Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
39. O Zemlji izlazećeg sunca iz perspektive zemlje zalazećeg
Moje mišljenje da su Srbi rđavo iskoristili kosovski poraz poticalo je delimično od divljenja prema uspehu s kojim su Nemci i Japanci iskoristili svoj u Drugom svetskom ratu. Uspeh Japana muči – Zapad i Britaniju, a mene učvršćuje u uverenju da se vrednost nacije ogleda više u umešnosti korišćenja poraza nego u sposobnosti da se eksploatiše pobeda. Uporedimo li Japan, zemlju izlazećeg sunca, s Britanijom, zemljom zalazećeg, naći ćemo možda razloge tome uspehu, i usput objasniti zašto smo i mi Jugosloveni pre među poraženim pobednicima nego među pobedničkim poraženicima.
Smatra se da je u 95% japanski ekonomski management jednak britanskom, a da je razlika u preostalih 5%. U tih bednih 5% je, dakle, tajna japanskog ekonomskog čuda. Istina, ona je pomalo i u japanskoj istoriji, kulturi, autoritarnoj prirodi društva, zasnovanog na feudalnoj međuzavisnosti i disciplini, a možda i u osveti povređenog nacionalnog ponosa. Ali autoritarna priroda sovjetskog društva ne daje iste rezultate. Italijani su, takođe, u ratu srećno poraženi, pa ni blizu nisu tako uspešni. Pobedili smo i mi, imali smo i autoritete, pa i međuzavisnosti koje se mogu nadmetati s feudalnima, pa ipak smo u nevolji. U pitanju je, jamačno, nešto drugo.
Japanci su u svojoj industrijskoj revoluciji (Meidži), u kojoj su slepo sledili Zapad, naučili da uče, i tako se srodili s prvim uslovom svakog napredovanja. Tvorci te revolucije, Britanci, uvek su bili učitelji, i pomisao da je došlo vreme povratka u klupe, gde će ih podučavati vlastiti učenici, baca ih u arogantnu apatiju kojoj je lakše da ređa dvojke nego da ponovo zagreje stolicu. (Zabluda se i nas tiče. Držimo da smo u političkom poretku postigli nivo s koga se nema više šta naučiti.)
Razliku ilustruje razgovor između japanskog i britanskog poslovnog čoveka. Japanac se nije libio da Englezu otkrije sve nove ideje i procese svoje fabrike. Na pitanje ne boji li se da će ga konkurent pokrasti, Japanac je odgovorio: „Zašto bih se bojao? Ustanovili smo da nijedan Englez, po povratku u Britaniju, povodom toga ništa ne preduzima.“ (Preduzimaju li naši svetski putnici?) Uspešno udruživanje volje i veštine, dakle, više je stvar karaktera nego puke tehnike.
Druga je razlika u shvatanju pojma organizacije jedne ekonomije. Nije u pitanju samo kakvoća organizacije nego i organizacija te kakvoće. Imati nekoliko sposobnih i uspešnih poslovnih ljudi – čime se Englezi hvale, a za čim mi žudimo – nije dovoljno. Broji se – širina tog kvaliteta. Talenti u serijama. Količina sposobnih u odnosu na količinu nesposobnih. Jer, ako su u većini, nekompetentni će kad-tad uništiti i kompetentne, ruiniranjem ekonomije od koje i jedni i drugi zavise.
Treći se element japanskog uspeha protivi samoj prirodi britanskog društva, ovdašnjeg shvatanja slobode i svetinji privatnog života. (U načelu, ne bi toliko smeo da se protivi prirodi našeg, ali se, očigledno, sukobljava s našim rasnim mentalitetom.) Japanci su shvatili da se svaki posao obavlja s ljudima i kroz ljude, te da je u industrijskom procesu proizvodnje robe najvažnija proizvodnja čoveka koji će robu najbolje proizvoditi.
U Japanu je ovaj proces dostigao kapitalističku Utopiju: roba i ljudi uzajamno se proizvode. Ishod je činjenica da štrajkovi japanskom poslodavcu oduzimaju petnaest minuta godišnje, a njegovom britanskom konkurentu i dane. Jer, štrajkovi ne proističu jedino iz prirodnih i praktičnih protivnosti između rada i kapitala, već i iz načina mišljenja. Ovde radnik – i na to je ponosan – ide u tuđu fabriku da radi, fabrika je najsporedniji deo njegovog života i ozbiljnije ga zanima samo ako ga ostavi bez posla. Jugoslovenski su radnici u nešto povoljnijem položaju. Oni odlaze u svoju fabriku i ponašaju se kao britanski u tuđoj.
Poslednji razlog leži u vladi koja ostvaruje najpovoljnije uslove za konkurentnost Japana na svetskom tržištu robe, nimalo se ne brinući hoće li njene ideje biti cenjene na svetskom tržištu humanizma. Ta vlada nije društvo za promovisanje i zaštitu neke doktrine, nego upravni odbor japanske ekonomije. Zavideći japanskom uspehu, britanski konzervativci zaboravljaju da on nije postignut viktorijanskim manirom slobodnog tržišta, nego modernim vidom planske privrede, gde su vlada, poslodavci i sindikati ujedinjeni istim ciljevima i interesima.
Tako smo dobili neverovatnu istinu da Japan ima veću produktivnost od bilo koje kapitalističke zemlje, i veću društvenu jednakost od bilo koje socijalističke zemlje.
Da bi se taj uspeh imitirao, potrebno je pristati na izvesna pravila igre, koja ćemo videti ako posetimo fabriku automobila „Nissan“. Ona ima 8.000 radnika i 300 robota, koje je u prvi mah teško razlikovati, a proizvodi 40.000 kola mesečno. Kvalitetu se sve podređuje. A njega nema bez ljubavi prema fabrici i radu, ljubavi koja je idealan oblik zastarelih strasti prema sebi, porodici, naciji.
Da biste uspeli, biste li pristali da fabriku volite više nego sebe? Od kompanije dobijate sve, školovanje, stan, penziju, pa i pogreb, ali u njoj ste doživotno. Biste li pristali da uspeh platite nečim što liči na doživotni zatvor? Sve se radi timski, a da se solidarnost podvuče, u jednakim uniformama, na kojima se, po činovima, razlikuju samo kape. Pristajete li da celog života služite vojsku?
Rad počinje gimnastikom i pevanjem fabričke himne. Pristajete li i na to? A naročito da na skupnim zabavama razgovarate samo o unapređenju proizvodnje? Ako na sve to pristajete, kupite kartu za Japan. Ako ne, pomirite se sa svojim neuspesima.
No comments:
Post a Comment