Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
38. Istorija, nacionalni ponos i Englezi
Nikad nisam razumeo ushićenost mojih školskih udžbenika narodnim pesništvom i naših očeva kosovskim porazom. Ne tvrdim da pogibija od godine 1389. nije bila divotna, da poraz nije bio veličanstven, ali uprkos svim moralno-duševnim razlozima – koji će možda na nebu biti od neke važnosti, a na zemlji su samo od štete – niko me ne može razuveriti u to da potpuna pobeda nad Turcima ne bi bila još veličanstvenija. Racionalna Evropa je to osetila. Pogrešna vest o našoj pobedi stavila je u radostan pokret zvona prestolničkih bogomolja. Kad se za naš slom saznalo, zvona su prestala zvoniti.
Privremeno oslobođeni briga oko države, mi smo se bacili na kovanje stihova o njenoj propasti i guljenje proje, odvajkada namenjene sužnjima i pesnicima. Da smo na Kosovu pobedili, nemački bi se pesnici i književni eksperti svakako manje oduševljavali našom narodnom maštom i njenim poetskim tvorevinama, ali bi nas njihovi vojnici, godine 1941, možda teže pobedili. Hoću da poverujem kako bismo, u zamenu za jedan potresan ciklus narodnih pesama, dobili manje potresnu istoriju. Nije sigurno – na Balkanu ništa nije sigurno – ali je moguće. A na vama je da cenite šta je od toga pretežnije.
Priznajem, doduše, da se u našem nepraktičnom odnosu prema kosovskom porazu, i našoj nebeskoj filosofiji povodom njega, krije i jedna korisnija, pragmatičnija odlika narodnog karaktera. Ona koja ume da od nevolje napravi vrlinu. Ona koja hoće da od svake štete ima bar neku, ma kako malu, vajdu.
Još gore ću u vašim očima proći ako kažem da ni slavnim 27. martom 1941. nisam baš naročito ponesen, iako me je, sa jedanaest godina, u antipaktovskim demonstracijama hapsila policija, čiji je šef bio moj otac. Jeste da nam je na 27. martu čestitao lično gospodin Churchill, rekavši u britanskom parlamentu da je toga dana Jugoslavija našla svoju dušu. (Opet ta naša nesrećna, kosovska duša!) Jeste da je ona tu neku dušu našla. Ali je cena bila prilična. Našla je dušu i izgubila državu. I dva miliona ljudi povrh toga. Toliko joj je trebalo da ponovo nađe državu, pitanje duše ovaj put ostavljajući nešto po strani. Jer, država od duše ne živi. One najmoćnije nikad je nisu ni imale. Država bez duše jedan je od najpoznatijih istorijskih fenomena. Duša bez države takođe je moguća. Ali je duševna država – fikcija ili ruina.
Ne znam u kojoj meri ispravno gledanje na vlastitu istoriju određuje nečiju sudbinu, ali da se u njemu, u tom gledanju, ogleda narodni karakter, oduvek je bilo poznato.
Englezi se svojom istorijom ponose. U redu, imaju i čime. Istoričari, pa i engleski, nešto su uzdržaniji, u kolonijalnom pitanju naročito, ali ko sluša zamlate! Čak i najoštriji kritičari kolonijalne politike, načelni protivnici imperijalne ideje, ako ih dobro pritisnete, reći će vam da su oni, doduše, bezrezervno protivu kolonijalizma, ali, sve u obzir uzevši, da su ga Englezi praktikovali bolje, umnije i pravednije nego iko drugi.
Ako ih dalje poterate, uskoro će vam oduševljeno pričati o procvatu Indije pod engleskom kolonijalnom upravom – za razliku od krvave konfuzije u slobodnoj Indiji – i vi ćete, ako ste sebični, zažaliti što se, umesto nekorisnog pesnika Byrona, na Balkan nije iskrcao mnogo upotrebljiviji osvajač Afrike Cecil Rhodes. Ko zna, možda su u pravu. Pitam se, međutim, kako neko ko rđavom smatra svaku vlast nad drugim narodom – Škote i Irce isključujući – svoju vlast može smatrali dobrom. A eto, vidite, Englez to sasvim lepo može.
Čudesan odnos Engleza prema svojoj istoriji najbolje se vidi u razmišljanjima o Cromwellovoj revoluciji. Nijedan ne voli što se ona uopšte dogodila. Za svakog Ostrvljanina revolucija je uglavnom kontinentalna glupost. Pa pošto bi preferirali da je nisu imali, ponašaju se kao da i nisu. Na zlobnom terminu „engleska revolucija“ insistiraju Evropljani da bi bar u nečemu Engleze izjednačili sa normalnim ljudima.
Ugurati jednu krvavu revoluciju u englesku povest, u kojoj je izgled legaliteta primarna osobina i povod opštoj gordosti, znači napraviti im pakost. Jer ono što je na Kontinentu revolucija, haos, obračun, opšta makljaža, ovde je – legalni prevrat. Engleska revolucija je parlamentarni poduhvat, samo su evropske revolucije ilegalne. Zato su nepromišljeni Francuzi svog kralja smakli, svirepi Rusi svog ubili, neuračunljivi Srbi svog kroz prozor bacili, a Englezi Charlesa I samo smrću kaznili. Nijanse su značajne. Prvo je svinjarija, drugo zločin, u srpskom slučaju glupost, a engleski je primer jednostavno – pogubljenje.
Englezi o svojoj revoluciji pišu manje zato da bi se o njoj više znalo, a više da bi se znalo o razvitku njihove parlamentarne Istorije. Nikakvih jubileja ili proslava te revolucije nema. Ne slavi se, na primer, dan kada je pogubljen kralj, što je razumljivo u monarhiji, ali se ne slavi ni sama revolucija, iako se smatra da je ona stvorila modernu Britaniju. Ja mislim da Englezi, duboko u duši, svoju revoluciju smatraju porazom, što ona i jeste. Kao i svaka revolucija. Sila je uvek oblik nekakvog poraza, u prvom redu poraza mogućnosti da se ista stvar obavi bez mrtvih.
Englezi se, takođe, ponose porazom kod Dunkerquea, ali ga ne proslavljaju. Ne slave ni poraz od naroda Zulu, jedan od najvećih u narodnoj istoriji. Francuzi ne slave Waterloo, nego 1918. Nemci ne slave poraz kod Moskve, nego pobedu kod Sedana. Rusi Staljingrad, a ne Smolensk. Mi Srbi slavimo Kosovo. I drugi narodi naše zajednice imaju svoje poraze na koje su odnekud ponosni. Istorijske nesreće koje ih ushićuju.
A šta je, do đavola, s našim pobedama?
No comments:
Post a Comment