Zemlja bez prošlosti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

37. Ze­mlja bez proš­lo­sti ze­mlja je bez bu­duć­no­sti

U no­vem­bru me­se­cu Bri­tan­ci su sla­vi­li Dan se­ća­nja na po­gi­nu­le u dva svet­ska ra­ta, od ko­jih pr­vi zo­vu Ve­li­kim, a dru­gi sa­mo Dru­gim, iako je taj dru­gi od pr­vog u sve­mu bio i ve­ći i kr­va­vi­ji. Kraj jed­no­stav­nog ke­no­ta­fa od ble­do­si­vog ka­me­na odr­ža­na je pa­ra­da u spo­men pa­lih za otadž­bi­nu. U voj­nič­kim ko­lo­na­ma pro­la­zi­li su pre­ži­ve­li tih naj­be­zum­ni­jih za­blu­da ve­ka pro­sve­će­no­sti, oda­ju­ći poš­tu oni­ma ko­ji pre­ži­ve­li ni­su. Pro­la­zi­li su pred­stav­ni­ci Kra­ljev­ske mor­na­ri­ce, kop­ne­ne voj­ske, avi­ja­ci­je, svih rat­nih po­moć­nih slu­žbi i do­mo­vin­ske zaš­ti­te. Pro­la­zi­le su ne­ka­da­nje ko­lo­ni­jal­ne če­te i tru­pe Com­mon­we­alt­ha, s od­li­ko­va­nji­ma ma­ti­ce ze­mlje na gru­di­ma. Pro­la­zi­li su ve­te­ra­ni iz voj­nih sta­rač­kih do­mo­va – i oni što pam­te Bur­ski rat – pro­la­zi­li u sta­rin­skim, cr­ve­nim, mal­ko po­ha­ba­nim uni­for­ma­ma, ostavš­ti­nom pro­hu­ja­le im­pe­ri­jal­ne sla­ve i mo­ći. Pro­la­zi­li su rat­ni in­va­li­di, lju­di ko­je je ro­do­lju­blje za­u­vek osa­ka­ti­lo. Do­bo­ši su uda­ra­li i za­sta­ve po­ni­ra­le pred mi­li­on­skim žr­tva­ma, od ko­jih je u jed­noj lon­don­skoj uli­ci ostao je­dan ka­men, a u mno­gim lju­di­ma tu­žna uspo­me­na. Ali i neš­to vi­še – za­hval­na Bri­ta­ni­ja.



Ven­ce su na spo­me­nik po­la­ga­li pred­stav­ni­ci kra­ljev­ske ku­će, vla­de, di­plo­mat­skog ko­ra, Com­mon­we­alt­ha i sa­ve­zni­ka iz pro­te­klih ra­to­va. Ne­pri­ja­te­lje ni­sam pri­me­tio. Oni su, valj­da, bi­li na svo­jim gro­blji­ma. Šta je bi­lo s Ja­pan­ci­ma i Ita­li­ja­ni­ma ta­ko­đe ne znam. S ob­zi­rom na pr­vi rat, tre­ba­lo je da bu­du ov­de, po­vo­dom dru­gog ra­ta ne.



Svi be­hu sve­ča­no ode­ve­ni i u sve­ča­nom ras­po­lo­že­nju. Svi su no­si­li ka­ran­fi­le bo­je kr­vi na re­ve­ri­ma svo­jih ka­pu­ta. To­ga da­na ce­la je Bri­ta­ni­ja no­si­la te kr­va­vo­cr­ve­ne uspo­me­ne na svo­ju proš­lost, ko­ja bi bez tih ra­to­va mo­gla i bo­lja bi­ti, ali da su iz­gu­blje­ni, sva­ka­ko bi bi­la go­ra.

Jer, ov­de se proš­lost poš­tu­je. Mo­žda i vi­še ne­go što va­lja. To­li­ko se poš­tu­je da vam i en­gle­ska bu­duć­nost po­ne­kad iz­gle­da kao da­le­ka proš­lost. Bu­duć­nost ko­ja ne bi li­či­la na proš­lost ne bi ov­de ima­la ve­li­ke šan­se. Neš­to što je pro­tu­ma­če­no kao ne­poš­to­va­nje te proš­lo­sti koš­ta­lo je biv­šeg pre­mi­je­ra Mic­ha­e­la Fo­o­ta pre­sti­ža, jer se na pro­sla­vi po­ja­vio u ze­le­nom je­se­njem po­lu­ka­pu­tu, sum­nji­vo slič­nom tzv. đu­bre­tar­cu, i ne­sum­nji­vo raz­li­či­tom od ko­rot­nog ru­ha osta­lih zva­nič­ni­ka.

M. Fo­ot je po­sled­nji čo­vek ko­ji bi uvre­dio mr­tve, pre in­te­lek­tu­a­lac ne­go po­li­ti­čar, mo­žda naj­ne­sreć­ni­ji pre­mi­jer u bri­tan­skoj po­sle­rat­noj isto­ri­ji, je­dan od one če­tr­de­se­to­ri­ce pro­fe­so­ra Fri­e­dric­ha Ve­li­kog ko­ji bi iz do­brih na­me­ra upro­pa­sti­li sva­ku dr­ža­vu. Ni­je, da­kle, uvre­dio mr­tve, ali je uvre­dio ži­ve. A to je, čak i u En­gle­skoj, gde su lju­di ve­ći­nom pri­lič­no mr­tvi, mno­go opa­sni­je.

