Sunday, September 04, 2011

Englezi i četiri paradoksa

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

32. En­gle­zi i če­ti­ri pa­ra­dok­sa

Go­vo­re­ći o fran­cu­skom ka­rak­te­ru – po­sao ne­za­hva­lan za na­ci­ju ko­ju mo­že­te po­de­li­ti na ono­li­ko Fran­cu­za ko­li­ko ih ima – Da­ni­nos je re­kao da pro­se­čan Fran­cuz ga­ji ve­li­ko poš­to­va­nje pre­ma za­ko­nu, ali još ve­će pre­ma advo­ka­tu ko­ji će mu po­mo­ći da ga za­o­bi­đe. Pa­ra­doks je pri­vi­dan. Još ni­sam sreo čo­ve­ka ko­ji po­rez bez rop­ta­nja pla­ća. Ako je ra­zu­man, pri­zna­će da je po­rez neo­p­ho­dan, ako ni za šta dru­go, ono da auto­mo­bil ne bi vo­zio ur­vi­na­ma i pla­ćao oru­ža­ne na­jam­ni­ke ko­ji bi ga spro­vo­di­li uli­com.

No, da ne­sra­zmer­no mno­go pla­ća za ono što od dr­ža­ve za­uz­vrat do­bi­ja, to sva­ko mi­sli. Ma­lo se lju­di za­do­vo­lja­va pla­ton­skim pri­go­vo­ri­ma. Po­ku­ša­ji da se po­rez za­o­bi­đe, uma­nji ili iz­beg­ne opšti su i ovi na­po­ri vi­še od iče­ga dru­gog uje­di­nju­ju gra­đa­ne na svim me­ri­di­ja­ni­ma sve­ta.

Raz­li­ka iz­me­đu Fran­cu­za, En­gle­za i nas je u to­me što je za Fran­cu­za na­ći ru­pu u za­ko­nu i pre­va­ri­ti dr­ža­vu pi­ta­nje gra­đan­ske ča­sti; za En­gle­za ne­ča­stan po­stu­pak, o ko­me on ne go­vo­ri, ni s kim o na­či­ni­ma is­ku­stva ne iz­me­nju­je, ali mu se zbog to­ga ne pre­da­je s ma­nje en­tu­zi­ja­zma; a za nas se pi­ta­nje ča­sti uopšte ne po­sta­vlja – stvar je to če­sto go­le nu­žde. Ti­me ne­će da se ka­že da smo mi poš­ten svet ko­ji za­kon kr­ši je­di­no iz nu­žde. Da nu­žde ne­ma, kr­ši­li bi­smo ga zbog ko­ri­sti.

403david

(U me­đu­vre­me­nu, uko­li­ko ima vi­še za­ko­na, ima me­đu nji­ma i vi­še ru­pa. Naj­ne­pro­boj­ni­je je i naj­o­pa­sni­je za­ko­no­dav­stvo ko­je ima sa­mo je­dan za­kon. Ako za kre­ta­nje uli­com no­ću po­sto­ji sa­mo je­dan je­di­ni pro­pis, a on ve­li da će se bez opo­me­ne pu­ca­ti na sva­kog ko se po­sle su­mra­ka na­po­lju za­tek­ne, on­da je ja­sno da ta­kav za­kon ne­ma ru­pa. Bi­će­te ubi­je­ni čim vas vi­de. No ako on ima sa­mo je­dan iz­u­ze­tak, ne pu­ca se, re­ci­mo, na bol­ni­ča­re, ru­pa za vas je tu. I vi mo­že­te obu­ći be­li man­til.)


Pr­vi nam pa­ra­doks ve­li da je i En­glez u osno­vi jed­na­ko rđav gra­đa­nin kao i sva­ki dru­gi. Sa­mo, on se, kao mi, ti­me ne po­no­si. Ne znam šta je bo­lje. Či­ni mi se da je du­šev­no lak­še – po­no­si­ti se. Ali, da je stvar­no lak­še, po­no­si­li bi se i En­gle­zi. Za­to sam još u ne­do­u­mi­ci.

Ima bez­broj pa­ra­dok­sa ko­ji či­ne En­gle­za. Bi­ti En­glez je već i po se­bi pa­ra­dok­sal­no. Ne­ma ni­ka­kvih ozbilj­nih raz­lo­ga što En­glez ni­je Fran­cuz. Nor­ma­ni su vla­da­li An­glo­sa­si­ma, sru­šiv­ši us­put mit o pre­ta­pa­nju ni­že kul­tu­re u vi­šu. Nor­ma­ni su po­sta­li An­glo­sak­son­ci, a ne obr­nu­to. Sak­son­ski su svi­nja­ri upi­li u svo­ju ra­su nor­man­sko vi­teš­tvo, rob po­svo­jio go­spo­da­ra. U me­đu­vre­me­nu, Ri­mlja­ni su po­sle osva­ja­nja Grč­ke pre­tr­pe­li bla­go­tvo­ran uti­caj jed­ne vi­še kul­tu­re, ali Gr­ci ni­su po­sta­li. A to re­ša­va pa­ra­doks. Is­po­sta­vlja se da bi, na­pro­tiv, pa­ra­dok­sal­no bi­lo da su da­naš­nji En­gle­zi – Fran­cu­zi. Svet bi bio pro­me­njen sta­ti­stič­ki, ali ne i ge­o­graf­ski. Jer sam uve­ren da bi se ta­da, iz ina­ta, Fran­cu­zi pro­gla­si­li En­gle­zi­ma. A on­da, ge­o­graf­ski po­lo­žaj bri­tan­skih ostr­va ta­ko­đe je pa­ra­dok­sa­lan. To je je­di­ni deo Evro­pe ko­ji Evro­pi, po opštem uve­re­nju i en­gle­skim že­lja­ma, ne pri­pa­da. Ma ko­li­ko bi svi to hte­li, ni­ko ne tvr­di da Bal­kan ni­je Evro­pa. A da to ni­su Bri­tan­ska ostr­va, s pre­zi­rom go­vo­re Evro­plja­ni, s odu­še­vlje­njem En­gle­zi. I je­dan pa­ra­doks unu­tar pa­ra­dok­sa. Ovi su ne­e­vro­plja­ni uče­stvo­va­li u ve­ći­ni evrop­skih ra­to­va. Ako ve­ći­nu i ni­su za­po­če­li, ve­ći­nu su za­vr­ši­li.

