Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
43. Tvrđave izobilja i ničija zemlja bede
U filmu Trkač po oštrici brijača dva sveta žive naporedo, jedan iznad drugog, kao u zgradi sa spratovima, svet bogatih i moćnih gore, u raju tehnološke i estetske savršenosti, i svet bednih, bespomoćnih dole, u paklu zemaljskih nesavršenosti, po čijem nerazbirljivom haosu padaju kisele kiše. Otrovne izlučevine izobilja i savršenstva kao izmet pokrivaju ničiju zemlju bede.
To je film, fikcija, umetnost. New York nije fikcija, nije umetnost. To je najveći grad našeg sveta i, avaj, možda slika sveta naše dece. U toj metropoli materijalističke civilizacije, pod mrtvim kamenim okom Statue slobode, ohlađene uspomene na Francusku revoluciju, usred brisanih prostora bede, nasilja i nesreće, gde po ruiniranim višespratnicama, bez struje, vode, kanalizacije, žive nezaposleni otpaci industrijskog progresa, društveni bogalji i osuđenici na život, u krajevima proglašenim za neprohodne, gde svako ko se usudi proći rizikuje da bude ubijen i opljačkan, postoje rajske oaze, ultramoderni oblakoderi, tvrđave izobilja.
U njihovim pasažima skupe su i otmene radnje, u kojima se može dobiti sve što je za život potrebno, pa i ono što nije, ali bez čega i ono što jeste ne bi mnogo vredelo. Tu vas greju veštačkim suncem Floride i rashlađuju ozonom Stenovitih planina. Na raspolaganju su vam svi servisi koji rad čine suvišnim. Na izlazima su teško naoružane straže, snabdevene najsavremenijim sredstvima za kontrolu i odbranu prilaza, uključujući i jedno savršeno ljudsko sredstvo – okrutnost i bezobzirnost. Ali vama ti prilazi i nisu potrebni. U ničiju zemlju bede ne smete, a i nemate volje da idete. Na posao ili zabavu odlazite helikopterima s heliodroma na krovu vaše palate, koji je istovremeno i krov vašeg sveta.
Nejasno je samo šta se sa prozora vidi. Pretpostavljam da su prozori apartmana dovoljno visoko da se beda ne vidi, ili da prozora uopšte nema, nego da se preko lažnih prozora prema stvarnosti puštaju hologrami izobilja u boji. Preranom mi se, naime, čini mogućnost da se beda unaokolo vidi, ali da se ne razume, niti ikoga tiče.
To je New York, ali i slika budućnosti naših gradova ako se društvena, materijalna, duhovna i moralna polarizacija nastavi tempom kojim se odvija u poslednjih nekoliko decenija; čak i u gledanju na polarizaciju postoji polarizacija. Ljudi se dele na one koji su za nju, i na one što su protivu nje.
Na one što drže da je proces bipolarnog razdvajanja neizbežan, pa se mora potpomoći i kontrolisano sprovoditi, i one koji veruju kako još ima vremena da se on kontrolom zaustavi, ili bar ublaži. Između dve nepomirljive strane, polarizovani svet i dalje nastavlja da se polarizuje. Njegova binarnost postaje status quo naše civilizacije. Nije posredi samo podela na bogate i siromašne, srećne i nesrećne, zdrave i bolesne, bele i ostale, Sever i Jug. Zapad i Istok, kapitalizam i socijalizam.
U toku je dublji i komplikovaniji proces unakrsnih spajanja i prožimanja raznih vrsta i oblika te polarizacije. U toku je spontano obrazovanje novih, po prirodi stvari – nezamislivih saveza. Bogataši jedne strane bez političke vlasti, na drugoj nemaju bogatstvo, ali imaju vlast; na obe imaju moć koja ih ujedinjuje. Bogati Juga bliži su bogatašima Severa nego vlastitoj sirotinji. Uspešni crnac udaljeniji je od neuspešnog crnca nego od belca koji je uspeo. Ko ima rak, a Nemac je i imućan, bliži je siromašnom Kinezu s rakom, nego zemljaku koji rak nema, ali ima mnogo novaca.
Zanemarimo li bizarne uzorke polarizacije, daćemo jednu anketu pa pohitati nespokojnom zaključku.
U vrhu liste omiljenih ličnosti, u Velikoj Britaniji, nikad nećete zateći gospođu Thatcher. Ona je u vrhu popularnosti u Jugoslaviji. Zar to nije neobično, čak i ako se prihvati da je svakom pametnom čoveku tuđi predsednik vlade uvek bolji od vlastitog? Ali, na jugoslovenskoj skali omiljenosti ponosno figuriraju, i to u samome vrhu, i Ronald Reagan, i Homeini, i Gadafi. Figurira, dakle, naročiti tip, model ljudi.
Oni su uvek jaki, odlučni, nepokolebljivi. Svejedno što ta snaga može bili u neobaveštenosti, odlučnost u brzopletosti, a nepokolebljivost samo alibi za tvrdoglavost, oni će uvek dobiti veću podršku od bilo kog drugog modela državnika. I to, paradoksalno, ne podršku onih koji su jaki i sami, nego onih s drugog, suprotnog pola ljudskog karaktera: uvek će biti miljenici – slabih (čak i onda kada upravo snaga prvih druge čini slabim). Jer, oni ne predstavljaju toliko moć sami po sebi, koliko našu žudnju za njom, naš pristanak pre da budemo osrednje zadovoljni robovi nego nezadovoljni slobodni ljudi.
Ova moć, što se poštuje, obožava, o kojoj se sanja, ispod svih spoljnih polarizacija, na koje trošimo najviše vremena i energije, ostvaruje nevidljivo jedinstvo među svim našim suprotnostima, da ih konačno svede na osnovnu: na polarizaciju između onih što moć imaju i onih što je nemaju. Na one koji mogu i one koji ne mogu. Razume se, i ovde važe izvesne podele. Oni koji mogu dele se na one koji mogu sve, i na one što mogu tek ponešto. Oni koji ne mogu, međutim, ni na šta se ne dele.
Oni, jednostavno, ne mogu. Sve ostale podele, rasne, klasne, verske, pa i biološke, pred ovom se povlače i ovoj prilagođavaju. Ova dva pola sve razdvaja, a spaja opet – moć. Prvi žele da je sačuvaju, drugi da je uzmu. Vaš je komentator izuzetak. Niti ima moć, niti je želi. On ekscentrično misli da je ponekad bespomoćnost najveća moć koja je čoveku dostupna.
No comments:
Post a Comment