Friday, September 02, 2011

Lepe veštine prepirke o svađe

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

30. Le­pe veš­ti­ne pre­pir­ke i sva­đe

Kao što su, pre­ma iz­ve­snim eg­zo­tič­nim miš­lje­nji­ma, ra­to­vi uslov bi­o­loš­ke rav­no­te­že i isto­rij­ske hi­gi­je­ne, ne­ke na­pred­ne psi­ho­loš­ke ško­le sma­tra­ju da je za du­šev­nu čo­ve­ko­vu rav­no­te­žu i hi­gi­je­nu sva­đa po­treb­na bar ko­li­ko i pol­na lju­bav. Us­pe­la sva­đa sva­ka­ko je bo­lja od ne­u­spe­log, pa i osred­njeg sek­sa. Po­zna­va­o­ci ve­le da bi En­gle­zi bi­li naj­sreć­ni­ji na­rod na sve­tu kad bi sa­mo još jed­nu pred­nost nad na­ma osta­li­ma ste­kli, ka­da bi, na­i­me, ot­kri­li na­čin da do­bi­ja­ju ma­le En­gle­ze a da pri to­me sa svo­jim že­na­ma ne­ma­ju ni­ka­kva po­sla. Na­čin ni­je ot­kri­ven i En­gle­zi se vo­le pri­bli­žno kao osta­li svet. Ali se kao i osta­li svet – ne sva­đa­ju.

3ossian

Imam be­o­grad­skog pri­ja­te­lja ko­ji ne ide na pi­ja­cu sva­ke ne­de­lje. Ide sva­kog da­na. Kad sam ga pi­tao zaš­to to či­ni, da li da bi uvek imao sve­žu hra­nu, od­go­vo­rio mi je: „Ne, ne­go da bih uvek imao sve­žu sva­đu.“


Poš­to se na pi­ja­ci če­sti­to isva­đao, mo­gao je osta­tak da­na pro­ve­sti u re­la­tiv­nom mi­ru, li­šen na­suš­ne po­tre­be da sva­đu iza­zi­va, ako ne uvek i da na tu­đe na­suš­ne po­tre­be za sva­đom od­go­va­ra. Iz to­ga ne tre­ba za­klju­či­ti da za na­šeg Ži­vo­ra­da uli­ca ni­je pro­stor ko­jim će se pre­ba­ci­va­ti s jed­nog me­sta ži­vo­ta na dru­go, ne­go put ko­jim će ići iz jed­ne sva­đe u dru­gu, prem­da u to­me ima neš­to isti­ne.

Pu­to­va­nje autom kroz Pa­riz, Rim, Be­o­grad li­či na an­tič­ki cir­kus u ko­me ne­ma hriš­ća­na, ne­go sa­mo zve­ra­di. Pu­to­va­nje kroz Lon­don li­či na sve­ča­ni po­greb. Ne­mo­gu­će je vi­de­ti dvo­ji­cu vo­za­ča ka­ko se sva­đa­ju na­sred pu­ta, nad­me­ću­ći se u vo­zač­koj veš­ti­ni tek poš­to su se su­da­ri­li. Za še­sna­est go­di­na vi­deo sam dvo­ji­cu, i oba su bi­la stran­ci. Krat­ko vre­me dra­li su se na en­gle­skom, uvi­dev­ši br­zo da je za tu svr­hu je­zik do­ma­ći­na kraj­nje ne­po­go­dan. Tek kad su na ma­ter­nji preš­li, iako se raz­u­me­va­li ni­su, jer je je­dan bio Grk, a dru­gi Ita­li­jan, sce­na je usta­la iz en­gle­skog gro­ba i po­sta­la uisti­nu – evrop­ska.

Što se ti­če je­zi­ka, stvar je ja­sna. Po­sto­ji oset­na raz­li­ka iz­me­đu to­ga da ne­ko­me ka­že­te ka­ko se bo­ji­te da ni­je u pra­vu, i kad tom istom čo­ve­ku, već u otva­ra­nju, pre­li­mi­ni­ra­nju ne­spo­ra­zu­ma, sa­opšti­te da je mar­va, po­mi­nju­ći mu maj­ku u jed­nom od bez­broj ru­žnih zna­če­nja za ko­ja nam je je­zik spo­so­ban. Sto­ga je ov­de stran­cu ne­mo­gu­će da se po­sva­đa, osim ako ne­ma sre­ću pa na­i­đe na dru­gog stran­ca. Pr­vo što – iz­u­zev stra­na­ca – ne­ma s kim, a po­tom što, ako se po­ne­ko od do­ma­ćih i na­đe da mu to za­do­volj­stvo pri­uš­ti, en­gle­ski će je­zik pred­sta­vlja­ti ne­pre­mo­sti­vu pre­pre­ku. Na nje­mu se, ukrat­ko, ne mo­že­te sva­đa­ti u onom div­nom, sko­ro ob­red­nom me­di­te­ran­skom smi­slu, mo­že­te se tek mal­ko uje­da­ti, ali ta­ko da vam po­la od ri­tu­a­la ot­pa­da na je­de­nje vla­sti­te je­tre. A po­zna­to je da cilj sva­đe ni­je da se rđa­vo ose­ća­te vi, ne­go rđa­vo da se ose­ća onaj dru­gi.

