Kako da se u Britaniji dobro osećate

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

52. Ka­ko da se u Bri­ta­ni­ji do­bro ose­ća­te

Jed­na od pr­vih za­go­net­ki ko­ju čo­vek u tu­đoj ze­mlji tre­ba da re­ši, ali ko­ju naj­češ­će po­sled­nju re­ša­va, je­ste ka­ko da se u njoj ose­ća do­bro. Ako dru­gih raz­lo­ga ne­ma, ako iz svo­je ze­mlje ne mo­ra da ode, a u tu­đoj se rđa­vo ose­ća, ka­kvog ima smi­sla oti­ći? Ne znam šta u Ne­mač­koj tre­ba da ra­di­te da bi­ste se ose­ća­li do­bro. Pret­po­sta­vljam od­ne­kud da je do­volj­no da do­bro ra­di­te. U Fran­cu­skoj, ose­tlji­voj na je­zik, i da ga do­bro go­vo­ri­te. U Ame­ri­ci, na za­pad­noj oba­li, da ste mi­li­o­ner. Na is­toč­noj ne ško­di raz­li­ko­va­ti Haydna od Mr. Hydea i uvek no­si­ti u dže­pu sit­ni­nu za dru­gog kad usred be­la da­na i pro­met­ne uli­ce pre­sta­ne da bu­de pi­to­mi i mu­dri dr Jekyll. Is­pa­da da je no­vac kao uslov svu­da do­vo­ljan i da će­te se s do­volj­no pa­ra sva­gde do­volj­no do­bro ose­ća­ti. U Bri­ta­ni­ji vam bo­gat­stvo – a, bo­ga­mi, ni po­zna­va­nje Haydna – ne­će bi­ti do­volj­no, iako ne tvr­dim da će vam mno­go sme­ta­ti. Ne sla­žem se sa ci­nič­nim miš­lje­njem da se u En­gle­skoj čo­vek mo­že uisti­nu do­bro ose­ća­ti sa­mo ako je En­glez i, na­rav­no, ako za to što se do­bro ose­ća, osim en­gle­skih ro­di­te­lja, ima i ne­ke ja­če raz­lo­ge. Ako se is­pu­ne iz­ve­sni uslo­vi, sva­ko­me ov­de mo­že bi­ti do­bro.



Pr­vi je uslov da se ni po ko­ju ce­nu, ma ko­li­ko vas taš­ti­na ma­mi­la, kao En­glez ne pred­sta­vlja­te.


En­gle­zi vo­le da im se di­vi­te, ali ne da ih po­dra­ža­va­te. Jer, ono što se us­peš­no imi­ti­ra i ni­je baš ta­ko iz­u­zet­no. To vam, uosta­lom, i ne­će po­ći za ru­kom. Bi­će­te ot­kri­ve­ni i ako po­stig­ne­te mak­si­mum mi­mi­kri­je, što zna­či da iskre­no uži­va­te u ne­mo­gu­ćim stva­ri­ma u ko­ji­ma oni uži­va­ju. Ako se is­ku­še­nju od­u­pre­te, ni to, bo­jim se, sa­mo po se­bi, ne­će uči­ni­ti da se ose­ća­te do­bro.

Stran­ci se u Bri­ta­ni­ji pod­no­se str­plji­vo i hra­bro kao što se pod­no­si hro­nič­na bo­lest. Sa En­gle­zi­ma se uvek ose­ća­te kao sa pro­fe­si­o­nal­nim bol­ni­ča­ri­ma iz krim­ske ško­le Flo­ren­ce Nig­htin­ga­le, ko­ji su, u žur­bi da vam po­mog­nu, kod ku­će za­bo­ra­vi­li be­lu uni­for­mu. Za raz­li­ku od dru­gih na­ro­da, En­gle­zi ose­ća­ju pre­ma stran­ci­ma iz­ve­sno bla­go­na­klo­no sa­ža­lje­nje, ne­ku vr­stu mi­si­o­nar­ske sa­mi­lo­sti, na­sle­đe­ne iz ko­lo­ni­jal­nih vre­me­na i is­ku­stva s di­vlja­ci­ma Im­pe­ri­je. Di­vlja­ke je va­lja­lo pri­pi­to­mi­ti, a pri tom, ako je mo­gu­će, živ osta­ti.

