Kako i smrt učiniti smešnom

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić


57. Ka­ko i smrt uči­ni­ti smeš­nom

Proš­li smo put go­vo­ri­li o smr­ti, po­sma­tra­ju­ći je s nje­ne zva­nič­ne, tu­žne stra­ne, prem­da su na­ši krš­ni di­nar­ski mom­ci u od­bra­ni smrt­ne ka­zne bi­li pri­lič­no ve­se­li. (Sum­njam da će i na od­ru bi­ti ta­ko pu­sto­paš­ni.) Da­nas će­mo, nji­ma u obol, vi­de­ti ima li smrt i smeš­ni­ju stra­nu. Ima li je u dru­gim ze­mlja­ma, ne znam, u mo­joj ze­mlji po­u­zda­no je ne­ma, ali u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i smrt ume da na­sme­je.

Oso­bi­to ako se njo­me ba­vi po­li­ti­ka, a gro­blje se na­la­zi u Bir­ming­ha­mu. Ta­mo su grad­ski oci 1982. do­ne­li od­lu­ku da se ši­ri­na mr­tvač­kog kov­če­ga utvr­đu­je na 58 cm i za to na­pla­ću­je nor­mal­na gro­bljan­ska ta­ri­fa, a da se za sva­ki pre­ko­broj­ni cen­ti­me­tar pla­ća pre­mi­ja od 7,30 fun­ti. Od­lu­ka po­ga­đa sva­kog dva­de­se­tog sta­nov­ni­ka gra­da i do­ne­ta je s bri­tan­skim smi­slom za fa­ir-play.

U akut­noj osku­di­ci gro­bljan­skog pro­sto­ra, ko ga i pod ze­mljom za­u­zi­ma vi­še, vi­še mo­ra i da pla­ti. De­be­li lju­di su i za ži­vo­ta, ode­ću ku­pu­ju­ći, iz­lo­že­ni ve­ćim troš­ko­vi­ma ne­go mr­ša­vi, pa je pri­rod­no da i za san­duk, svo­je po­sled­nje ode­lo, pla­te vi­še. Ka­ko da se kru­pan čo­vek od tog na­me­ta sa­ču­va ne umem re­ći. Po­sto­ji sa­mo jed­na šan­sa. Ako ste de­be­li, ne­moj­te umre­ti u Bir­ming­ha­mu.





Olak­ša­nje pri­ča­ma o smr­ti, ko­ji­ma nam je ži­vot is­pu­njen, do­neo je i pa­roh jed­nog se­la u gro­fo­vi­ji Wil­tshi­re, otac Ca­non Dit­tmer. On je nad ra­kom pa­ro­hi­ja­na go­spo­di­na Clar­kea iz­ja­vio da je po­koj­nik imao ma­lo do­brog u se­bi i da je bio čo­vek ko­ji ni­ko­me ne­će ne­do­sta­ja­ti. Bra­ne­ći se od kon­cen­trič­nih na­pa­da po­ro­di­ce i gra­đa­na, otac Dit­tmer je re­kao da on Bo­ga ne mo­že la­ga­ti.

Nje­gov bi­skup je, me­đu­tim miš­lje­nja da mo­že, da po­sto­je okol­no­sti u ko­ji­ma se i bo­go­vi la­žu, pa se oče­ku­je da ča­sni pa­roh pod­ne­se mol­bu za pen­zi­ju. Šta na sve to ka­že Bog ne zna se i zna­ti se ne­će do Sud­njeg da­na. Ja lič­no ve­lim: ma šta mi­sli­li o apo­stol­skim ma­ni­ri­ma oca Dit­tme­ra, jed­no je si­gur­no – taj ni­je li­ce­mer. Ali je ta­ko­đe si­gur­no da mu ne bih do­zvo­lio da se i od me­ne opraš­ta!

Hu­mor u smrt uno­se, ta­ko­đe, po­ne­ki bo­ga­ta­ši ko­ji pu­no­prav­nim na­sled­ni­ci­ma, s pi­to­mim li­kom str­plji­vih or­lu­ši­na, osta­vlja­ju svo­je fo­to­gra­fi­je u bo­ji,
a bo­gat­stvo do­bro­tvor­nim udru­že­nji­ma.

Za­tvo­ri su ma­sov­ni i ma­siv­ni mr­tvač­ki kov­če­zi, pa o nji­ma go­vo­re­ći, još uvek smo na te­mi. Čak i kad je naj­bo­lji, za­tvor je rđav. Bri­tan­ski su rđa­vi ne sa­mo za­to što su za­tvo­ri ne­go i što su – bri­tan­ski. Ve­ći­nu do­ma­će tam­nič­ke po­pu­la­ci­je či­ne lo­po­vi. U po­ve­sti za­tvor­ske ci­vi­li­za­ci­je za­be­le­že­na su mno­go­broj­na spek­ta­ku­lar­na bek­stva, me­đu ko­ji­ma, na­ža­lost, ne­ma i mog, iako sam na ro­bi­ji pro­veo pri­li­čan broj go­di­na zbog to­ga što sam na­šim na­ro­di­ma hteo da ukra­dem nji­ho­ve slo­bo­de.

