Prazne stranice

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

44. Pra­zne stra­ni­ce pro­gra­ma za bu­duć­nost

Tra­ži­ti od gra­đa­na pred iz­bo­re da se i tre­ći man­dat bu­de na vla­sti zna­či tra­ži­ti pri­lič­no mno­go. I ni­je to­li­ko va­žno ka­ko će se iz­bo­ri do­bi­ti, ko­li­ko je va­žno šta će se s po­be­dom uči­ni­ti. Po­li­ti­ča­ri stal­no da­ju obe­ća­nja i tvr­de ne sa­mo da su ih sva is­pu­ni­li već da su sve bit­ne na­ci­o­nal­ne pro­ble­me re­ši­li. I sad ka­ko na­ro­du re­ći isto­vre­me­no i da smo bi­li us­peš­ni i da još to­li­ko po­slo­va va­lja po­svr­ša­va­ti?

Pri­zna­je­mo da je to po­teš­ko­ća s ko­jom se su­o­ča­va sva­ka vla­da du­go na vla­sti, ali je ona naj­a­kut­ni­ja za stran­ku ko­ja je od­u­vek po­la­ga­la na svo­ju pro­roč­ku, čak i me­si­jan­sku ulo­gu. Ko­je su to obla­sti još ne­svr­še­nog po­sla? Pa i ne­ma ih mno­go. Sin­di­ka­ti? Mi smo im već ve­za­li i ru­ke i no­ge. Sem da ih van za­ko­na sta­vi­mo, vi­še se i ne mo­že uči­ni­ti. Pri­va­ti­za­ci­ja? U tom smo po­gle­du već po­če­li dra­ti dno bu­re­ta. Slo­bod­no pred­u­zet­niš­tvo? Ono upra­vo do­vr­ša­va is­pu­nje­nje na­šeg obe­ća­nja da će­mo na­rod uči­ni­ti po­sed­ni­kom.





Stvar­no ne vi­dim da bi vla­da još neš­to mo­gla uči­ni­ti. Stvar je sad na na­ro­du da is­ko­ri­sti pri­li­ku ko­ju mu je ona pru­ži­la. Ko­ja bi to, da­kle, bi­la na­ša na­ro­či­ta i no­va iz­bor­na po­ru­ka? Vla­da že­li da mo­ral­nu ve­ći­nu iz­me­ša s na­šom stran­kom. Ali šta da po­nu­di­mo toj mo­ral­noj ve­ći­ni? Vi­še cen­zu­re? Vi­še ba­ti­na­nja? Ve­ša­nje mo­žda? Ni­smo za­to u po­li­ti­ku uš­li. Mo­ram pri­zna­ti da sam po­ma­lo uz­ne­mi­ren na­šim pro­ma­ša­ji­ma.

U re­du, ne­ki se mo­gu za­ne­ma­ri­ti kao teh­nič­ki, re­ci­mo na­še in­si­sti­ra­nje na to­me da je pi­ta­nje op­ti­ca­ja nov­ca pod­jed­na­ko i nu­žna i do­volj­na de­ter­mi­nan­ta eko­nom­ske po­li­ti­ke. Bi­lo je, me­đu­tim, i ve­ćih gre­ša­ka. Naj­ve­ća je na­ša ne­spo­sob­nost da ube­di­mo na­rod ka­ko smo u pra­vu. Oba­ve­zan sam, da­kle, da se pi­tam: ima li uopšte pro­gra­ma ko­ji bi isto­vre­me­no sa­ču­vao na­šu vla­du i na­šu ide­o­lo­gi­ju? An­ke­te po­ka­zu­ju do­ma­šaj na­še ne­mo­ći da osi­gu­ra­mo na­ci­o­nal­nu pri­vo­lu, čak i pri­vo­lu par­ti­ja­ca za ono u šta ve­ru­je­mo. To je per­verz­no i ne­pra­ved­no. Mi smo mno­go to­ga uči­ni­li. Mno­gim par­tij­ci­ma iona­ko je već do­bro.

I sad, ako su i oni pro­ti­vu nas, šta oče­ki­va­ti od ostat­ka sta­nov­niš­tva? Na­ša dru­ga iz­ra­zi­ta po­li­tič­ka li­ni­ja, tvr­do­gla­va rav­no­duš­nost pre­ma ne­za­po­sle­no­sti, ta­ko­đe dra­ma­tič­no gu­bi po­drš­ku na­ših ver­ni­ka. Iz sve­ga to­ga za­klju­ču­jem da je jed­na era doš­la kra­ju. Pre­o­sta­je, na­rav­no, je­dan nad­mo­ćan raz­log da, sve­mu upr­kos, još na vla­sti osta­ne­mo. Po sva­ku se ce­nu dru­gi mo­ra­ju dr­ža­ti van nje. Ni­ka­kvi na­po­ri ni­su su­viš­ni za ostva­ri­va­nje tog ci­lja. To mo­ra bi­ti naš glav­ni cilj i na­ša glav­na po­ru­ka. To će bi­ti i na­ša je­di­na po­ru­ka.



Niš­ta dru­go ne­ma­mo da ka­že­mo. Ta­ko je naš ve­li­ki pro­roč­ki san do­ve­den do tmur­nog kra­ja. Na suš­ti­nu sve­den, raz­log za na­še osta­ja­nje na vla­sti je­ste spre­ča­va­nje dru­ge stra­ne da nam uzme ze­mlju i po­sao. Ali, to je ža­lo­sno pa­da­nje s vi­si­na na­še re­vo­lu­ci­je, re­vo­lu­ci­je ko­ju sam još uvek spre­man da vi­dim ka­ko se bez­ob­zir­no spro­vo­di, ali za ko­ju mo­ram pri­hva­ti­ti da je vi­še ne že­li ni par­ti­ja, ni ze­mlja.

