Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
85. Slovenačko prohladno proleće
U Britaniji, zemlji kompromisa, nije bilo proleća. Zima je postala blaža, to je sve. U Jugoslaviji je proleće došlo pa prošlo. Zadržalo se jedino podno Alpa, u Sloveniji. Nazvano je „slovenačkim prolećem“, po ugledu na praško 1968, pomalo neoprezno, ominozno proleće, ako se uzme u obzir oštra ruska zima koja ga je u Češkoj svela na nulu i tamo do dan-današnji zamrzla.
Englezi su me pitali šta se u Sloveniji događa. Iako nisam Slovenac, očekivalo se da to znam kao Srbin, koji, budući obožavalac uniforme i sablje, ne sme dobro gledati ni na civile ni na civilno društvo. Bio sam uvređen što sam bez mog znanja mobilisan, ali i postiđen: nisam znao šta se u Sloveniji događa. Saznao sam od Guardiana da je „Slovenija jugoslovenska najrazvijenija i najliberalnija republika na čelu pokreta demokratizacije čiji je cilj eliminacija partijske kontrole nad društvom“.
Zahtev mi se činio trezvenim, pogotovo što je dolazio od naroda koji je posledice ovakve kontrole iskusio na vlastitoj koži u padu produkcije, galopirajućoj inflaciji, sablasnom spoljnom dugu, unutrašnjoj nelikvidnosti, epidemiji korupcije, dramatičnom padu standarda, porastu nezaposlenosti i prvim talasima socijalnih nemira. Zahtev je bio i morbidan. Postavljao ga je ne samo narod nad kojim se kontrola vršila, već i partija koja je taj posao nekompetentno decenijama obavljala.
U svetu realnog socijalizma – za razliku od britanskog „irealnog“, gde je tako nešto moguće – primer odricanja komunista od vlasti nije poznat. Bio sam zbunjen. Otvorio sam naše novine da vidim šta mi o tome mislimo. I naravno, video sam da Englezi, kao i obično, greše. Našao sam izjavu Vojnog saveta koja u „slovenačkom proleću“ vidi „usklađene i otvorene napade snaga specijalnog rata s očiglednim subverzivnim ciljevima i radnjama koje imaju kontrarevolucionarnu sadržinu“.
To je bio rečnik na koji sam bio navikao, koji sam razumevao. Kakva demokratija! Kakvo građansko društvo! U Sloveniji se ne odvija nikakav neobičan demokratski proces, nego obična kontrarevolucija. Sad mi je sve bilo jasno. A pre svega, da stvar uopšte nije ozbiljna.
Monday, October 31, 2011
Sunday, October 30, 2011
Srbi i četiri engleske zablude
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
84. Srbi i četiri engleske zablude
Prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica je istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma. Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Istorijska zabluda odnosi se, zapravo, na ceo geopolitički prostor Balkana i vuče korene iz zapadnog nerazumevanja Vizantije i njenog pravoslavlja, nerazumevanja i psihološki i moralno neophodnog da se u krvi krstaških ratova i latinskih osvajanja uspostavi zapadnoevropski, protestantsko-katolički tip hrišćanske civilizacije.
Osobeno britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost.
Politika naslona na slovensku Rusiju nije nas u očima Londona ulepšavala (a ni u mojim). Za Engleze je Srbin ili Bugarin na Dardanelima bio Rus, a Rus na Moreuzima za londonsku vladu – istorijska mora. Ubistvo poslednjih Obrenovića takođe nas nije proslavilo, pogotovo Principovi hici, koji su, makar i formalno, Engleze odveli na klanice Marne i Somme. Britanija idejom ujedinjenih Južnih Slovena nikad nije bila poneta.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
84. Srbi i četiri engleske zablude
Prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica je istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma. Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Istorijska zabluda odnosi se, zapravo, na ceo geopolitički prostor Balkana i vuče korene iz zapadnog nerazumevanja Vizantije i njenog pravoslavlja, nerazumevanja i psihološki i moralno neophodnog da se u krvi krstaških ratova i latinskih osvajanja uspostavi zapadnoevropski, protestantsko-katolički tip hrišćanske civilizacije.