I kao što je di­vlja­ci­ma je­di­na šan­sa bi­la da se za­i­sta pri­pi­to­me, ne gu­be­ći sa­svim ni svo­ju spon­ta­nu, eg­zo­tič­nu di­vljač­nost, uklju­ču­ju­ći po­ne­kad i sklo­nost pre­ma ka­ni­bal­skoj di­je­ti, bez ko­je ni­su mo­gli ra­ču­na­ti na en­gle­sku sa­mi­lost, i va­ša je je­di­na šan­sa da se ov­de do­bro ose­ća­te u to­me da di­vljak, od­no­sno stra­nac, osta­ne­te. Pri­pi­to­mljen stra­nac, raz­u­me se, ali – stra­nac. Ne pre­te­ruj­te u to­me, na­rav­no, ne ga­zi­te en­gle­ske krup­ne žu­lje­ve i sit­ne ose­tlji­vo­sti, ali gde mo­že­te, i ko­li­ko mo­že­te, po­ka­zuj­te da ste stra­nac. Sa­mo ni­poš­to ne­moj­te se ti­me po­no­si­ti. Tu je trik. Na­pro­tiv, is­ti­či­te ka­ko ste i sa­mi sve­sni ko­li­ko gu­bi­te ti­me što ni­ste En­glez, ali da pro­tiv sud­bi­ne niš­ta ne mo­že­te. Ža­li­će vas kao što se ža­li bo­galj ko­ji za svo­ju sa­ka­tost ni­je kriv, i va­ma će na šta­ka­ma nji­ho­vog sa­u­češ­ća bi­ti do­bro. Vi­še ne oče­kuj­te. Vi­še bi zna­či­lo da od vas neš­to že­le.

Ge­ne­ral­ni sa­vet uklju­ču­je i ne­ko­li­ko sup­si­di­jar­nih uput­sta­va prak­tič­ne pri­ro­de. Ni­ka­da niš­ta ne­moj­te ni zna­ti ni ume­ti bo­lje od njih. Naj­pre, ni­ko u to ne­će ve­ro­va­ti. Ako i po­ve­ru­je, ne­će vam do­bro bi­ti. A va­ma je cilj da una­pre­di­te svo­je sta­nje, a ne sa­mo­poš­to­va­nje. A i la­ko se mo­že do­go­di­ti da oni i zna­ju i ume­ju vi­še ne­go vi, pa će­te iz­gu­bi­ti i jed­no i dru­go. I, na­rav­no, hva­li­te En­gle­sku. Ako je oni gr­de, vi je i da­lje hva­li­te. Ne na­se­daj­te im. Ono što se­bi opraš­ta­ju, va­ma ne­će.

Dru­gi je na­čin da stvar­no bu­de­te En­glez, ali da vam je do­bro iz ne­kih ozbilj­ni­jih raz­lo­ga.

Tre­ći ne po­sto­ji.

Ako me sad za­pi­ta­te ka­kve sa­ve­te En­gle­zu va­lja da­ti da se u Ju­go­sla­vi­ji do­bro ose­ća, bio bih u grd­noj ne­do­u­mi­ci. Naj­pre bih mu mo­rao ob­ja­sni­ti zaš­to su mu sa­ve­ti uopšte po­treb­ni kad je on već bio u Bu­gar­skoj, pel­co­vao se od ko­le­re i zna da se na polj­skom pred­sed­nik Re­pu­bli­ke ka­že „Ti­to“. On bi, na­i­me, mi­slio da je to što je En­glez sa­svim do­volj­no da se do­bro ose­ća svu­da. Ne­ki do­da­tan na­por, ko­ri­stan dru­gim ra­sa­ma, či­nio bi mu se iz­liš­nim. Kad bih ga ipak ube­dio, mo­ji bi sa­ve­ti bi­li obr­nu­ti od onih što sam ih da­vao stran­cu u Bri­ta­ni­ji.

Naj­pre bih mu re­kao da svu­da is­ti­če da je stra­nac, i to ne bi­lo ko­ji, ne­go – En­glez, ali da se ne sti­di ne­go po­no­si ti­me, te da to pre­kra­sno sta­nje stva­ri ni po ko­ju ce­nu ne bi za­me­nio s do­ma­ći­no­vim. Ta­kvu po­tre­bu kod nas ni­ko ne bi raz­u­meo. Fe­no­men ža­lje­nja opet će se po­ja­vi­ti, ali mi će­mo ža­li­ti se­be što ni­smo En­gle­zi, a ne nje­ga što ni­je Ju­go­slo­ven.

Stra­nac, pa i En­glez, mo­ra kod nas zna­ti sve bo­lje od nas, ume­ti od nas bo­lje. U pro­tiv­nom, ni­ko mu ne­će ve­ro­va­ti da ni­je naš. I, na­rav­no, ako že­li da stek­ne na­še uva­ža­va­nje, ne sme u Ju­go­sla­vi­ji niš­ta da mu se do­pa­da. Ako je mi gr­di­mo, mo­ra je gr­di­ti još žeš­će. Ina­če će­mo mi­sli­ti da je bu­da­la, ili neš­to još go­re.

Je­di­no je tre­ći uslov isti – da stvar­no bu­de Ju­go­slo­ven, ali da mu ni­je do­bro zbog to­ga, ne­go iz ne­kih ume­sni­jih raz­lo­ga.

Če­tvr­ti uslov ne po­sto­ji, ili ga ja ne znam.