Nezaposlenost

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

41. Ne­za­po­sle­nost, mo­ral­no-po­li­tič­ka po­dob­nost i smi­sao za hu­mor

Ju­na 1986. bi­lo je, pre­ma zva­nič­nim iz­vo­ri­ma, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oko 2.200.000 ne­za­po­sle­nih. Kre­ću­ći se od ju­žne En­gle­ske do se­ver­ne Škot­ske, a na­ro­či­to Ul­ste­ra, ci­fre ra­stu. Me­nja­ju se i ver­ti­kal­no, ne sa­mo po ge­o­graf­skoj ho­ri­zon­ta­li. Unu­tar ob­la­snih zo­na, na dnu unu­traš­njih grad­skih kvar­to­va, što se zo­vu ge­ti­ma, kao što je u Lon­do­nu Brix­ton, do­sti­žu i 25% od­ra­slog sta­nov­niš­tva. Raz­li­či­te su još u tri sme­ra. Pro­cen­tu­al­no, vi­še je ne­za­po­sle­nih cr­na­ca ne­go be­la­ca, ru­da­ra ne­go ban­ka­ra, i onih ko­ji sre­će ne­ma­ju od onih ko­ji je ima­ju.



Ne­mač­ka Tre­ćeg Re­ic­ha ni­je po­zna­va­la ne­za­po­sle­nost.


Ali, i u ta­ko so­ci­jal­no ori­jen­ti­sa­noj ze­mlji vr­še­na je po­zi­tiv­na dis­kri­mi­na­ci­ja. Je­vre­ji, ko­mu­ni­sti i so­ci­jal­de­mo­kra­ti bi­li su si­gur­ni da će im dr­ža­va osi­gu­ra­ti pro­kla­mo­va­no pra­vo na rad u ne­kom od mno­go­broj­nih kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra. U So­vjet­skom Sa­ve­zu bi­lo je to, raz­u­me se, još bo­lje ure­đe­no. Do­volj­no je bi­lo da bu­de­te uhap­še­ni, pri če­mu čak ni kri­vi ni­ste mo­ra­li bi­ti, mo­gli ste ra­ču­na­ti, u go­rem slu­ča­ju sa de­set, u bo­ljem sa dva­de­set go­di­na obez­be­đe­nog po­sla.

U po­re­đe­nju sa auto­ri­ta­tiv­nim po­re­ci­ma, na po­lju gra­đan­skog pra­va na rad, de­mo­kra­ti­je po­ka­zu­ju znat­no skrom­ni­je re­zul­ta­te. One su, pre sve­ga, za­in­te­re­so­va­ne za slo­bo­du svo­jih gra­đa­na, a rad je, kao što je po­zna­to, vi­še stvar ži­vot­ne pri­nu­de ne­go na­go­na za slo­bo­dom.

U Ju­go­sla­vi­ji je, ta­ko­đe po zva­nič­nim po­da­ci­ma, ne­za­po­sle­nost do­sti­gla ci­fru od 1.000.000 lju­di. Sma­tra se da bi ona bi­la i znat­no ve­ća da se zna­ča­jan deo za rad spo­sob­nih sta­nov­ni­ka ne na­la­zi na tzv. pri­vre­me­nom ra­du u ino­stran­stvu. Za in­ter­na­ci­o­na­li­stič­ki na­stro­je­ni so­ci­ja­li­zam, raz­u­me se, sa­vr­še­no je sve­jed­no gde ne­ko tro­ši dar, spo­sob­nost i rad­ni elan naj­bo­ljih go­di­na svog ži­vo­ta, ali sa na­ci­o­nal­ne tač­ke gle­diš­ta, ta­ko­đe se raz­u­me, šte­ta je što u pri­li­ci ni­je da ga tro­ši u svo­joj ze­mlji. Uvi­đa­ju­ći ovo, na­ši se pa­tri­o­ti vra­ća­ju u ze­mlju čim u ino­stran­stvu iz­gu­be po­sao.

Sva po­re­đe­nja vo­de za­ključ­ku da po­li­tič­ki po­re­dak sto­ji u iz­rav­noj ve­zi s ne­za­po­sle­noš­ću gra­đa­na. U de­mo­kra­ti­ja­ma su lju­di ne­za­po­sle­ni­ji ne­go u dik­ta­tu­ra­ma, iako oni ko­ji su za­po­sle­ni ostva­ru­ju ve­ći na­ci­o­nal­ni do­ho­dak ne­go ta­mo gde su oko nje­ga za­ba­vlje­ni svi lju­di. Sta­nje je pri­rod­no. De­mo­krat­ske vla­de se us­te­žu da se me­ša­ju u pri­vat­ne stva­ri svo­jih po­da­ni­ka, ma­kar to iš­lo na­uš­trb i ze­mlje i tih po­da­ni­ka. De­mo­krat­ske ze­mlje, ta­ko­đe, iz­gle­da da vi­de ku­da vo­di pu­na za­po­sle­nost, vi­de da, uko­li­ko je vi­še lju­di za­po­sle­no, ma­nje se pro­iz­vo­di.