Tre­ći je pa­ra­doks u ne­sra­zme­ri iz­me­đu stvar­nih i isto­rij­skih pro­por­ci­ja Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Ni­kad ma­nja te­ri­to­ri­ja ni­je ve­ću pod kon­tro­lom dr­ža­la, ni­ti je ma­nji broj lju­di upo­tre­bljen da se nad ta­ko ve­li­kim vla­da. U po­re­đe­nju sa svet­skim pro­por­ci­ja­ma Bri­tan­ske im­pe­ri­je, Rim­ska im­pe­ri­ja je skro­man me­di­te­ran­ski po­du­hvat. Još do pre krat­kog vre­me­na bri­tan­ski je ko­lo­ni­jal­ni či­nov­nik, usa­mljen kao i u vla­sti­toj ze­mlji, se­deo ne­gde na naj­za­bi­ti­joj tač­ki Ze­mlji­ne ku­gle, pre­svla­če­ći se za ve­če­ru u ra­do­zna­lom druš­tvu maj­mu­na.

A ja ne ve­ru­jem da ima lju­di ko­ji to­li­ko vo­le svo­ju pri­ro­du, več­no ze­le­nu ze­mlju pod več­no si­vim ne­bom Atlan­ti­ka. No upra­vo čo­vek za ko­ga bi­ste re­kli da ni­zaš­ta na sve­tu ne bi osta­vio svo­ju hro­nič­nu ki­ja­vi­cu, ku­ći­cu usred ni­čeg, svo­ju do­ma­ću ži­vo­ti­nju i dnev­nu po­se­tu krč­mi – ako je otvo­re­na, što se ret­ko de­ša­va – sprem­no pre­la­zi hi­lja­de mi­lja da bi na če­tr­de­set ste­pe­ni iz­nad ili is­pod nu­le upra­vljao lju­di­ma či­ja ime­na ni­je ka­dar ni da iz­go­vo­ri.

Čo­vek ko­ji je je­dva neš­to znao o svom okru­gu sna­la­zi se sa­da u za­mr­še­nim raz­mi­ri­ca­ma sto­ti­na hin­du­skih ple­me­na, ka­sta i ve­ra, mo­ta se po afrič­kim pra­šu­ma­ma – ma­lo iz na­uč­ne ra­do­zna­lo­sti, ma­lo u slu­žbi Fo­re­ign Of­fi­cea – i ad­mi­ni­stri­ra po­vr­ši­ne o ko­ji­ma se u Evro­pi sta­ra­ju ar­mi­je či­nov­ni­ka. Na­la­zim da je avan­tu­ri­stič­ki duh čo­ve­ka, ko­me je naj­in­tim­ni­ji san po­sed ze­le­nog par­če­ta ze­mlje, neš­to uisti­nu pa­ra­dok­sal­no.

Ovaj je pa­ra­doks uzeo oks­ford­ske stu­den­te pra­vo s igra­liš­ta za kri­ket, na­ka­čio im pa­do­bra­ne na le­đa i s ne­ba ih pro­suo po za­le­đi­ni svet­skih ra­tiš­ta. Nje­mu i mi ne­ko­li­ko eg­zem­pla­ra za­hva­lju­je­mo. En­gle­zi su nam do­la­zi­li s ne­ba, ne zna­ju­ći ni re­či na­šeg je­zi­ka, zna­ju­ći tek ot­pri­li­ke da smo br­do­vi­ti i po­no­sni, i da, na­rav­no, ko­ri­sni mo­že­mo bi­ti – što bi­smo da ni­smo po­no­sni mo­žda iz­be­gli – a od ce­le na­še isto­ri­je da smo jed­nog kra­lja iz­ba­ci­li kroz pro­zor. Je­di­no što su po­u­zda­no zna­li bi­lo je da, ma ka­ko se rat za­vr­šio, oni u na­šoj ze­mlji ne­će ži­ve­ti.

Če­tvr­ti je pa­ra­doks naj­čud­ni­ji. Pro­se­čan pri­me­rak na­ci­je, sa­sta­vlje­ne sve od sa­mih pa­ra­dok­sa, naj­o­bič­ni­je je stvo­re­nje na sve­tu. Do­tle, raz­u­me se, dok tu obič­nost ne po­ku­ša­te da zlo­u­po­tre­bi­te. Ta­da će vam sva­ki En­glez ot­kri­ti je­dan od svo­jih naj­ne­pri­jat­ni­jih pa­ra­dok­sa – da li­či na sve osta­le lju­de, pa i na na­šeg Ži­vo­ra­da.

No comments: