Tvrđave izobilja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

43. Tvr­đa­ve iz­o­bi­lja i ni­či­ja ze­mlja be­de

U fil­mu Tr­kač po oš­tri­ci bri­ja­ča dva sve­ta ži­ve na­po­re­do, je­dan iz­nad dru­gog, kao u zgra­di sa spra­to­vi­ma, svet bo­ga­tih i moć­nih go­re, u ra­ju teh­no­loš­ke i estet­ske sa­vr­še­no­sti, i svet bed­nih, bes­po­moć­nih do­le, u pa­klu ze­malj­skih ne­sa­vr­še­no­sti, po či­jem ne­raz­bir­lji­vom ha­o­su pa­da­ju ki­se­le ki­še. Otrov­ne iz­lu­če­vi­ne iz­o­bi­lja i sa­vr­šen­stva kao iz­met po­kri­va­ju ni­či­ju ze­mlju be­de.





To je film, fik­ci­ja, umet­nost. New York ni­je fik­ci­ja, ni­je umet­nost. To je naj­ve­ći grad na­šeg sve­ta i, avaj, mo­žda sli­ka sve­ta na­še de­ce. U toj me­tro­po­li ma­te­ri­ja­li­stič­ke ci­vi­li­za­ci­je, pod mr­tvim ka­me­nim okom Sta­tue slo­bo­de, ohla­đe­ne uspo­me­ne na Fran­cu­sku re­vo­lu­ci­ju, usred bri­sa­nih pro­sto­ra be­de, na­si­lja i ne­sre­će, gde po ru­i­ni­ra­nim vi­še­sprat­ni­ca­ma, bez stru­je, vo­de, ka­na­li­za­ci­je, ži­ve ne­za­po­sle­ni ot­pa­ci in­du­strij­skog pro­gre­sa, druš­tve­ni bo­ga­lji i osu­đe­ni­ci na ži­vot, u kra­je­vi­ma pro­gla­še­nim za ne­pro­hod­ne, gde sva­ko ko se usu­di pro­ći ri­zi­ku­je da bu­de ubi­jen i opljač­kan, po­sto­je raj­ske oaze, ul­tra­mo­der­ni obla­ko­de­ri, tvr­đa­ve iz­o­bi­lja.

U nji­ho­vim pa­sa­ži­ma sku­pe su i ot­me­ne rad­nje, u ko­ji­ma se mo­že do­bi­ti sve što je za ži­vot po­treb­no, pa i ono što ni­je, ali bez če­ga i ono što je­ste ne bi mno­go vre­de­lo. Tu vas gre­ju veš­tač­kim sun­cem Flo­ri­de i ras­hla­đu­ju ozo­nom Ste­no­vi­tih pla­ni­na. Na ras­po­la­ga­nju su vam svi ser­vi­si ko­ji rad či­ne su­viš­nim. Na iz­la­zi­ma su teš­ko na­o­ru­ža­ne stra­že, snab­de­ve­ne naj­sa­vre­me­ni­jim sred­stvi­ma za kon­tro­lu i od­bra­nu pri­la­za, uklju­ču­ju­ći i jed­no sa­vr­še­no ljud­sko sred­stvo – okrut­nost i bez­ob­zir­nost. Ali va­ma ti pri­la­zi i ni­su po­treb­ni. U ni­či­ju ze­mlju be­de ne sme­te, a i ne­ma­te vo­lje da ide­te. Na po­sao ili za­ba­vu od­la­zi­te he­li­kop­te­ri­ma s he­li­o­dro­ma na kro­vu va­še pa­la­te, ko­ji je isto­vre­me­no i krov va­šeg sve­ta.

Ne­ja­sno je sa­mo šta se sa pro­zo­ra vi­di. Pret­po­sta­vljam da su pro­zo­ri apart­ma­na do­volj­no vi­so­ko da se be­da ne vi­di, ili da pro­zo­ra uopšte ne­ma, ne­go da se pre­ko la­žnih pro­zo­ra pre­ma stvar­no­sti puš­ta­ju ho­lo­gra­mi iz­o­bi­lja u bo­ji. Pre­ra­nom mi se, na­i­me, či­ni mo­guć­nost da se be­da una­o­ko­lo vi­di, ali da se ne raz­u­me, ni­ti iko­ga ti­če.

To je New York, ali i sli­ka bu­duć­no­sti na­ših gra­do­va ako se druš­tve­na, ma­te­ri­jal­na, du­hov­na i mo­ral­na po­la­ri­za­ci­ja na­sta­vi tem­pom ko­jim se od­vi­ja u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja; čak i u gle­da­nju na po­la­ri­za­ci­ju po­sto­ji po­la­ri­za­ci­ja. Lju­di se de­le na one ko­ji su za nju, i na one što su pro­ti­vu nje.

Na one što dr­že da je pro­ces bi­po­lar­nog raz­dva­ja­nja ne­iz­be­žan, pa se mo­ra pot­po­mo­ći i kon­tro­li­sa­no spro­vo­di­ti, i one ko­ji ve­ru­ju ka­ko još ima vre­me­na da se on kon­tro­lom za­u­sta­vi, ili bar ubla­ži. Iz­me­đu dve ne­po­mir­lji­ve stra­ne, po­la­ri­zo­va­ni svet i da­lje na­sta­vlja da se po­la­ri­zu­je. Nje­go­va bi­nar­nost po­sta­je sta­tus quo na­še ci­vi­li­za­ci­je. Ni­je po­sre­di sa­mo po­de­la na bo­ga­te i si­ro­maš­ne, sreć­ne i ne­sreć­ne, zdra­ve i bo­le­sne, be­le i osta­le, Se­ver i Jug. Za­pad i Is­tok, ka­pi­ta­li­zam i so­ci­ja­li­zam.