Ne ma­rim za ra­to­ve, ne mi­slim s ne­mač­kim ge­ne­ra­lom Lu­den­dor­ffom da ra­to­vi una­pre­đu­ju ka­rak­ter na­ro­da – ne­mač­ki ka­rak­ter u po­sled­njem sva­ka­ko ni­su – ve­ru­jem da, ako ga uopšte ima, to una­pre­đe­nje ka­rak­te­ra ne po­sti­že rat, ne­go na­gon odr­ža­nja do­ve­den u naj­te­ža is­ku­še­nja, ali sam ov­de spre­man da od pa­ci­fi­zma od­u­sta­nem i da se poš­ti žr­tva­ma ra­ta pri­dru­žim.

Lju­di što sim­bo­lič­no pod ke­no­ta­fom le­že ni­su sa­mi rat iza­bra­li. Ma­lo je ko od njih, osim po­ne­kog su­lu­dog na­red­ni­ka, ili gran­do­man­skog ge­ne­ra­la, rat stvar­no vo­leo i u nje­mu na­la­zio svo­je ljud­sko is­pu­nje­nje. Ni­ko ni­je mo­gao bi­ti odu­še­vljen iz­gle­di­ma da i sam po­gi­ne. Čak ni lu­di na­red­nik ko­ji je vo­leo dru­ge da ubi­ja. Svi su oni u rat po­sla­ni i svo­ju ne­i­za­bra­nu du­žnost iz­vr­ši­li.

Svi su umr­li i pri­nud­no i pre­ra­no, svi ra­di isto­ri­je ko­ju ni­su pra­vi­li, a mno­gi je ni­su ni raz­u­me­va­li. Nji­ma bla­go­da­re­ći, na­ci­ja je po­be­di­la. Kao što je ne­ka dru­ga, upr­kos svo­jim pa­li­ma, po­ra­že­na. A po­bed­ni­ka i po­ra­že­nih u obe ima. Pra­vi su po­bed­ni­ci oni ko­ji su pre­ži­ve­li. Po­ra­že­ni su svi ko­ji su po­gi­nu­li, pa i oni ko­ji su tog no­vem­bar­skog da­na le­ža­li is­pod spo­me­ni­ka jed­noj bri­tan­skoj po­be­di.

Na­ro­di se ne sa­sto­je sa­mo od sa­daš­njo­sti i bu­duć­no­sti. Proš­lost ih je for­mi­ra­la, proš­lost im če­sto i bu­duć­nost od­re­đu­je. Bez tog isto­rij­skog sa­zna­nja teš­ko se op­sta­je. Ni ve­lik ne po­sta­je. Po­ku­šaj da se proš­lost od­ba­ci i sve poč­ne iz po­čet­ka – ra­zu­mljiv ali opa­san na­gon sva­ke po­bed­nič­ke re­vo­lu­ci­je – do­vo­di na­ci­ju do tra­gič­ne iz­gu­blje­no­sti de­te­ta, ko­je vi­še ne po­zna­je ro­di­te­lje sa­mo za­to što je pri­sta­lo da ih ne pri­zna­je.

Iz to­ga se ra­đa ne­si­gur­nost, a iz nje ne­spo­sob­nost da se po­red dru­gih i s dru­gi­ma ži­vi, na­ro­či­to s oni­ma što svo­je ro­di­te­lje ima­ju i pri­zna­ju. Ko sa svo­jom proš­loš­ću i svo­jim po­re­klom ne ume u mi­ru da ži­vi, na­ći će se u ra­tu sa svo­jom sa­daš­nji­com. Proš­lost je kao duh ko­jeg hra­ni­mo o za­duš­ni­ca­ma. Ne­na­hra­njen, do­ći će nas da je­de.

Ze­mlja ko­joj pri­pa­dam ima zna­čaj­nu proš­lost. Ona, na­ža­lost, uklju­ču­je i ra­to­ve. Po­sled­nji ko­ji smo vo­di­li ni­je je­di­ni. Ni­ti je to na­ša je­di­na po­be­da. Da ne­kih ra­ni­jih ni­je bi­lo, ni ova ne bi mo­gla bi­ti od­ne­ta.

Ta­kva nam je isto­ri­ja. Ka­kva je da je – na­ša je. I po na­šoj me­ri. A mi je se ne­ka­ko sla­bo i sti­dlji­vo se­ća­mo. Ne­pri­li­ka je, oče­vid­no, u to­me što se u jed­noj vi­še­na­ci­o­nal­noj za­jed­ni­ci, ko­ja je kao dr­ža­va re­la­tiv­no mla­da i ne­zre­la, do­ga­đa da su isto­rij­ske po­be­de jed­nog na­ro­da bi­le isto­rij­ski po­ra­zi ne­kog dru­gog, ili se ta­kvim sma­tra­ju. A ni­ko­me ni­je mi­lo sla­vi­ti po­raz. Osim, ve­ro­vat­no, Sr­bi­ma, ko­ji su valj­da je­di­ni na­rod na sve­tu što je svo­ju naj­ve­ću ka­ta­stro­fu pro­gla­sio svo­jom naj­ve­ćom po­be­dom.

Tog no­vem­bar­skog da­na uisti­nu sam se ose­ćao kao tu­đin. Bez ka­ran­fi­la, bio sam iz­u­zet iz proš­lo­sti. I tog da­na – bez bu­duć­no­sti.