Sve do sa­da re­če­no pre­vod je član­ka Gu­ar­di­a­no­vog po­li­tič­kog ko­men­ta­to­ra Hu­ga Youn­ga od 24. ju­na 1986. i pred­sta­vlja iz­miš­lje­nu po­ru­ku jed­nog kon­zer­va­tiv­ca, čla­na spe­ci­jal­ne par­tij­ske ko­mi­si­je za sa­sta­vlja­nje bu­du­ćeg vla­di­nog pred­iz­bor­nog pro­gra­ma. Ša­la na ra­čun bri­tan­ske vla­da­ju­će stran­ke ci­nič­na je i us­pe­la. No ja vi­dim u njoj još jed­nu, ci­nič­ni­ju i us­pe­li­ju, prem­da se ne bi mo­glo re­ći da je do­volj­no ve­se­la da bi­smo je ša­lom na­zva­li. Reč je pre o zbi­lji ko­ja na opštu po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju u sve­tu i di­ver­gen­ci­ju po­li­tič­kih ide­ja što je dik­ti­ra­ju ba­ca obes­po­ko­ja­va­ju­će sve­tlo.

Jer, ako se se­ti­te šta je sve i na ka­kav na­čin re­če­no u ovoj po­li­tič­koj hu­mo­re­sci o kon­zer­va­tiv­noj bri­tan­skoj vla­di go­spo­đe Thatcher, sti­če­te ne­la­go­dan uti­sak da se ve­ći­na za­klju­ča­ka bez po­teš­ko­će mo­že od­no­si­ti i na ne­ke dru­ge vla­de, da se od­mah ne ka­že i mno­ge vla­de, a po­go­to­vu da se ne ka­že ko­je. Uz sa­mo ne­ko­li­ko iz­me­na u ime­ni­ma, kri­ti­ka se jed­nog druš­tve­nog po­ret­ka mo­že shva­ti­ti kao kri­ti­ka dru­gog, onom pr­vom po­li­tič­ki i ide­o­loš­ki sa­svim su­prot­nog.

Šta se sa na­ma do­ga­đa?

Ka­ko je mo­gu­će u kri­ti­ci jed­ne kon­zer­va­tiv­ne vla­de, bez ve­li­kog na­po­ra, vi­de­ti kri­ti­ku jed­ne dru­ge, ko­ja se­be sma­tra na­pred­nom? Ka­ko je mo­gu­će ova­ko pre­ci­zno iz­jed­na­či­ti is­ho­de dve opreč­ne po­li­ti­ke, pa i dve ne­pri­ja­telj­ske ide­je o druš­tvu? Ka­ko je mo­gu­će sa dva su­prot­na po­la­ziš­ta i raz­li­či­tim pu­te­vi­ma sti­ći do iste stran­pu­ti­ce? Ka­ko je mo­gu­će zi­da­ti po uput­stvi­ma dva u sve­mu dis­pa­rat­na pro­jek­ta, a do­bi­ti istu ili ve­o­ma slič­nu gra­đe­vi­nu?

Šta se do­ga­đa?

Da li je po­li­ti­ka du­gom zlo­u­po­tre­bom ili sa­mim ustroj­stvom svog objek­ta iz­gu­bi­la svo­je raz­li­či­to­sti i po­sta­la jed­na, ma ka­ko i ku­da se vo­di­la? Da li je po­sta­la ener­gi­ja, ne­za­vi­sna od na­ših ci­lje­va, ide­ja, ide­a­la, pa i na­še vo­lje? Da li se ko­nač­no pre­tvo­ri­la u me­ha­nič­ku si­lu ne­ke izo­lo­va­ne, vla­sti­te iner­ci­je, iz­van do­ma­ša­ja ljud­skog iz­bo­ra, u nu­žnost, ko­ja se, ma šta ra­di­li i ma ka­ko se tru­di­li, ne mo­že iz­be­ći? Da li se, to­kom isto­rij­skih re­kom­bi­na­ci­ja svo­jih ci­lje­va, pre­o­bra­ti­la u moć što sva­ki, pa i naj­ra­zum­ni­ji iz­bor či­ni iz­liš­nim, jer ma šta iza­bra­li, do­bi­ja­mo uvek isti re­zul­tat?

Niz ne­sreć­nih pro­ma­ša­ja, ci­nič­nu po­ru­ku Hu­ga Youn­ga i moj tu­žni ko­men­tar.

Uisti­nu ne znam šta da mi­slim. Ni­sam ni po­li­ti­čar, a ni po­li­tič­ki ana­li­ti­čar. Ne pri­pa­dam ni­jed­noj par­ti­ji, ni­jed­noj dok­tri­ni, ni­jed­noj na­di. Pri­pa­dam, kao i vi, uosta­lom, mo­ral­noj ve­ći­ni, a njen je usud po­znat. Na nju se ra­ču­na sa­mo kad ko­la kre­nu niz­br­do, ali joj se ni ta­da ne do­puš­ta da za­i­sta bu­de mo­ral­na i ne­ke od ko­či­ja­ša po­ba­ca iz ko­la.