovog po­sled­njeg s po­slo­vič­no ne­e­fi­ka­snim so­ci­ja­li­zmom.

Ta­kvo sta­nje stva­ri mo­že bi­ti ža­lo­sno, ali se ne sme pre­vi­de­ti ako iskre­no že­li­mo da nam za­jed­ni­ca sle­di ne­pri­ro­dan, a ne pri­ro­dan put raz­vo­ja i ta­ko se spa­se pa­ra­le­le sa čo­po­rom ti­gro­va ili br­lo­gom di­vljih svi­nja, u ko­ji­ma od­no­se me­đu je­din­ka­ma od­re­đu­je is­klju­či­vo sna­ga kan­dži i kljo­va.

De­mo­kra­ti­ja zah­te­va od­ri­ca­nje od pri­rod­nih in­stin­ka­ta, žr­tvo­va­nje osi­o­nog ube­đe­nja da smo od dru­gih vred­ni­ji, spo­sob­ni­ji, pa pre­ma to­me za­slu­žni­ji da od tih dru­gih bu­de­mo bo­ga­ti­ji, moć­ni­ji, sreć­ni­ji, žr­tvo­va­nje su­ve­re­nog ega ne­i­sti­ni­toj ide­ji rav­no­prav­no­sti svih lju­di i nji­ho­vom ne­u­be­dlji­vom pra­vu na svoj deo sre­će, slo­bo­de i bla­go­sta­nja.

Iz­ve­stan ste­pen obi­čaj­ne de­mo­kra­ti­je mo­gao se raz­vi­ti u ple­men­skom var­var­stvu, ali je, u okol­no­sti­ma za­mr­še­nog sa­vre­me­nog ži­vo­ta, njen raz­vi­je­ni­ji gra­đan­ski ob­lik ne­mo­guć bez sta­no­vi­tog ni­voa kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je. Ci­vi­li­za­ci­ja je u suš­ti­ni vi­še­stru­ko pre­o­bli­ko­va­nje smi­sla za kom­pro­mis u na­čin ži­vo­ta ko­ji do­puš­ta da u nje­ga svi sta­ne­mo, gu­ra­ju­ći se što ma­nje i što ma­nje je­dan dru­go­me na žulj sta­ju­ći. To­ta­li­ta­ri­zam, ko­ji je uvek i ne­ci­vi­li­zo­van, jer mu se stal­no ne­kud žu­ri, prem­da u kraj­njem is­ho­du uvek ka­sni, ne ma­ri mno­go za na­še žu­lje­ve. Po­če­sto ni za no­ge. Ni ka­ko i gde ga­zi, dok ide, dok ne­ku­da ga­zi.

Dru­gi bi­tan uslov za de­mo­kra­ti­ju je­ste kul­tu­ra, ono što gra­đan­skoj ci­vi­li­za­ci­ji da­je du­hov­ni smi­sao. Ako, kao što ve­li Ber­đa­jev, i eko­no­mi­ja ima svoj du­hov­ni sup­strat, ako nje­na ulo­ga ni­je sa­mo u to­me da nas na­hra­ni, ode­ne, snab­de iz­liš­nim pred­me­ti­ma i ži­vot nam uči­ni udob­nim, ne­go da nam omo­gu­ći oslo­bo­đe­nje od ma­te­ri­jal­nih bri­ga i po­sve­ti du­hov­nim, po­go­to­vo ta­kav smi­sao ima de­mo­kra­ti­ja ko­joj je mi­si­ja i du­žnost da raz­li­či­te, pro­ti­vu­reč­ne, pri­rod­ne ego­i­stič­ne am­bi­ci­je i in­te­re­se or­ga­ni­zu­je u ne­pri­ro­dan ali pod­noš­ljiv eg­zi­sten­ci­jal­ni sklad.

Bez ci­vi­li­za­ci­je i kul­tu­re, de­mo­kra­ti­je ne­ma. Za­to je i ne­ma ta­mo gde se pod ci­vi­li­za­ci­jom pod­ra­zu­me­va sa­mo elek­tri­fi­ka­ci­ja, a pod kul­tu­rom is­klju­či­vo ate­i­zam. Ali ni ta­mo gde hla­dan fri­ži­der i vre­la ve­ra za­me­nju­ju sve osta­lo.

Sve­stan sam to­ga da iz­me­đu po­je­di­na­ca ili gru­pa s jed­ne stra­ne i za­jed­ni­ce s dru­ge do­la­zi do su­ko­ba in­te­re­sa. Sve­stan sam da za­jed­ni­ca mo­ra spro­vo­di­ti i me­re ko­je idu na šte­tu po­je­di­na­ca i nji­ho­vih gru­pa. Du­žnost vla­de je sta­ra­nje o ce­li­ni. Ali i te gru­pe, i ti po­je­din­ci, u istin­skoj de­mo­kra­ti­ji, pu­no pra­vo ima­ju da se za uže in­te­re­se bo­re. I da se za njih bo­re bez ob­zi­ra na to je­su li u pra­vu ili ni­su, je­su li u ma­nji­ni ili ve­ći­ni. U vi­du imam ra­ni­je štraj­ko­ve u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i sa­daš­nje u Ju­go­sla­vi­ji.

Sma­tram ih su­ve­re­nim iz­ra­zom gra­đan­ske i in­du­strij­ske de­mo­kra­ti­je. A da se voj­ska na uli­ce iz­ve­de, kao što se neo­pre­zno obe­ća­va, da se na­či­ni pre­stup ra­van glu­po­sti, uvek ima vre­me­na. U vi­du ta­ko­đe imam iz­ve­sna miš­lje­nja ko­ja se ne sla­žu sa zva­nič­nom po­li­ti­kom. Pa šta? Sa tom po­li­ti­kom po­či­nju da se ne sla­žu i nje­ni zva­nič­ni­ci. Po­li­ti­ka ti­me ne po­sta­je ni bo­lja ni go­ra. Tek – de­mo­krat­ska. I tek de­mo­krat­ska kad po­sta­ne, mo­že po­ku­ša­ti i bo­lja da bu­de. Pre to­ga, osta­će ista ili go­ra.

U tom sve­tlu sa sim­pa­ti­ja­ma slu­šam gla­so­ve ra­zu­ma iz Slo­ve­ni­je. (Na­mer­no za­bo­ra­vljam one me­đu nji­ma ko­ji ra­zum že­le sa­mo za se­be.) Kroz te gla­so­ve obra­ća nam se Evro­pa i nje­na de­mo­krat­ska tra­di­ci­ja. Obra­ća nam se nje­na ci­vi­li­za­ci­ja, nje­na kul­tu­ra. Obra­ća se na­ma – Evro­plja­ni­ma. Ako ove ten­den­ci­je bu­du po­be­đe­ne si­lom, bo­jim se da će ubr­zo do­ći dan ka­da će da­naš­nji po­bed­ni­ci mo­ra­ti re­ći kao ne­ka­da ne­sreć­ni tri­jum­fa­tor Pir:

„Još jed­na ova­kva po­be­da i mi smo iz­gu­blje­ni!“

Sa­mo, Pir je to mo­gao re­ći, jer još ni­je sve iz­gu­bio. Na­ši po­bed­ni­ci ne­će ima­ti vi­še šta da iz­gu­be.