Osobeno britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost.
Politika naslona na slovensku Rusiju nije nas u očima Londona ulepšavala (a ni u mojim). Za Engleze je Srbin ili Bugarin na Dardanelima bio Rus, a Rus na Moreuzima za londonsku vladu – istorijska mora. Ubistvo poslednjih Obrenovića takođe nas nije proslavilo, pogotovo Principovi hici, koji su, makar i formalno, Engleze odveli na klanice Marne i Somme. Britanija idejom ujedinjenih Južnih Slovena nikad nije bila poneta.
Saturday, October 29, 2011
Naši jaki ljudi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
83. Naši jaki ljudi i engleske balkanske brige
Mnogo treba preduzeti da se privuče pažnja Engleza. Ne velim da ponovo valja kralja kroz prozor istresti, kao što učinismo 1903, izazvati svetski rat, kako nam je, vele, za rukom pošlo 1914, spasavši dušu a zemlju izgubivši, ući u drugi, kao što poletno izvedosmo 1941, ili odvojiti se od Staljina, da bismo usavršavali vlastiti staljinizam, što učinismo 1948.
Dovoljno je uveriti britansku vladu da se ono što radimo tiče Britanije ili se jednom može nje ticati. Godine 1389. vodila se na Kosovu bitka kojoj Evropa duguje spas od azijatske invazije. Britanija se, očigledno, nije dužnikom osećala. Ni onda nisu u Evropi bili.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
83. Naši jaki ljudi i engleske balkanske brige
Mnogo treba preduzeti da se privuče pažnja Engleza. Ne velim da ponovo valja kralja kroz prozor istresti, kao što učinismo 1903, izazvati svetski rat, kako nam je, vele, za rukom pošlo 1914, spasavši dušu a zemlju izgubivši, ući u drugi, kao što poletno izvedosmo 1941, ili odvojiti se od Staljina, da bismo usavršavali vlastiti staljinizam, što učinismo 1948.
Dovoljno je uveriti britansku vladu da se ono što radimo tiče Britanije ili se jednom može nje ticati. Godine 1389. vodila se na Kosovu bitka kojoj Evropa duguje spas od azijatske invazije. Britanija se, očigledno, nije dužnikom osećala. Ni onda nisu u Evropi bili.
Thursday, October 27, 2011
Englezi i mi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
82. Englezi i mi u raljama tigra
Već mi je otužna priča o engleskoj hladnokrvnosti u krizama, o anglosaksonskoj sabranosti i slovenskoj rastresenosti, o njihovoj realističnosti a našim mesečarskim preuveličavanjima, o njihovoj nepokolebljivoj mirnoći a našim histeričnim uzbuđenjima. Priča je, međutim, u granicama svake sakate generalizacije, istinita. Legenda postaje tek kad se od Srbina očekuje da u tigrovim čeljustima kuka, a od Engleza da sabrano delje kolac koji će mu među zube uglaviti i pri tome zviždi Bože, čuvaj kraljicu.
Ne verujte priči! U raljama tigra svi smo jednaki, osim što Englezi, svetski lovci, za tigrove imaju više razumevanja nego za nas. Ali verujte da je admiral Nelson, ranjen u bici kod Trafalgara, umirući rekao ađutantu: „Poljubi me, Hardy“, premda epizoda više govori o admiralovim bizarnim sklonostima nego o engleskoj hladnokrvnosti.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
82. Englezi i mi u raljama tigra
Već mi je otužna priča o engleskoj hladnokrvnosti u krizama, o anglosaksonskoj sabranosti i slovenskoj rastresenosti, o njihovoj realističnosti a našim mesečarskim preuveličavanjima, o njihovoj nepokolebljivoj mirnoći a našim histeričnim uzbuđenjima. Priča je, međutim, u granicama svake sakate generalizacije, istinita. Legenda postaje tek kad se od Srbina očekuje da u tigrovim čeljustima kuka, a od Engleza da sabrano delje kolac koji će mu među zube uglaviti i pri tome zviždi Bože, čuvaj kraljicu.
