Živorad na Divljem zapadu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

42. Ži­vo­rad na Di­vljem za­pa­du

Ovih da­na pri­jat­no me je iz­ne­na­dio moj pri­ja­telj Ži­vo­rad. Znao sam da je ostao bez po­sla pa sam pret­po­sta­vljao da oko to­ga ima bri­ga i da još du­go za put u ino­stran­stvo ne­će bi­ti ni du­šev­no ni ma­te­ri­jal­no po­do­ban. Sre­ćom, bio je po­do­ban mo­ral­no-po­li­tič­ki i dru­gi je po­sao od­mah do­bio. Do­bio bi ga i pod naj­va­žni­jim uslo­vom ko­ji se ov­de iš­te.

U En­gle­skoj mo­že­te bi­ti ne­po­dob­ni, a po­sao da do­bi­je­te, ali ga bez smi­sla za hu­mor ne­će­te do­bi­ti. A moj ga je Ži­vo­rad imao. To i ob­jaš­nja­va nje­go­vu neo­če­ki­va­nu po­se­tu Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu. Na mo­je pi­ta­nje ka­ko je na put po­slat a tek je u slu­žbu stu­pio, od­go­vo­rio je: „Po­dob­nost je bi­la nji­hov uslov, put moj.“ Pi­tao sam ga po­tom ka­kav po­sao ima za no­vu fir­mu da oba­vi.

Sva­lio se umor­no u ho­tel­sku fo­te­lju. „Če­kaj“, re­kao je. „Ne znam – na­pa­met.“ To mi se svi­de­lo. Ni­je bez pri­pre­me hteo da go­vo­ri o zna­čaj­nim eko­nom­skim pro­ble­mi­ma u vre­me kri­ze, ko­ja je kri­tič­na upra­vo za­to što se za nju ni­smo do­bro pri­pre­mi­li. Pri­pre­ma­li smo kri­zu, ume­sto da se za nju pri­pre­ma­mo. Iz­vu­kao je iz dže­pa do­ku­men­ta­ci­ju, sve­žanj zgu­žva­nih ce­du­lji­ca.



Bi­le su to po­rudž­bi­ne no­vih ko­le­ga u pred­u­ze­ću i sta­rih kli­je­na­ta iz po­ro­di­ce. Pi­tao sam ga šta za fir­mu ima da ura­di. „Pa, to je za fir­mu“, re­kao je. „Ima, do­du­še, još neš­to u ve­zi s ne­kom ro­bom, ali to ako stig­nem.“



Pred­sto­ji mi po­vra­tak u do­mo­vi­nu. On me je za­bri­nja­vao. Po­sle to­li­ko go­di­na od­su­stva, pla­šio sam se da se ne­ću sna­ći. Ži­vo­rad me je ute­šio. So­ci­ja­li­zam još ni­je us­peo da ubi­je pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Mo­rao sam da se po­bri­nem za ne­ki za­bav­ni pro­gram. Ni­je ima­lo smi­sla da Ži­vo­rad ceo bo­ra­vak pro­ve­de po tr­go­vi­na­ma. „I ne­ću“, re­kao je. „Ka­ko ćeš on­da sve ovo po­ku­po­va­ti?“ „I ne­ću, ti ćeš. Znaš“, do­dao je, „ja se ne sna­la­zim s tim nji­ho­vim bom­ba­ma, a ti imaš is­ku­stva.“ Ni­sam vi­deo ne­ku pred­nost u is­ku­stvu ko­je se ret­ko pre­ži­vlja­va, ali se ni­sam us­pro­ti­vio.

Ži­vo­rad mi je u ovim ko­men­ta­ri­ma mno­go po­mo­gao. Du­go­vao sam mu. Doš­lo je vre­me da dug vra­tim. „A ti šta ćeš ra­di­ti?“, pi­tao sam. „Če­ka­ću te u ne­koj ka­fa­ni.“ „I ka­fa­ne bom­bar­du­ju“, ka­zao sam zlob­no. „On­da ću pi­će do­ne­ti u ho­tel“, re­kao je i ti­me taj pro­blem ski­nuo s dnev­nog re­da. Od­luč­no je od­bio da gle­da sta­ru­di­je po mu­ze­ji­ma. Ža­lio se da mu i kod ku­će pro­bi­še uši isto­ri­jom. Poš­to ni­jed­na na­ša fol­klor­na gru­pa ni­je go­sto­va­la, od­bio je i kon­cer­te. Ras­pi­ti­vao se za do­bar re­sto­ran, pod uslo­vom da je srp­ski. Što je emi­grant­ski, ni­je mu sme­ta­lo. Emi­gra­ci­ja ga, od­ne­kud, ni­je to­li­ko pla­ši­la ov­de ko­li­ko ga je i pla­ši­la i uz­ne­mi­ra­va­la kad smo se sre­li u Ju­go­sla­vi­ji.