U prin­ci­pu, be­ži se iz za­tvo­ra, ni­poš­to – u za­tvor. Pro­va­lju­je se iz za­tvo­ra, ne u za­tvor. Svu­da, sa­mo ne u Bri­ta­ni­ji. Ov­de je ne­dav­no za­be­le­že­no obi­ja­nje za­tvo­ra Nje­nog ve­li­čan­stva. Do­go­di­lo se to u tam­ni­ci Sud­bury, u Derbyshi­reu. Dvo­ji­ca mla­đih lju­di pro­va­li­li su u za­tvor u na­me­ri da ukra­du tam­nič­ku ode­ću, ko­ja je na slo­bo­di je­dan od naj­tra­že­ni­jih ar­ti­ka­la muš­ke mo­de. Na­me­ra im je bi­la da se do­mog­nu šest kom­ple­ta za­tvor­ske ode­će. Us­pe­li su, na­ža­lost, da do­đu sa­mo do dva – za se­be.

Dru­ga pri­ča o za­tvo­ru ni­je ve­se­la, ali obe­ća­va da po­sta­ne, ako se sa vla­di­nom ša­lom slo­ži bri­tan­ski par­la­ment.

Kon­zer­va­tiv­na stran­ka se pro­gram­ski oba­ve­za­la da će Bri­ta­ni­ju oslo­bo­di­ti i po­sled­njih tra­go­va so­ci­ja­li­stič­ke eko­no­mi­je, oli­če­ne u dr­žav­nim pred­u­ze­ći­ma, u ve­ći­ni gi­gant­skim, po pri­ro­di mo­no­po­li­stič­kim, u stvar­no­sti – ne­e­ko­no­mič­nim. Pro­ces de­mon­ta­že so­ci­ja­li­stič­ke pri­vred­ne uto­pi­je i de­na­ci­o­na­li­za­ci­je so­ci­ja­li­stič­kih za­blu­da – ko­je će pre­ći u pri­vat­ne ru­ke – u pu­nom je za­ma­hu.

U te pri­vat­ne ru­ke, ru­ke ak­ci­o­na­ra, me­đu nji­ma i mo­je, preš­le su već bri­tan­ske te­le­ko­mu­ni­ka­ci­je, bri­tan­ski gas, bri­tan­ska va­zduš­na slu­žba, bri­tan­ski R.R. itd.
I dov­de tran­sfor­mi­ra­nje gru­bih le­vih po­gre­ša­ka u fi­ni­je de­sne omaš­ke ima mo­ju pu­nu, prem­da ne­va­žnu po­drš­ku.

Idu­ća se me­ra, me­đu­tim, čak i za­kle­tom pri­sta­li­ci pri­vat­ne ini­ci­ja­ti­ve ka­kav sam ja či­ni po­ma­lo pre­te­ra­nom i ne­bu­lo­znom. Ugle­da­ju­ći se na Ame­ri­kan­ce, šam­pi­o­ne ve­re u pro­fit, vla­da sme­ra da nad­le­žno­sti ak­ci­o­nar­skih kom­pa­ni­ja pre­pu­sti i dr­žav­ne za­tvo­re, u na­di da ti­me re­ši do­sad ne­re­šiv pro­blem nji­ho­ve pre­na­se­lje­no­sti i vi­si­ne troš­ko­va iz­dr­ža­va­nja.

Ni­sam u uspeh pla­na ve­ro­vao dok ni­sam sa­znao da će i vla­snik naj­ve­će tam­nič­ke kor­po­ra­ci­je u Ame­ri­ci, sta­ci­o­ni­ra­ne u Nas­hvil­leu, go­spo­din Ja­mes Mas­sey, bi­ti po­zvan na kon­sul­ta­ci­je. Pa ni to mi ni­je sa­svim otvo­ri­lo oči. Shva­tio sam ka­ko se mi­sli po­be­di­ti sku­po­ća i pre­na­tr­pa­nost za­tvo­ra tek kad mi je po­ve­re­no da je go­spo­din Mas­sey po­sed­nik i po­zna­te fir­me ko­ja pro­da­je ken­ta­kij­ske pr­že­ne pi­li­će.

Mo­žda ću, iz ide­o­loš­kih raz­lo­ga, i nje­go­ve ak­ci­je ku­pi­ti, ali ako po­no­vo u za­tvor odem, iza­bra­ću dr­žav­ni, ma bio i sku­plji, čak i so­ci­ja­li­stič­ki. Ne ve­ru­jem, na­i­me, da će go­spo­din Mas­sey bri­tan­ske za­tvo­re­ni­ke hra­ni­ti svo­jim pr­že­nim pi­li­ći­ma.

Pre da će pr­že­ni bi­ti – oni.