Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
45. Ko je ovde lud, ja ili Englezi?
Što duže u Britaniji živim, sve manje Engleze razumem. Ne brine me što ih ne razumem, to je u redu, to razumem. Živeo sam i duže u socijalizmu, pa ni njega bogzna kako nisam razumeo. (Nevolja je, izgleda, bila u tome što je on razumeo mene.)
Očigledno je da s mojim spoznajnim moćima stvar ne stoji baš najbolje. Stoga vam se za pomoć i obraćam. Možda ćete vi, iz nepristrasne udaljenosti, razumeti ono što je meni izmaklo. Neću se žaliti na sve što ovde ne razumem, niti na činjenicu da ono što slučajno i shvatim Englezi uopšte ne shvataju. Govoriću isključivo o jednom fenomenu od koga mi pravimo neuspelu nauku, a ovde spada u uspelu političku ezoteriju.
Poslednji događaji doveli su moje nerazumevanje do krize i pitanja – ko je ovde lud, ja ili oni?
Po zakonima inercije moći, svaka vlada teži da što duže vlada. Na izbore ne idu sve dok mogu, a neke ih, zato što ne mogu, nikad i ne održavaju. Engleske vlade, međutim, gotovo redovno idu pred birače pre isteka svojih mandata. U ovom je času gotovo sigurno da će gospođa Thatcher izbore raspisati na proleće. I kao da već to nije dovoljno da me sludi, pojavljuje se opozicija koja te prerane izbore nipošto ne želi. I sada imamo tipičnu englesku ezoteričnu situaciju: opozicija koja dokazuje da vlada rđavo upravlja zemljom ne želi priliku da je smeni, a vlada koja drži da upravlja sjajno ovu joj priliku prosto silom natura.
Reč je, kao što naslućujete, o – demokratiji. Ona se u svetu različito shvata i primenjuje. Narodna demokratija je, na primer, ona koju uživa narod, ali ne i vi. Njen je najsavršeniji oblik demokratija za sve zajedno, ali ni za kog pojedinačno. Parlamentarna demokratija se može definisati kao poredak u kome sve svoje neprilike sami i slobodno birate. Teorijska je ona koja postoji, praktična ona što je nema. Sve to razumem, ali šta je engleska demokratija, ne razumem, i tu mi je nužna vaša pomoć.
Ako je to vladavina većine, toga ovde nema. Zbog izbornog zakona, na vlasti je uvek – manjina. U najboljem slučaju, najveća od svih manjina britanskog biračkog tela. Broj glasača koji na prošlim izborima nisu za vladu glasali znatno je veći od broja onih što jesu. Stranka s poverenjem trećine naroda nalazi se na vlasti, stranke birane od dve trećine – u opoziciji. U Jugoslaviji je demokratija logičnija. Stranka koja upravlja uvek iza sebe ima većinu. Moglo bi se možda prigovoriti da je to uvek ista stranka, ali je prigovor neumestan: naravno da je ista kad je ista uvek i većina.
Ako je demokratija vrhovna i suverena vlast parlamenta, ni to se ovde ne vidi. Vlada, kao i svuda po svetu, vlada. Skupština samo – zaseda. U tom smislu razlika između britanskog i jugoslovenskog narodnog predstavništva nije velika. Pretežno je u tome što u britanskom vlada i opozicija sede u izdvojenim klupama, a u jugoslovenskom u istim.
Ako se pod demokratijom podrazumeva vladavina po definisanom ustavu, ni njega Englezi nemaju. Pravna je nauka saglasna u tome da ustav jedne zemlje mora da bude što kraći i jasniji. Englezi su i ovde otišli najdalje. Ustav im je najkraći, jer – ne postoji. Koliko je, međutim, jasno ono što ne postoji, čega nema – prilično je nejasno. Jednu prednost moramo mu svakako priznati.
Ako bi njegovo poznavanje bilo obavezno za prijem u britansko državljanstvo, nijedan stranac ga nikad ne bi dobio; niko, naime, ne bi mogao poznavati nešto čega nema. Ne znam, međutim, da li je ova prepreka teža od one s kojom bi se suočio stranac koji žudi da postane Jugosloven. Jer, naš je ustav najduži na svetu. Ali je zato i najjasniji. Iz njega čovek može saznati ne samo kakva je država čije građanstvo stiče, već i kako se u njoj rešava stambeno pitanje vojnih lica, i kako se postavljaju poslovođe.
I najzad, ako je demokratija vladavina nekog opšteg načela, u engleskoj demokratiji ga ne možete naći. Najpre stoga što Englezi načelno ne trpe načela, a zatim što, izgleda, znaju da je svako načelo koje se stavlja iznad demokratije početak njenog kraja. Englezi više vole da imaju demokratiju bez načela, nego načela bez demokratije.
Možda je to ključni razlog što ja tu njihovu demokratiju ne razumem. Dolazim iz sveta u kome se poštuju najpre izvesna načela, pa tek onda, ako ih išta preživi, i to ostalo. Dolazim iz sveta koji je zbog nekog dobrog načela kadar da upropasti i ono zarad čega je to načelo i usvojeno.
Ako ima da bira između načela o dobrom životu i dobrog života, Englez će, sasvim pouzdano, izabrati dobar život. Za načelima će žaliti, ali će izabrati – život. Mi ćemo ostati pri načelima. Žalićemo za dobrim životom, a voditi rđav, ali nam niko, kao Englezima, neće moći prebaciti da smo oportunisti.
Kao što se vidi, razlozi mog nerazumevanja engleske demokratije dublji su od puke umne nemoći. Oni leže u mojoj porodičnoj istoriji, u istoriji mog naroda, a pomalo i u engleskoj, ako se pod njom podrazumeva i povest Drugog svetskog rata. Koji je od njih najpretežniji više i nije važno. Nijedan se ne može izmeniti. Niti sam ja za to kriv. Nisam birao ni porodicu, ni narod, ni saveznike. A ni oni mene. Tako se, eto, desilo.
Pitao sam se, uplašen svojim nerazumevanjem Engleza i njihove demokratije, ko je ovde lud: ja ili Englezi?
Sada vidim da nije niko.
Ali opet me nešto muči: zašto su onda oni Englezi, a ja samo Srbin?
No comments:
Post a Comment