Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
54. Spasonosni eufemizmi rđave stvarnosti
Odavno smo ustanovili da se u Britaniji stvari sporo menjaju. Dodajmo tome obaveštenje da se i tada menjaju samo prividno. Tako smo došli do saznanja da se – ne menjaju uopšte.
Čuje se da se raznosači pošte više neće zvati „poštarima“ nego „službenici isporuke“. Železnice su donele odluku da na vozovima ukinu „drugu klasu“. Ali to ne znači da će se od sada Britanci voziti samo „prvom“. I dalje će putovati i drugom, samo će se ona zvati „standardnom“. Niti će se u toj drugoj, pošto se standardizovala, nešto promeniti. Vagoni će i dalje biti neudobni i prljavi; hrana će, takođe, biti standardno rđava, a ne tek rđava. I, razume se, vozovi će kao i uvek standardno kasniti i biti, s obzirom na opšti standard, sve skuplji.
Osim imena, ništa se neće promeniti. Modernom i popularnom običaju preimenovanja stvari da se ljudima stari rog za novu sveću proda, da stvari što duže ostanu iste, posvećuje u Timesu od 17. marta 1987. Bernard Levin duhovit članak, kome, evo, dodajem i ja svoja iskustva s lingvističkog područja engleskih i jugoslovenskih eufemizama.
Levin se žali da su u stara, dobra vremena stvari nazivane svojim pravim imenima, i tako su odmah mogle da se raspoznaju, a da se sada kriju pod obiljem nejasnih zamenica, čiju pravu prirodu otkrivamo najčešće kad je kasno da se od nje sačuvamo. Šta vam koristi što pod pojmom „socijalno neadaptirane ličnosti“ otkrijete višestrukog ubicu ako ste se već odazvali njegovom ljubaznom pozivu da odete na izlet u šumu?
Englezi su u ta stara, dobra, gruba ali iskrena vremena sakate ljude nazivali – bogaljima. Onda su ih preimenovali u „hendikepirane“. Pa u „disabled“ (naše invalide). Siromašan svet su, takođe, bez zazora nazivali sirotinjom, nipošto „neprivilegovanim ljudima“. Jer time što je postao hendikepiran ili čak invalid, bogalj ni najmanje nije svoje stanje popravio. Jezik je obogaćen, ali ne i bogalj.
U lihvarskim očima socijalnog osiguranja ostao je jednako nepoželjan kao što je i kao bogalj bio. Niti sirotinja bolje živi otkako se zove neprivilegovanim svetom. A kad smo već kod sveta, zaostali narodi nisu napredniji otkako se zovu „Treći svet“.
Mi Jugosloveni imamo svoje istorijske i svoje aktuelne eufemizme. Tako je, na primer, „revolucija“ eufemizam za „građanski rat“ i sve ostalo što uz njega ide. „Kraljevina Jugoslavija“ je eufemizam za „monarhofašističku diktaturu“, ali njega koriste samo okoreli reakcionari. „Doba obnove i izgradnje“ eufemizam je za vreme u kome smo na zdrave noge postavili sve svoje greške. Te greške imaju i lepše nadimke.
One se zovu čas „devijacije brzog rasta“, čas „pravilni kurs za ono vreme“, a samo ponekad gluposti, ali to već nije eufemizam, to je prava, stara, dobra narodna reč. Znate li šta je „nezakonito ponašanje“ Službe bezbednosti 1948?
To je procedura u kojoj njeni organi zakonito premlaćuju golootočanina, ali je i „golootočanin“ eufemizam, jer ne označava domoroca nekog golog otoka, čak ni čoveka koji na njemu živi go, nego zatvorenika koncentracionog logora. Pa i sam izraz „koncentracioni logor“ već je eufemizam, i to britanskog porekla, iz Burskog rata, jer to nije puko sabiralište ljudi, već i Auschwitz može da bude.
Nećemo ići dublje u prošlost, ni u eufemističke korene svih naših eufemizama, iz bojazni da ne otkrijemo kako su nam sve reči već odavno prazne i lažne,
i da nam je stvarnost orwellovski drukčija od one što nam je rečnik prikazuje.
Aktuelni eufemizmi su takođe brojni. Studentsku pobunu nazvali smo „junskim gibanjima“. Krizu „poteškoćama u razvoju“. Štrajkove zovemo „obustavama rada“. „Neprijateljima“ sve one koji se sa nama ne slažu. Bedu „socijalnim problemom“. Socijalne probleme pak „izazovom“ ili „zadatkom za rešavanje“. Premlaćivanje ljudi kod nas je „vanredna mera“, rđav hleb „narodni hleb“, narod je, kako kad i kako za koga, čas „nosilac suvereniteta“, čas „ulica“. Kad je u zemlji stanje rđavo, ono je „privremeno“, kad je očajno, „složeno“ je.
Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena beskonačan je. Njihovo nas ređanje nikuda neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalno rešenje jevrejskog pitanja“. Posledice nisu bile eufemističke.
Svaki, ma koliko naivan i nevin eufemizam, svako izbegavanje da se činjenice stvarnosti nazovu pravim imenima, predstavlja opasnost da se one zaborave i iz ruku ispuste. Ako oluju koja nailazi nazovemo „klimatskim poremećajem“, svakako ćemo lakše na nju misliti, ali kad dune, biće to prava oluja, nikakav eufemistički poremećaj klime, i mi ćemo je nespremni dočekati.
Samo, u otporu eufemizmima nemojmo preterivati. Ne budimo prokleti čistunci. Još uvek je preporučljivije da ženu u poodmakloj dobi zovemo „damom u najboljim godinama“, a ne kao što je naš običaj – babom.
Zato i molim da se ovaj komentar uzme kao „mišljenje“, a ne delikt širenja neprijateljske propagande.
No comments:
Post a Comment