Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
46. Predlog za evropski budžet 2000. godine
Ako se do 2000. godine ostvari Napoléonov san o Ujedinjenim Državama Evrope, mi, njeni vatreni zagovornici, već sada moramo ozbiljno razmišljati o njenom budžetu. U telu države budžet je isto što i kičma u ljudskom. Država bez ideologije i može opstati – čini se čak i bolje nego s njom – ali ju je bez budžeta teško zamisliti. Državi je, takođe, mnogo lakše da živi bez ikakvog morala nego bez i najglupljeg budžeta.
Zato je bodro mahanje crvenim, otrcanim, stotinu godina starim koferčetom s aktom novog državnog budžeta, ispred rezidencije ministra finansija, obasjano optimističkim osmejkom njegovog, u načelu, a i preko cele godine, pesimističkog tvorca, najvažniji čin u britanskom političkom kalendaru, posle obligatnog govora Njenog veličanstva pred Parlamentom u novembru, iz kojeg saznajemo – šta ona o stanju u zemlji ne misli, i šta o tom stanju misli njena vlada. Imam utisak da smo, posle mnogo godina planiranja odoka, i mi Jugosloveni konačno shvatili važnost budžeta, te se u poslednje vreme intenzivno bavimo rasporedom i raspodelom dugova, u nadi da će nam oni jednom doneti i neke prihode.
Iako nije dečja igra, budžet liči na klackalicu. Održati ga u ravnoteži moguće je na dva načina. Izjednačenjem rashoda i prihoda na oba kraja klackalice ili balansiranjem rashoda i zajmova. U drugom slučaju, ma koliki da su rashodi, zajmovi ne smeju biti mali, odnosno takvi da se mogu vratiti. Moraju biti što veći, po mogućnosti takvi da svako vraćanje čine neverovatnim. Samo se tako mogu obezbediti novi zajmovi, koji će kod poverilaca održavati bolesnu nadu da će i stari biti vraćeni.
Uravnotežen budžet san je svakog ministra finansija. Engleskog ministra i mora. A našeg već i čista iluzija. Ja ću stoga govoriti o jednom – budžetu buduće Ujedinjene Evrope – koji se uz mala lišavanja može dovesti u savršeno stanje, samo ako se o njemu na vreme razmisli.
Neću ulaziti u troškove predviđene za unapređenje života naroda. Narod će, kao i uvek, dobiti što od važnijih stvari preostane, a to su mahom obećanja da će idućeg puta dobiti i više. Pošto ovaj put neće dobiti ništa, idući put će dobiti više od toga, što opet – ne preterujmo u rasipništvu – ne mora značiti da će uopšte nešto dobiti, nego da je ono što neće dobiti manje od onog što ni ranije nije dobijao. Budžet, najpre, mora predvideti znatna sredstva za održavanje izvesnog biološkog života i u nezaposlenima, dok nauka ili neka napredna ideologija ne otkriju način da ta neradna, a pomalo i neuviđavna masa živi bez ikakvih sredstava.
Ogromna sredstva, nažalost, valja izdvojiti i za penzionere, koji za ekonomiju predstavljaju veću napast od svake elementarne nesreće. Sredstva moraju biti odgojna. Stalno povećavanje penzija povećava iluziju tih ljudi da su u nečemu zaslužni. Ovakvu nerentabilnu samodopadljivost valja dekuražirati i ne udovoljavati joj olakšicama koje penziju čine poželjnom, umesto da je svakome ogade.
Novac izdvojen za usklađivanje penzija s troškovima životarenja ići će društvima za propagandu eutanazije i crkvama, čija predstava o zagrobnom životu ima najviše izgleda da umirovljenike navede na zdravo i samoinicijativno rešenje njihove situacije. Zdravstvene i socijalne ustanove ovom prilikom neće u budžetu učestvovati, jer se najpre moraju zadovoljiti skupe potrebe ustanova za njihovo raspuštanje.
Jedino se mora obezbediti pravovremeno uklanjanje ljudi zaraženih radioaktivitetom, pa se, radi ekonomičnosti, predlaže da se oni pohranjuju tamo gde držimo istoimene otpatke. Izvesnu teškoću, toga sam svestan, predstavljaće sanacija osiguravajućih zavoda, jer će oni, usled nemogućnosti da isplate sve žrtve terorizma, otići pod stečaj. Da bi se to sprečilo, finansiraće se prioritetno borba protiv terorizma, uključujući podizanje novih zatvora, ukoliko ne preovlada razum, pa se svuda uvede smrtna kazna u obliku genocida, koji je nesumnjivo njen najjeftiniji vid. U ovu borbu, očigledno, spada i vojni budžet, ali je njega najlakše sastaviti.
Što više, treba povećati proizvodnju što opasnijeg oružja da bi se održalo stanje u kome se to oružje ne sme upotrebiti. Za prosvetu, obrazovanje i kulturu ništa ne treba predvideti. Ukoliko građanin više zna, više i zahteva. Potrebno je dakle, da zna samo koliko je nužno da ne zahteva ništa, a da pri tom zna i zašto ne zahteva. U protivnom će troškovi za policiju pojesti ceo budžet i ništa neće ostati da se ne da narodu.
Veliki novci moraju, u međuvremenu, otići na održavanje planina rezervne hrane, da se ova ne ukvari i, kad se baci, što se jednom mora desiti, ne zagadi okolinu, te tako poveća već predviđene troškove za borbu protiv prijatelja zemlje i ostalih organizovanih ludaka.
Od značajnih projekata finansiraće se podvodni tunel između Francuske i Engleske da se olakša mučan proces engleske evropeizacije i za Ujedinjenu Evropu pridobiju druge države, osobito one, kao Jugoslavija, čija ekonomska iskustva mogu da budu od opšte koristi.
Najveća suma mora biti odvojena za činovništvo koje će se o svemu ovome starati. Ovde su, nažalost, moji proračuni zapali u teškoće. Suma je ispala tolika da je preostali deo budžeta činila izlišnim. Ako sam hteo da se u Ujedinjenoj Evropi sve dobro odvija, morao sam plaćali toliki broj ljudi da mi za ono što treba dobro da se odvija nije ostalo ni pare. Revidirao sam budžet. Izbacio sam iz njega sve što je dobro ali skupo. Kad sam ustanovio da mi u tom slučaju činovnici nemaju šta da rade, poizbacivao sam iz budžeta i činovnike.
A onda se zapitao čemu budžet u kome se ništa ne dešava. Juče sam izbacio i budžet. I najednom shvatio tajnu. Uspeo sam. Stvar je sad bila besprekorno uravnotežena.
No comments:
Post a Comment