U to­ku je du­blji i kom­pli­ko­va­ni­ji pro­ces una­kr­snih spa­ja­nja i pro­ži­ma­nja ra­znih vr­sta i ob­li­ka te po­la­ri­za­ci­je. U to­ku je spon­ta­no obra­zo­va­nje no­vih, po pri­ro­di stva­ri – ne­za­mi­sli­vih sa­ve­za. Bo­ga­ta­ši jed­ne stra­ne bez po­li­tič­ke vla­sti, na dru­goj ne­ma­ju bo­gat­stvo, ali ima­ju vlast; na obe ima­ju moć ko­ja ih uje­di­nju­je. Bo­ga­ti Ju­ga bli­ži su bo­ga­ta­ši­ma Se­ve­ra ne­go vla­sti­toj si­ro­ti­nji. Us­peš­ni cr­nac uda­lje­ni­ji je od ne­us­peš­nog crn­ca ne­go od bel­ca ko­ji je us­peo. Ko ima rak, a Ne­mac je i imu­ćan, bli­ži je si­ro­maš­nom Ki­ne­zu s ra­kom, ne­go ze­mlja­ku ko­ji rak ne­ma, ali ima mno­go no­va­ca.

Za­ne­ma­ri­mo li bi­zar­ne uzor­ke po­la­ri­za­ci­je, da­će­mo jed­nu an­ke­tu pa po­hi­ta­ti ne­spo­koj­nom za­ključ­ku.

U vr­hu li­ste omi­lje­nih lič­no­sti, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ni­kad ne­će­te za­te­ći go­spo­đu Thatcher. Ona je u vr­hu po­pu­lar­no­sti u Ju­go­sla­vi­ji. Zar to ni­je neo­bič­no, čak i ako se pri­hva­ti da je sva­kom pa­met­nom čo­ve­ku tu­đi pred­sed­nik vla­de uvek bo­lji od vla­sti­tog? Ali, na ju­go­slo­ven­skoj ska­li omi­lje­no­sti po­no­sno fi­gu­ri­ra­ju, i to u sa­mo­me vr­hu, i Ro­nald Re­a­gan, i Ho­me­i­ni, i Ga­da­fi. Fi­gu­ri­ra, da­kle, na­ro­či­ti tip, mo­del lju­di.

Oni su uvek ja­ki, od­luč­ni, ne­po­ko­le­blji­vi. Sve­jed­no što ta sna­ga mo­že bi­li u neo­ba­veš­te­no­sti, od­luč­nost u br­zo­ple­to­sti, a ne­po­ko­le­blji­vost sa­mo ali­bi za tvr­do­gla­vost, oni će uvek do­bi­ti ve­ću po­drš­ku od bi­lo kog dru­gog mo­de­la dr­žav­ni­ka. I to, pa­ra­dok­sal­no, ne po­drš­ku onih ko­ji su ja­ki i sa­mi, ne­go onih s dru­gog, su­prot­nog po­la ljud­skog ka­rak­te­ra: uvek će bi­ti mi­lje­ni­ci – sla­bih (čak i on­da ka­da upra­vo sna­ga pr­vih dru­ge či­ni sla­bim). Jer, oni ne pred­sta­vlja­ju to­li­ko moć sa­mi po se­bi, ko­li­ko na­šu žud­nju za njom, naš pri­sta­nak pre da bu­de­mo osred­nje za­do­volj­ni ro­bo­vi ne­go ne­za­do­volj­ni slo­bod­ni lju­di.

Ova moć, što se poš­tu­je, obo­ža­va, o ko­joj se sa­nja, is­pod svih spolj­nih po­la­ri­za­ci­ja, na ko­je tro­ši­mo naj­vi­še vre­me­na i ener­gi­je, ostva­ru­je ne­vi­dlji­vo je­din­stvo me­đu svim na­šim su­prot­no­sti­ma, da ih ko­nač­no sve­de na osnov­nu: na po­la­ri­za­ci­ju iz­me­đu onih što moć ima­ju i onih što je ne­ma­ju. Na one ko­ji mo­gu i one ko­ji ne mo­gu. Raz­u­me se, i ov­de va­že iz­ve­sne po­de­le. Oni ko­ji mo­gu de­le se na one ko­ji mo­gu sve, i na one što mo­gu tek po­neš­to. Oni ko­ji ne mo­gu, me­đu­tim, ni na šta se ne de­le.

Oni, jed­no­stav­no, ne mo­gu. Sve osta­le po­de­le, ra­sne, kla­sne, ver­ske, pa i bi­o­loš­ke, pred ovom se po­vla­če i ovoj pri­la­go­đa­va­ju. Ova dva po­la sve raz­dva­ja, a spa­ja opet – moć. Pr­vi že­le da je sa­ču­va­ju, dru­gi da je uzmu. Vaš je ko­men­ta­tor iz­u­ze­tak. Ni­ti ima moć, ni­ti je že­li. On eks­cen­trič­no mi­sli da je po­ne­kad bes­po­moć­nost naj­ve­ća moć ko­ja je čo­ve­ku do­stup­na.