Po­tom smo, kao što je red, preš­li na po­li­ti­ku. Naj­pre smo svr­ši­li sa En­gle­skom. Sma­trao je go­spo­đu Thatcher sjaj­nom. Dr­žao je da bi i na­ma tre­bao pred­sed­nik vla­de ko­ji ume da pod­vik­ne, ume­sto mla­ko­nja ko­ji se ne­pre­sta­no o ne­če­mu do­go­va­ra­ju, a naj­vi­še o to­me da se ne do­go­vo­re ni o če­mu. Svi­de­la mu se i po­li­ci­ja. Uži­vao je u muš­kom na­či­nu s ko­jim na kraj iz­la­zi sa štraj­ka­či­ma u Wap­pin­gu. To se kod nas vi­še ne vi­đa, re­kao je su­mor­no. Rad­nič­ko ga pi­ta­nje ni­je uz­bu­đi­va­lo. „S njim se“, re­kao je, „do­sta pe­tljam i kod ku­će.“

Što se Ju­go­sla­vi­je ti­če, si­tu­a­ci­ja mu se ni­je či­ni­la to­li­ko rđa­vom ko­li­ko je pred­sta­vlja za­pad­na štam­pa, oso­bi­to ako se u ob­zir uzme i nje­go­va lič­na si­tu­a­ci­ja, ko­ja je čak i vr­lo do­bra. „Si­tu­a­ci­ja bi bi­la bez­na­de­žna“, re­kao je, „ka­da bi svi­ma bi­lo rđa­vo. Ova­ko, me­ni je do­bro, te­bi ni­je, pa se stvar ne­ka­ko urav­no­te­ža­va.“ Slo­žio sam se i sa svo­je stra­ne do­dao ka­ko je to još je­dan do­kaz da je pro­sek ono što od­lu­ču­je. Me­ne je, na pri­mer, za­bri­nja­va­lo opa­da­nje na­ta­li­te­ta u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji, ali ot­ka­ko sam čuo da al­ban­ski na­ta­li­tet na Ko­so­vu ska­če i ta­ko po­pra­vlja ju­go­slo­ven­ski sta­ti­stič­ki pro­sek, du­ša mi je opet na me­stu.

Ono što je Ži­vo­ra­du naj­vi­še sme­ta­lo bi­la je ju­go­slo­ven­ska štam­pa. Ni o če­mu dru­gom ne go­vo­ri ne­go o kri­zi. Upo­zo­rio sam ga da je, u po­gle­du ku­ku­mav­če­nja, bri­tan­ska štam­pa još ne­sno­sni­ja. Ni njoj ni­kad niš­ta ne va­lja. „E pa, sad“, re­kao je, „ov­de to i ima ne­kog smi­sla, ov­de je ka­pi­ta­li­zam, i on, kao što svi zna­mo, ne va­lja.“ „Je­ste“, pri­znao sam, „ov­de stvar­no niš­ta ne va­lja.“ „Ne bih pre­te­ri­vao“, od­go­vo­rio je Ži­vo­rad, „ka­pi­ta­li­zam ne va­lja, to je isti­na, ali je sve osta­lo mno­go bo­lje ne­go kod nas.“

Mo­ji pla­no­vi da Ži­vo­ra­du po­ka­žem ži­vot na Za­pa­du ni­su se ostva­ri­li. Dok sam mu ku­po­vao raz­ne sit­ni­ce, uklju­ču­ju­ći i de­lo­ve za jah­tu, na­šao je on u ho­te­lu ne­ke po­slov­ne pri­ja­te­lje iz Va­lje­va i sva tri svo­ja lon­don­ska da­na pro­veo u so­bi, igra­ju­ći pre­fe­rans. Iz bu­le je iza­šao i u pan­ta­lo­ne ušao tek na tre­ći po­ziv tak­si­ja ko­ji će ga od­ve­sti na aero­drom.

Uvek sam pre­ma svo­jim slu­ša­te­lji­ma bio iskren, pa ću to bi­ti i ovog pu­ta. Iza­šao je iz ho­te­la jed­nom, da za druš­tvo ku­pi ci­ga­re­te. Vra­tio se be­san, i bez pa­ra i bez ci­ga­re­ta. Usred pro­met­ne uli­ce vi­deo je gru­pu pro­la­zni­ka oku­plje­nu oko čo­ve­ka do­sto­jan­stve­na iz­gle­da. Kao Sr­bin ži­ve ra­do­zna­lo­sti, i on im je pri­šao. Do­sto­jan­stve­ni čo­vek se sa pro­la­zni­ci­ma koc­kao. Igra je bi­la kraj­nje pro­sta i br­za.

Mo­žda vi­še br­za ne­go pro­sta. U sva­kom slu­ča­ju, Ži­vo­ra­du se pro­stom uči­ni­la. Ušao je u igru i br­zo iz­gu­bio sav no­vac. Jer, kad je u po­sled­njem ba­ca­nju ipak do­bio, ne­ko je vik­nuo: „Po­li­ci­ja!“, i igra je od pro­ste po­sta­la sa­mo br­za. Skup se, ta­ko­đe br­zo, ras­tu­rio. Poš­to en­gle­ski ne zna, s po­li­caj­cem ni­je umeo pro­sto da se spo­ra­zu­me i ni­je mu pre­o­sta­lo dru­go ne­go da se br­zo vra­ti u ho­tel.

„Ovo ni­je Za­pad“, pso­vao je, „ovo je Di­vlji za­pad.“ Is­ko­ri­stio sam pri­li­ku da ume­rim nje­go­vo an­glo­fil­stvo. „Sad vi­diš“, ka­zao sam, „da i En­gle­zi mo­gu bi­ti ne­poš­te­ni.“ Po­gle­dao me je krv­nič­ki. „Ne ve­ru­jem da je bio En­glez“, re­kao je. „Otkad En­gle­zi psu­ju na srp­skom?“