Godina koju su pojeli skakavci

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

49. Go­di­na ko­ju su po­je­li ska­kav­ci

Ne znam ka­da i ka­ko je ot­kri­ve­no da čo­vek po­se­du­je ra­zum. Isto­ri­ja to­me baš i ne pru­ža ne­ke im­pre­siv­ne do­ka­ze. Ali či­nje­ni­ca da smo kao vr­sta go­di­ne 1987. još ži­vi uka­zu­je na to da smo, mi­mo lu­de sre­će, mo­ra­li ima­ti i neš­to zdra­vog ra­zu­ma. Tom ra­zu­mu i ska­kav­ci­ma ko­ji pre­te da ga po­je­du bi­će po­sve­će­na ova no­vo­go­diš­nja emi­si­ja.



Po­če­će­mo sa zdra­vim ra­zu­mom do­ma­ći­na, en­gle­skim com­mon sen­se, a za­vr­ši­ti s mo­jim, va­šim i Ži­vo­ra­do­vim. I ov­de, u Bri­ta­ni­ji, sreš­će­te ne­ra­zum­ne lju­de, upo­zna­ti ne­ra­zum­ne ide­je, ući u ne­ra­zum­ne si­tu­a­ci­je ili otr­pe­ti ne­ra­zum­ne po­stup­ke vla­de, ma ka­kvu po­li­ti­ku is­po­ve­da­la.


Ali, u ce­li­ni uzev, pro­seč­ni Bri­ta­nac, zlat­na sre­di­na iz­me­đu isto­rij­skog osva­ja­ča In­di­je i ak­tu­el­nog ob­de­la­ča svog vr­ta iza ku­ći­ce u pred­gra­đu, sre­do­kra­ća iz­me­đu is­tra­ži­va­ča Afri­ke, slav­nog Li­ving­sto­nea, i mog su­se­da, go­spo­di­na Li­ving­sto­nea, ano­nim­nog is­tra­ži­va­ča sre­će na tom­bo­li, ta en­gle­ska ra­sna i gra­đan­ska zlat­na sta­ti­stič­ka sre­di­na u od­sud­noj je me­ri zdra­vo­ra­zum­ska, ovo­ze­malj­ska tvo­re­vi­na.

Ona vr­lo ma­lo du­gu­je uz­le­ti­ma i iz­le­ti­ma u ne­bo svo­jih iz­u­ze­ta­ka, a mno­go vi­še nji­ho­vim uspo­me­na­ma poš­to su pa­li na ze­mlju. Ako En­gle­ska i ni­je ko­lev­ka evrop­skog zdra­vog ra­zu­ma – jer to će pre bi­ti sta­ra Grč­ka – ona je sva­ka­ko vi­še od svih dru­gih evrop­skih ze­ma­lja uči­ni­la od nje­ga naj­bo­lju upo­tre­bu, a da ga pri to­me ni­je pre­tvo­ri­la u na­ci­o­nal­no sred­stvo za uspa­vlji­va­nje, kao što je ura­di­la kal­vi­ni­stič­ka Švaj­car­ska. Sa­mo tom zdra­vom ra­zu­mu bla­go­da­re­ći, En­gle­ska je us­pe­la da se sa­ču­va od ska­ka­va­ca, ko­ji su, iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju po­sled­njeg ve­ka, pre­ti­li da obr­ste nje­nu isto­rij­sku isti­nu.

Vre­me­na ima­mo sa­mo za je­dan uzo­rak tog ra­zu­ma. On mo­žda i ni­je oso­bi­to mo­ra­lan, ali kad je po­sre­di sud­bi­na jed­nog na­ro­da, od ra­zu­ma se ne iš­te vr­li­na ne­go – ko­rist. En­gle­ze za­to po ško­la­ma ni­su uči­li da im je ze­mlja bo­ga­ta i sa­ma se­bi do­volj­na. Pod­u­ča­va­li su ih bo­gat­stvi­ma dru­gih na­ro­da, ča­ri­ma da­le­kih ze­ma­lja i ka­ko se upra­vlja la­đa­ma da bi se do njih sti­glo.

En­gle­zi su se ukr­ca­li na la­đe i po to bo­gat­stvo otiš­li. Kad su bez ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva osta­li, kad su i nje­ga po­je­li ne­za­si­ti isto­rij­ski ska­kav­ci, osim na no­stal­gič­nim im­pe­ri­jal­nim pa­ra­da­ma, En­gle­zi ni­su ži­ve­li od svo­jih bo­ga­tih uspo­me­na. Zna­ju­ći da je s uspo­me­na­ma to­plo, ali da one još ni­kog ni­su na­hra­ni­le, oni su ži­ve­li od zdra­vog ra­zu­ma, svo­je naj­vred­ni­je i naj­sta­bil­ni­je oso­bi­ne. On ih je učio pri­la­go­dlji­vo­sti, i la­ko, za­me­nju­ju­ći im In­di­ju, po­stao nji­ho­vo naj­ve­će na­ci­o­nal­no bo­gat­stvo.