U tom po­gle­du vla­da Nje­nog ve­li­čan­stva ima ja­sno de­fi­ni­san stav, ko­ji se sa­sto­ji u od­su­stvu sva­kog sta­va, i ja­san pro­gram, ko­ji se sa­sto­ji u iz­be­ga­va­nju sva­kog pro­gra­ma. Po­sto­je, me­đu­tim, do­ka­zi da i ona mi­sli una­pred – iako sa­me stva­ri idu una­zad – i da se u re­ša­va­nju pro­ble­ma ne­za­po­sle­no­sti osla­nja na fak­tor vre­me­na, dru­gim re­či­ma – Bo­ga. Za­to od nje ču­je­mo tvrd­nju da će još ne­ko vre­me sve ići na­go­re, pre ne­go što po­đe na­bo­lje, što, ru­ku na sr­ce, ne te­ši, jer mo­že zna­či­ti da će po­sta­ti i očaj­no pre ne­go što opet bu­de tek ja­ko rđa­vo.

Ju­go­slo­ven­ska vla­da u Bo­ga ne ve­ru­je. Če­mu se ona na­da, ni­je po­zna­to. Mo­žda re­vi­ta­li­za­ci­ji svo­je pro­duk­ci­je, a mo­žda i re­vi­ta­li­za­ci­ji pro­duk­ci­je u Sa­ve­znoj Re­pu­bli­ci Ne­mač­koj, pa šta pre bu­de. Stav no­vog ka­bi­ne­ta još ni­je ob­ja­vljen. Iz­bor pred­sed­ni­ka vla­de, za či­je se ime već odav­no zna­lo, pred­sta­vljao je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, pa je to in­di­ka­ci­ja da će i vla­din stav pre­ma ne­za­po­sle­no­sti bi­ti iz­ne­na­đe­nje ko­je svi oče­ku­ju.

Me­ne na ovu te­mu na­vo­di pri­vat­ni in­te­res. Ne­dav­no su, ne­ka­ko u isto vre­me, bez po­sla osta­li mo­ja su­pru­ga u Lon­do­nu i moj pri­ja­telj Ži­vo­rad u Be­o­gra­du. Pod­ne­li su iz­ne­na­đe­nje, ko­je se oče­ki­va­lo, hlad­no i pri­bra­no. Bio sam zbu­njen. Po­sle gu­bit­ka zdra­vlja, gu­bi­tak po­sla pred­sta­vlja naj­ve­ću ne­sre­ću.

Poš­to ni Bri­tan­ci (Pa­ki­stan­ci­ma me­đu nji­ma sva­ka čast), ni Ju­go­slo­ve­ni (i na­šim Slo­ven­ci­ma sva­ka čast), ne va­že kao oso­bi­to mar­lji­vi lju­di – či­me se ne ospo­ra­va­ju nji­ho­ve osta­le ma­ne – po­ve­ro­vao sam raz­o­ča­ra­no da je ne­za­po­sle­nost sta­nje ko­je im od­go­va­ra. Jer, ko­la i miš­lje­nje da je po­sle gu­bit­ka zdra­vlja naj­ve­ća ne­sre­ća na­la­že­nje po­sla. Da je, za­pra­vo, nje­go­vo sti­ca­nje – gu­bi­tak ži­vo­ta.

Pre­va­rio sam se. Po­sre­di je bi­la nji­ho­va si­gur­nost da će nov po­sao br­zo na­ći. Ka­ko, za­bo­ga, u de­mo­krat­skom vre­me­nu opšte ne­za­po­sle­no­sti? Evo ka­ko. Ju­go­slo­ven­ski rad­ni kon­kur­si sa­dr­že kla­u­zu­lu ko­ja od kan­di­da­ta, iz­me­đu osta­log, po­ne­kad i vi­še od osta­log, tra­ži mo­ral­no-po­li­tič­ku po­dob­nost. En­gle­ski kon­kur­si od kan­di­da­ta kao bit­nu oso­bi­nu iz­i­sku­ju – smi­sao za hu­mor. Ži­vo­rad je sa­vr­še­no mo­ral­no-po­li­tič­ki po­do­ban, a mo­ja su­pru­ga ima sa­vr­šen smi­sao za hu­mor – če­mu je do­kaz dug ži­vot sa mnom – i njih što se ti­če, stvar je sa­svim u re­du. Ubr­zo će bi­ti na no­vim du­žno­sti­ma.

Imam ose­ćaj da tra­ži­te ob­jaš­nje­nje. Ja­sno vam je šta je to mo­ral­no-po­li­tič­ka po­dob­nost. Zna­te da to zna­či bi­ti član Par­ti­je, a ipak bi­ti poš­ten. I s tim se uslo­vom sla­že­te. Ne­ja­san vam je en­gle­ski uslov. Šta će, ko­ga vra­ga, rad­ni­ku smi­sao za hu­mor, kad rad ni­je niš­ta smeš­no? Kad je rad naj­češ­će neš­to ža­lo­sno. (Ov­de od svo­je kla­se udar­nik ne bi do­bio hva­lu, ne­go ci­glu u gla­vu.) Upo­zo­ra­vam vas da ov­de smi­sao za hu­mor ni­je ume­će u pra­vlje­nju vi­ce­va na tuđ ra­čun, ka­ko se hu­mor kod nas de­fi­ni­še. To je spo­sob­nost da sve svi­nja­ri­je na po­slu pod­ne­se­te go­spod­ski i s ose­ća­njem nji­ho­ve pro­la­zno­sti, da da­kle otr­pi­te hu­mor na svoj ra­čun.

U me­đu­vre­me­nu, vi­še bih vo­leo da zna­te šta je en­gle­ski smi­sao za hu­mor, a da vam je ne­po­zna­ta na­ša mo­ral­no-po­li­tič­ka po­dob­nost.