Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
58. Ko za koga radi, pitanje je sad
Opšta sumnjičavost nije privilegija tiranija i diktatura. Svojstvena je i službama demokratije koje su, po prirodi posla, van kontrole javnog mnjenja i parlamenta. A najtajnija od svih, naravno, tajna je služba. Njome vlada jedno jedino suvereno načelo – nikome ne verovati, naročito onima kojima se iz svih drugih razloga mora i treba verovati. U njoj je sve dopušteno, osim da vas ne uhvate.
Američke tajne službe više nego politička desnica, oličena u depresivno-
-manijakalnom senatoru Josephu McCarthyju, posle Višinskog prvom juridičkom fundamentalisti, dovele su kasnih pedesetih zbunjeno javno mnjenje do ubeđenja da je svaki Amerikanac koji je završio koledž ruski agent. Neki su i bili, ali ne svi.
Međutim, ni Amerikanci u histeričnim danima lova na crvene i ružičaste veštice nisu otišli tako daleko kao što su otišli hladni, proračunati Englezi. Prema tvrdnjama učesnika u poduhvatu i pisca knjige Lovac špijuna Petera Wrighta, britanska kontraobaveštajna služba MI5 smatrala je četvorostrukog laburističkog premijera Wilsona državnim rizikom, podvrgla ga permanentnoj kontroli i pripremala zaveru da mu destabilizuje i obori vladu.
A to je scenario koji po ambicijama daleko prevazilazi „Watergate“ Nixonove administracije. Bučni, vulgarni Amerikanci napravili su od beznačajne „vodoinstalaterske“ afere nacionalno pitanje, predsednika najurili, Augijeve štale tajnih službi herkulski pomeli, i svečano obećali da se slične svinjarije više neće događati. Što u prevodu na profesionalni jezik CIA znači da se iduća svinjarija nikad neće obelodaniti.
Engleske vlasti najpre su sudskim putem sprečavale izlazak Wrightove knjige u Australiji, a zatim domaćim novinama zabranile da o aferi Wilson pišu. Vođa Donjeg doma je, pozivajući se na taze pravilo parlamentarne procedure iz godine 1660, zaustavio debatu, gospođa Thatcher je izjavila da nema šta izjaviti, jer se sve događalo, odnosno nije događalo, pre njenog mandata – damu, uostalom, osim Argentinaca, niko nije pokušao da destabilizuje, a videli smo kako su oni prošli – bivši je premijer Wilson rekao da ni o čemu pojma nema, da ne zna da li se događalo ono što se nije događalo, a njegov naslednik James Callaghan da je bio zadovoljan istragom koja je povodom toga što se nije dogodilo vođena.
Srpskim rečima, da se ništa i nije dogodilo. Ništa, osim što je krvoločni vuk činovničke tajnosti još jednom pojeo naivnog magarca narodne javnosti.
Malo-pomalo, stvari su počele da se zapetljavaju, odnosno otpetljavaju, zavisno s koje ih strane posmatrate. Otkriva se da je Operacija Wilson bila oficijelna i da ju je 1970. naredio šef MI5 ser Martin Jones, a unapredio 1972. njegov naslednik ser Michael Hanley. Trideset agenata je angažovano u dokazivanju Wilsonove nelojalnosti prema zemlji koju je u četiri mandata vodio. (Zna se kako i kuda ako je Intelligence Sevice u pravu!)
Među krunskim argumentima je žalosna činjenica da je premijer 19 puta putovao u Moskvu. Pored toga, i časna špijunska reč Jamesa Angletona, umirovljenog šefa američke kontrašpijunaže iz 1965, da je rečeni Wilson notorni sovjetski agent. Otkriva se da je i ovaj najposle posumnjao da se u njega sumnja, te se požalio ser Oldfieldu, tada šefu MI6. U međuvremenu se ispostavlja i gospođa Thatcher u zvaničnoj izjavi potvrđuje da je glasoviti predvodnik lovaca na špijune, narečeni Oldfield, homoseksualac i kao takav potencijalni rizik, jednako kao Wilson, koji to nije, ali je 19 puta putovao u Moskvu. Govori se i o bivšem ministru koji je radio za CIA, valjda iz inata tolikim Englezima koji rade za Ruse.
Posle Burgessa, Philbyja, Macleana, Blunta, onih za koje je utvrđeno da su za Sovjete radili, i ljudi kao Hollis, na koje se samo sumnja, kao i onih u koje će se, živi bili, tek posumnjati, čovek se s tugom pita: šta je ostalo od stare slave Intelligence Servicea i legende o njegovim asovima koji su onako duhovito nasamarivali Čeku Đeržinskog, i usput šarmirali Madone spavaćih kola?
Izgleda da se jednako slavan postaje radeći za svoju zemlju i za neprijatelja. Samo što te neprijatelj plaća, a zemlja računa na tvoje rodoljublje i odriče te se kad te uhvate. Za profesionalca, očigledno, uvek ima hleba, osim ako preko njega ne dobije i zatvorsku pogaču.
U nekim zemljama je dobijete i ako špijun niste. Dovoljno je tek istragu da preživite. Ovde je ne dobijate i kad jeste. Otkriveni izdajnici nemaju šta da brinu. Ako imaju prave školske drugove, dobiće orden, penziju, a ponekad i plemićku titulu. Kod nas štrangu, čak i ako se tek dogovaramo jesu li izdajnici ili samo naopako ili drukčije misle.
Štedljivoj britanskoj vladi ne preostaje drugo nego da tajnu službu đuture proda Rusima, pa tek onda da među njima vrbuje svoje ljude. Tada bi Englezi, iz sporta, možda radili i za svoju zemlju. U svakom slučaju, bar bi se znalo ko za koga radi.
A meni ostaje da se pitam – kojeg je, stvarno, vraga taj Wilson tražio devetnaest puta u Moskvi?
No comments:
Post a Comment