Me­ne i mog pri­ja­te­lja Ži­vo­ra­da ško­la je uči­la ko­je­če­mu. Iz­me­đu osta­log, da smo vr­lo bo­ga­ti. So­ci­ja­li­stič­ka se ško­la od ka­pi­ta­li­stič­ke – a po­ha­đao sam obe – raz­li­ko­va­la sa­mo po to­me što smo po so­ci­ja­li­stič­koj bi­li još bo­ga­ti­ji: sa­da smo, na­i­me, zbog to­ga što je rad­ni na­rod uzeo stvar u svo­je ru­ke, tač­no zna­li šta će­mo s to­li­kim bo­gat­stvom. U sva­kom slu­ča­ju, i po jed­noj i po dru­goj, Ju­go­sla­vi­ja je bi­la So­lo­mo­nov rud­nik zem­nog bla­ga, sreć­no ukrš­ten s plod­nim bož­jim Ede­nom, ra­jem na Is­to­ku. Ni­ko nam, avaj, ni­je re­kao da za la­go­dan ži­vot to ne­će bi­ti do­volj­no. Da je za la­go­dan ži­vot po­treb­no ima­ti još i ra­zum ili bar ne­kog ve­li­ko­duš­nog ban­ka­ra. Jer, ima­ti ra­zum s ko­jim se ve­li­ko­duš­ni ban­kar na­la­zi ta­ko­đe ni­je do­volj­no. I naj­ve­li­ko­duš­ni­ji se ban­kar s vre­me­nom i sam ura­zu­mi.

U me­đu­vre­me­nu, ska­kav­ci su oko nas plan­do­va­li i go­di­nu za go­di­nom nam je­li.

A Ži­vo­rad i ja smo i da­lje ži­ve­li u za­blu­di da nam sve ide do­bro, čak sve bo­lje i bo­lje, i da će nam sve bo­lje ići sve dok bu­de­mo ra­zum­ni. Jer, i u dru­goj smo za­blu­di bi­li. Za­blu­di da smo vr­lo ra­zum­ni, vr­lo pa­met­ni, vr­lo veš­ti. Poš­to smo uobra­ža­va­li da smo us­peš­ni, ve­ro­va­li smo da smo i ra­zum­ni; poš­to smo uobra­ža­va­li da smo ra­zum­ni, mo­ra­li smo ve­ro­va­ti i da smo us­peš­ni.

A ska­kav­ci su nas i da­lje je­li, je­li, je­li.

Ka­da nas je ži­vot otre­znio i do­ka­zao nam da ni­smo bi­li us­peš­ni, ot­kri­li smo jed­no­vre­me­no da ni ra­zum­ni ni­smo bi­li, da nam je sve vre­me ne­do­sta­jao upra­vo zdrav ra­zum, bla­go ko­je ni­smo mo­gli iz ze­mlje is­ko­pa­ti, s dr­ve­ta obra­ti, s ora­ni­ca po­žnje­ti ili iz skla­diš­ta iz­va­di­ti, ako ta­mo pret­hod­no ni­je za­ko­pa­no, po­sa­đe­no, po­se­ja­no i sklo­nje­no. Bla­go ko­je, na­ža­lost, ni­smo ni od ko­ga mo­gli kon­fi­sko­va­ti, eks­pro­pri­sa­ti ili na­ci­o­na­li­zo­va­ti.

Da bi se ra­zum imao, de­ce­ni­ja­ma ga je po­treb­no ga­ji­ti i ne­go­va­ti u gla­va­ma gra­đa­na. I onih ko­ji upra­vlja­ju i onih ko­ji­ma se upra­vlja.

I za­to smo sa­da okru­že­ni ska­kav­ci­ma ko­ji nas je­du.

Do­bri obi­ča­ji na­la­žu da se na ras­krš­ću sta­re i no­ve go­di­ne pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma po­že­li sre­ća. Po­či­nju­ći no­vu se­ri­ju Pi­sa­ma iz Lon­do­na, ja to, evo, i či­nim. Usu­đu­jem se, me­đu­tim, da ovom pri­li­kom za­ne­ma­rim tra­di­ci­ju i da pred­me­tom svo­jih že­lja ne uči­nim sre­ću ne­go – ra­zum.

Imam, na­i­me, uti­sak da smo, ba­rem do sa­da, sre­će ima­li i vi­še ne­go što smo je za­slu­ži­li, ali da smo s ra­zu­mom po­če­sto bi­li u manj­ku.

A da smo ma­nje sre­će ima­li, vi­še bi­smo se na ra­zum mo­ra­li osla­nja­ti. I da­nas bi­smo od ra­zum­nih pred­vi­đa­nja, a ne ne­pred­vi­dlji­vog slu­ča­ja pra­vi­li pret­po­stav­ke svo­je bu­duć­no­sti. Ne bi­smo se s gor­či­nom osvr­ta­li da iza se­be vi­di­mo to­li­ke go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci. A iz­me­đu njih i pro­te­klu, go­di­nu 1986, da u 1987, bo­jim se, osim na­da, po­ne­se­mo sa­mo svo­je glad­ne ska­kav­ce.