Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
30. Lepe veštine prepirke i svađe
Kao što su, prema izvesnim egzotičnim mišljenjima, ratovi uslov biološke ravnoteže i istorijske higijene, neke napredne psihološke škole smatraju da je za duševnu čovekovu ravnotežu i higijenu svađa potrebna bar koliko i polna ljubav. Uspela svađa svakako je bolja od neuspelog, pa i osrednjeg seksa. Poznavaoci vele da bi Englezi bili najsrećniji narod na svetu kad bi samo još jednu prednost nad nama ostalima stekli, kada bi, naime, otkrili način da dobijaju male Engleze a da pri tome sa svojim ženama nemaju nikakva posla. Način nije otkriven i Englezi se vole približno kao ostali svet. Ali se kao i ostali svet – ne svađaju.
Imam beogradskog prijatelja koji ne ide na pijacu svake nedelje. Ide svakog dana. Kad sam ga pitao zašto to čini, da li da bi uvek imao svežu hranu, odgovorio mi je: „Ne, nego da bih uvek imao svežu svađu.“
Pošto se na pijaci čestito isvađao, mogao je ostatak dana provesti u relativnom miru, lišen nasušne potrebe da svađu izaziva, ako ne uvek i da na tuđe nasušne potrebe za svađom odgovara. Iz toga ne treba zaključiti da za našeg Živorada ulica nije prostor kojim će se prebacivati s jednog mesta života na drugo, nego put kojim će ići iz jedne svađe u drugu, premda u tome ima nešto istine.
Putovanje autom kroz Pariz, Rim, Beograd liči na antički cirkus u kome nema hrišćana, nego samo zveradi. Putovanje kroz London liči na svečani pogreb. Nemoguće je videti dvojicu vozača kako se svađaju nasred puta, nadmećući se u vozačkoj veštini tek pošto su se sudarili. Za šesnaest godina video sam dvojicu, i oba su bila stranci. Kratko vreme drali su se na engleskom, uvidevši brzo da je za tu svrhu jezik domaćina krajnje nepogodan. Tek kad su na maternji prešli, iako se razumevali nisu, jer je jedan bio Grk, a drugi Italijan, scena je ustala iz engleskog groba i postala uistinu – evropska.
Što se tiče jezika, stvar je jasna. Postoji osetna razlika između toga da nekome kažete kako se bojite da nije u pravu, i kad tom istom čoveku, već u otvaranju, preliminiranju nesporazuma, saopštite da je marva, pominjući mu majku u jednom od bezbroj ružnih značenja za koja nam je jezik sposoban. Stoga je ovde strancu nemoguće da se posvađa, osim ako nema sreću pa naiđe na drugog stranca. Prvo što – izuzev stranaca – nema s kim, a potom što, ako se poneko od domaćih i nađe da mu to zadovoljstvo priušti, engleski će jezik predstavljati nepremostivu prepreku. Na njemu se, ukratko, ne možete svađati u onom divnom, skoro obrednom mediteranskom smislu, možete se tek malko ujedati, ali tako da vam pola od rituala otpada na jedenje vlastite jetre. A poznato je da cilj svađe nije da se rđavo osećate vi, nego rđavo da se oseća onaj drugi.
Dobro odgojeni Englez – što će reći, kako se ovde misli, svaki – nikad se, osim u Parlamentu, uistinu ne svađa. On samo raščišćava nesporazume. Dobro odgojeni Živorad, čim se svađa, prestaje biti dobro odgojen i vraća se svojim diluvijalnim izvorima s neskrivenim oduševljenjem nekoga ko je dugo držan u karantinu civilizacije.
Kad se svađaju Italijani, Grci, Francuzi, naši Živoradi, vi u njima ne vidite samo znalce te veštine, već i ljude koji uživaju u tome što čine. Kad u svađi zateknete Engleza, prvo što vam pada u oči jeste da on to čini nerado i preko volje, a tek potom da i ne ume da se svađa. (Ircima, u međuvremenu, svaka čast.) Stalan prezir prema svađi što ga manifestuju oba partnera, trošeći na taj prezir više dara nego na svađu, oduzima svađi svaku lepotu, ubedljivost, spontanost i originalnost, van mogućnosti ostavljajući najuzbudljiviji momenat u kome će dobro izabrana uvreda iznenada biti zamenjena dobro smeštenim udarcem pod prepone.
Ovo je vidno naročito u prepirci Engleza sa strancem. Iako zna da dobro vladate jezikom, odmah će početi govoriti sporo i razgovetno, a potom preći na uprošćeni engleski za sporazumevanje sa glavosecima Bornea. Ono što će vas najvećma povrediti njegovo je uzdržavanje, stalno demonstriranje da je na svađu prinuđen nečim van njegove prirode. Odmah ćete razumeti da ste vi to što je van njegove prirode. I da vam on, svađajući se, čini izvesnu uslugu. Izvesnu uslugu – vašoj prirodi.
Ako se čak i na ovaj rudimentaran način svađa, čini to Englez mahom da odbrani neko ugroženo pravo. Nikad da dokaže kako nešto zna ili ume bolje od nas. Živorad se najčešće svađa da bi ostao u pravu. Englez se svađa iz potrebe, Živorad iz taštine. Englez se svađa radi koristi, Živorad radi časti. I najzad, Živorad se najčešće svađa zbog drugih i za druge, Englez uvek samo zbog sebe i za sebe.
Pošto smo se sa stranačkom pakošću nagrdili Engleza, red je da istaknemo i dobre strane engleske prepirke. Za Engleze nesporazum nije razlog produžetku netrpeljivosti. Trenutni se sukob retko pretvara u trajan rat. Svađa traje koliko joj treba da se stvar, ako se može, razjasni. Nakon toga predaje se zaboravu. Koliko stvarno, a koliko prividno, savršeno je nevažno ako posledica ni za jednu stranu nema.
Naše su svađe komplikovane. Duge, trajne, često i večne. Tačno je da se lako mirimo – kao što se lako i posvađamo – ali to je retko kraj nesporazuma. To je tek nesporazum u novom obliku.
Isto onako kao što je naš mir – ratovanje na drugi način.
No comments:
Post a Comment