Do­bro od­go­je­ni En­glez – što će re­ći, ka­ko se ov­de mi­sli, sva­ki – ni­kad se, osim u Par­la­men­tu, uisti­nu ne sva­đa. On sa­mo raš­čiš­ća­va ne­spo­ra­zu­me. Do­bro od­go­je­ni Ži­vo­rad, čim se sva­đa, pre­sta­je bi­ti do­bro od­go­jen i vra­ća se svo­jim di­lu­vi­jal­nim iz­vo­ri­ma s ne­skri­ve­nim odu­še­vlje­njem ne­ko­ga ko je du­go dr­žan u ka­ran­ti­nu ci­vi­li­za­ci­je.

Kad se sva­đa­ju Ita­li­ja­ni, Gr­ci, Fran­cu­zi, na­ši Ži­vo­ra­di, vi u nji­ma ne vi­di­te sa­mo znal­ce te veš­ti­ne, već i lju­de ko­ji uži­va­ju u to­me što či­ne. Kad u sva­đi za­tek­ne­te En­gle­za, pr­vo što vam pa­da u oči je­ste da on to či­ni ne­ra­do i pre­ko vo­lje, a tek po­tom da i ne ume da se sva­đa. (Ir­ci­ma, u me­đu­vre­me­nu, sva­ka čast.) Sta­lan pre­zir pre­ma sva­đi što ga ma­ni­fe­stu­ju oba part­ne­ra, tro­še­ći na taj pre­zir vi­še da­ra ne­go na sva­đu, od­u­zi­ma sva­đi sva­ku le­po­tu, ube­dlji­vost, spon­ta­nost i ori­gi­nal­nost, van mo­guć­no­sti osta­vlja­ju­ći naj­u­zbu­dlji­vi­ji mo­me­nat u ko­me će do­bro iza­bra­na uvre­da iz­ne­na­da bi­ti za­me­nje­na do­bro smeš­te­nim udar­cem pod pre­po­ne.

Ovo je vid­no na­ro­či­to u pre­pir­ci En­gle­za sa stran­cem. Iako zna da do­bro vla­da­te je­zi­kom, od­mah će po­če­ti go­vo­ri­ti spo­ro i raz­go­vet­no, a po­tom pre­ći na uproš­će­ni en­gle­ski za spo­ra­zu­me­va­nje sa gla­vo­se­ci­ma Bor­nea. Ono što će vas naj­već­ma po­vre­di­ti nje­go­vo je uz­dr­ža­va­nje, stal­no de­mon­stri­ra­nje da je na sva­đu pri­nu­đen ne­čim van nje­go­ve pri­ro­de. Od­mah će­te raz­u­me­ti da ste vi to što je van nje­go­ve pri­ro­de. I da vam on, sva­đa­ju­ći se, či­ni iz­ve­snu uslu­gu. Iz­ve­snu uslu­gu – va­šoj pri­ro­di.

Ako se čak i na ovaj ru­di­men­ta­ran na­čin sva­đa, či­ni to En­glez ma­hom da od­bra­ni ne­ko ugro­že­no pra­vo. Ni­kad da do­ka­že ka­ko neš­to zna ili ume bo­lje od nas. Ži­vo­rad se naj­češ­će sva­đa da bi ostao u pra­vu. En­glez se sva­đa iz po­tre­be, Ži­vo­rad iz taš­ti­ne. En­glez se sva­đa ra­di ko­ri­sti, Ži­vo­rad ra­di ča­sti. I naj­zad, Ži­vo­rad se naj­češ­će sva­đa zbog dru­gih i za dru­ge, En­glez uvek sa­mo zbog se­be i za se­be.

Poš­to smo se sa stra­nač­kom pa­koš­ću na­gr­di­li En­gle­za, red je da is­tak­ne­mo i do­bre stra­ne en­gle­ske pre­pir­ke. Za En­gle­ze ne­spo­ra­zum ni­je raz­log pro­du­žet­ku ne­tr­pe­lji­vo­sti. Tre­nut­ni se su­kob ret­ko pre­tva­ra u tra­jan rat. Sva­đa tra­je ko­li­ko joj tre­ba da se stvar, ako se mo­že, raz­ja­sni. Na­kon to­ga pre­da­je se za­bo­ra­vu. Ko­li­ko stvar­no, a ko­li­ko pri­vid­no, sa­vr­še­no je ne­va­žno ako po­sle­di­ca ni za jed­nu stra­nu ne­ma.

Na­še su sva­đe kom­pli­ko­va­ne. Du­ge, traj­ne, če­sto i več­ne. Tač­no je da se la­ko mi­ri­mo – kao što se la­ko i po­sva­đa­mo – ali to je ret­ko kraj ne­spo­ra­zu­ma. To je tek ne­spo­ra­zum u no­vom ob­li­ku.

Isto ona­ko kao što je naš mir – ra­to­va­nje na dru­gi na­čin.

No comments: