Po­vra­tak iz tu­đi­ne u tu­đi­nu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

50. Po­vra­tak iz tu­đi­ne u tu­đi­nu

Pre vi­še od dve go­di­ne za­po­čeo sam ove ko­men­ta­re na BBC-ju s emi­si­jom pod na­slo­vom Pi­sac i tu­đi­na. Vre­me je da se, na kra­ju ovog epi­sto­lar­nog iz­bo­ra, na te­mu tu­đi­ne vra­tim i sa­da je osve­tlim s jed­ne dru­ge, za slu­ša­te­lja mo­žda neo­če­ki­va­ne, ali opet is­kre­ne stra­ne.

Ne­ke nas mr­zo­volj­ne fi­lo­so­fi­je uče da je iz­gnan­stvo, tu­đin­stvo, ne­pri­pad­nost, je­di­ni re­a­lan na­čin ljud­skog po­sto­ja­nja, i da sve što u ži­vo­tu, ma­hom uza­lud­no, pred­u­zi­ma­mo ne slu­ži ni­čem dru­gom ne­go da taj svoj ne­sreć­ni ne­že­lje­ni po­lo­žaj tu­đin­ca i stran­ca pri­kri­je­mo, a po mo­guć­no­sti i za­bo­ra­vi­mo. Tu­đi smo sve­tu ko­ji nam je tuđ, i tu se, pre­ma ta­kvom miš­lje­nju, niš­ta ne mo­že uči­ni­ti.





Ali u pro­sto­ru opšte, pri­nud­ne, za­da­te otu­đe­no­sti po­sto­je zo­ne u ko­ji­ma se ona do­bro­volj­no po­oš­tra­va. Tu­đi­ni vo­ljom ljud­ske sud­bi­ne, po­sta­je­mo to i svo­jom. Vi­še na­či­na ima da se dvo­stru­ka otu­đe­nost is­ku­si. Go­vo­ri­ću sa­mo o jed­noj ko­ju su mi­gra­ci­je, eko­nom­ske kao i po­li­tič­ke, isto­rij­ske kao i ži­vot­ne, po­sled­njih ve­ko­va uči­ni­le opštom po­ja­vom.

Go­vo­ri­ću o ose­ća­nju tu­đin­stva pro­is­te­klom iz okol­no­sti da, ma ka­kvi bi­li raz­lo­zi, ne ži­vi­te u svo­joj ze­mlji, sa svo­jim na­ro­dom, u pro­sto­ri­ma nje­go­vog du­ha, men­ta­li­te­ta, obi­ča­ja i je­zi­ka. U pro­sto­ri­ma što ih je kr­vlju, gre­si­ma i za­blu­da­ma, ali i po­ne­kim tri­jum­fom, obe­le­ži­la nje­go­va isto­ri­ja.

Sva­ko ko je du­že vre­me­na ži­veo u ge­o­graf­skoj tu­đi­ni zna šta to zna­či.
I ko­li­ko, čak i ako je do­bar, ži­vot gu­bi ka­da se ne ži­vi na pra­vom me­stu, ka­da se ži­vi iz­van nje­ga, kao što En­gle­zi ve­le – out of pla­ce.

A pra­vo je me­sto uvek ono na ko­me smo po­ra­sli. Jer, od svih tu­đi­nâ na ko­je je čo­vek osu­đen, naj­snoš­lji­vi­ja je ipak sop­stve­na. (Ali u smi­slu u ko­me je od svih kri­vi­ca naj­lak­ša – svo­ja.)

I baš tu za po­vrat­ni­ke iz ove dru­ge tu­đi­ne u svo­ju ze­mlju, ako se ne vra­ća­ju u mr­tvač­kom san­du­ku, na­sta­ju neo­če­ki­va­ne i bol­ne, ali, sve u sve­mu, pri­rod­ne teš­ko­će.

U bri­tan­skom druš­tve­nom ži­vo­tu ne­ma niš­ta tu­žni­je od ko­lo­ni­jal­nih či­nov­ni­ka ko­ji su ži­vot pro­ve­li u In­di­ji – sa­svim do­bar, uosta­lom, u po­re­đe­nju s do­mo­ro­dač­kim – sa­nja­ju­ći tre­nu­tak u ko­me će se u do­mo­vi­nu vra­ti­ti i osta­tak zem­nih da­na pro­ve­sti sa svo­ji­ma. A kad taj tre­nu­tak do­đe i oni se sa svo­ji­ma na­đu, sve na­jed­nom po­sta­je druk­či­je. Sa­nja­na idi­la se ne ostva­ru­je.

Svo­ji vi­še ne iz­gle­da­ju kao svo­ji. Sad su tu­đi. Ni ze­mlja vi­še ni­je što je bi­la, ili što su oni mi­sli­li da je­ste kad su je na­puš­ta­li. Sve iz­gle­da druk­či­je, ne­po­zna­to, stra­no. Tu­đi­na iz ko­je se do­la­zi po­sta­je bli­ža od te no­ve tu­đi­ne u ko­ju se ula­zi. Pra­va tu­đi­na, bar u uspo­me­ni, u ilu­zi­ji, po­sta­je do­mo­vi­na; pra­va do­mo­vi­na u su­ro­voj re­al­no­sti ose­ća­nja – tu­đi­na.

Pi­sa­lo se i ras­pra­vlja­lo o ovom fe­no­me­nu. Go­vo­ri­lo se o pro­ce­su adap­ta­ci­je kod po­vrat­ni­ka, pa i o re­ha­bi­li­ta­ci­ji, kao da su se re­pa­trir­ci iz sve­ta vra­ća­li kao bo­ga­lji ko­je va­lja le­či­ti, kao da ih je svet, ta tu­đi­na, obo­ga­lji­la. U to­me, raz­u­me se, ima ono­li­ko isti­ne ko­li­ko je ima u opa­sno­sti da, kad joj se vra­ti, to obo­ga­lje­nje do­vr­ši do­mo­vi­na.

Kod En­gle­za je zna­ča­jan udeo u ne­a­dap­ti­bil­no­sti po­vrat­ni­ka ima­lo sro­za­va­nje na druš­tve­noj le­stvi­ci, spuš­ta­nje na ose­tlji­voj ska­li ma­te­ri­jal­nog bla­go­sta­nja, ukrat­ko – pad s in­dij­skog slo­na na en­gle­skog ma­gar­ca. Pla­ćao se da­nak gu­bit­ku uti­ca­ja, ugle­da, mo­ći, per­spek­ti­ve. Ali, ja mi­slim da su du­blji raz­lo­zi ne­gde du­blje: ži­vo­ti se ni­su ži­ve­li za­jed­no, is­ku­stva su me­đu­sob­no po­sta­la tu­đa, miš­lje­nja i ose­ća­nja pre­sta­la su da bu­du za­jed­nič­ka.

Od­la­skom iz ze­mlje, iz nje se ču­pa­ju ko­re­ni ko­ji nas spa­ja­ju s po­re­klom, rod­nim tlom, nje­go­vom isto­ri­jom i sud­bi­nom. U tu­đem sve­tu ne na­la­ze od­go­va­ra­ju­ću hra­nu pa ve­nu. Puš­ta­ju se dru­gi ko­re­ni. Ali oni su la­žni, veš­tač­ki. To su pse­u­do­ko­re­ni ali­bi­ja. Ko­re­nje za pri­li­ku. Ono nas si­ti, ali ne hra­ni.

U me­đu­vre­me­nu, sta­ro ko­re­nje tru­li. Ako ni­ste gra­đa­nin sve­ta, a ma­lo je ko od nas ro­đe­ni apa­trid, gu­bit­kom tog pr­vo­bit­nog ko­re­nja gu­bi­mo i sva­ku re­al­nu šan­su za po­vra­tak. O, mo­že­mo se mi fi­zič­ki vra­ti­ti, u svo­joj ze­mlji još du­go ži­ve­ti, pa i umre­ti, ali niš­ta vi­še ne­će bi­ti kao pre. Sta­ro se ko­re­nje ne mo­že ob­no­vi­ti, no­vo se ne mo­že pu­sti­ti. U gu­stoj, ži­voj šu­mi svo­jih su­na­rod­ni­ka, du­bo­ko u ze­mlju ura­slih, mi će­mo za­u­vek bi­ti tek su­vo, be­ži­vot­no dr­ve­će.

Ne­spo­ra­zum ni­je u to­me što ze­mlja ni­je sprem­na da nas pri­hva­ti, ne­go što mi vi­še ni­smo sprem­ni nju da pri­hva­ti­mo. Od­ba­ci­ti neš­to za šta zna­te da mu pri­pa­da­te te­že je ne­go bi­ti od­ba­čen od ne­če­ga če­mu se ne pri­pa­da i ni­kad ni­je pri­pa­da­lo. Ni­je naj­te­ža tu­đi­na što su vam je svo­jim ne­ra­zu­me­va­njem na­met­nu­li dru­gi. Naj­te­ža je ona ko­ju ste svo­jim ne­ra­zu­me­va­njem dru­gih sa­mi stvo­ri­li.

Za­to se od onih do či­jeg vam je raz­u­me­va­nja sta­lo, od onih za ko­je vam je pre­sud­no da ih raz­u­me­te, ni­ka­da na­du­go ne­moj­te raz­dva­ja­ti. Za­te­ći će­te dru­ge lju­de. Ako ste do sa­da igru mo­ra­li igra­ti sa­mo pred svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma, od sa­da će­te je mo­ra­ti igra­ti i pred svo­jim pri­ja­te­lji­ma.

A to će bi­ti ona naj­ve­ća tu­đi­na ko­ja će vas po po­vrat­ku iz tu­đi­ne če­ka­ti.

I to­me po­mo­ći ne­ma.

Sa Cr­nog mo­ra, ku­da ga je Av­gust prog­nao, pe­snik Ovi­di­je je pe­vao: „Uči­ni­te da se mo­je ko­sti vra­te u ma­loj ur­ni da, iako mr­tav, ne osta­nem u iz­gnan­stvu.“ Ovi­di­je, na­rav­no, ni­je mi­slio na svo­je ko­sti. Na se­be je mi­slio.

Ali mo­žda je bo­lje što se vra­tio sa­mo u rim­sku isto­ri­ju.