Ne verujte priči! U raljama tigra svi smo jednaki, osim što Englezi, svetski lovci, za tigrove imaju više razumevanja nego za nas. Ali verujte da je admiral Nelson, ranjen u bici kod Trafalgara, umirući rekao ađutantu: „Poljubi me, Hardy“, premda epizoda više govori o admiralovim bizarnim sklonostima nego o engleskoj hladnokrvnosti.
Tuesday, October 25, 2011
Kako vaša familija
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
81. Kako vaša familija, gospodine Ceauşescu?
Kada je pre više godina rumunski premijer Ceauşescu došao u zvaničnu posetu Velikoj Britaniji, na stanici Victoria dočekala ga je kraljica Elizabeth i sa srdačnim osmehom preko crvenog tepiha diplomatske kurtoazije uvela u London. Istog dana Times je objavio članak svoga komentatora Bernarda Levina pod naslovom „Kako vaša familija, gospodine Ceauşescu?“, u kome je, bez ikakve kurtoazije, razornom podsmehu izložio nepotizam gosta.
Taksativno je nabrojao sve njegove bliže i dalje rođake, do kuzena u trećem kolenu, koji u Rumuniji zauzimaju najvažnije državne i političke funkcije, i posle porodice Klaudija i Julija u Rimu principata predstavljaju najmoćniji krvni klan u evropskoj povesti. Times nije zabranjen, a gospodin Levin nije u Scotland Yard pozvan. Nedavno je zagrebački Studentski list zabranjen zato što je u rđavom, koliko sam razumeo, isključivo povesnom svetlu, komentarisao ličnost jugoslovenskog gosta, gospodina Mobutua, predsednika bivšeg Konga.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
81. Kako vaša familija, gospodine Ceauşescu?
Kada je pre više godina rumunski premijer Ceauşescu došao u zvaničnu posetu Velikoj Britaniji, na stanici Victoria dočekala ga je kraljica Elizabeth i sa srdačnim osmehom preko crvenog tepiha diplomatske kurtoazije uvela u London. Istog dana Times je objavio članak svoga komentatora Bernarda Levina pod naslovom „Kako vaša familija, gospodine Ceauşescu?“, u kome je, bez ikakve kurtoazije, razornom podsmehu izložio nepotizam gosta.
Taksativno je nabrojao sve njegove bliže i dalje rođake, do kuzena u trećem kolenu, koji u Rumuniji zauzimaju najvažnije državne i političke funkcije, i posle porodice Klaudija i Julija u Rimu principata predstavljaju najmoćniji krvni klan u evropskoj povesti. Times nije zabranjen, a gospodin Levin nije u Scotland Yard pozvan. Nedavno je zagrebački Studentski list zabranjen zato što je u rđavom, koliko sam razumeo, isključivo povesnom svetlu, komentarisao ličnost jugoslovenskog gosta, gospodina Mobutua, predsednika bivšeg Konga.
Sunday, October 23, 2011
Tumačenje Jugoslavije
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
80. Tumačenje Jugoslavije, ili hod po mukama
Gospodine, rekao je Englez kome sam opisivao Jugoslaviju, neću da tvrdim da sam baš sve od vašeg objašnjenja razumeo, ali mi se čini da sam na dobrom putu i, ako biste mi još malo vremena posvetili, stvar će mi biti sasvim jasna. Meni nije teško, rekao sam, ali ne bih vam savetovao. Zašto? U prvom redu, razumeti sve nije engleski, a zatim, iz razloga koje vam sada ne umem objasniti, ali će vam na kraju i samom biti jasno.
Kao socijalisti, glasilo je prvo pitanje, vi odbacujete kapitalistički način proizvodnje i privatnu inicijativu? Ne, rekao sam, mi je hvalimo i propagiramo. Dopuštate je, dakle? A ne, toliko daleko ne idemo, naprotiv, sprečavamo je gde i kako možemo. Što je onda propagirate? Po sebi se razume, zato što je bolja. Tako? Tako. A kako na tržište i njegove zakone gledate? Veoma povoljno.
Očekujem tada da ste tržište uveli? Na sreću, nismo. Zašto, ako na njega povoljno gledate? Zato što bi to bilo nesocijalistički. Oprostite, šta je za vas socijalistički? To je jasno – sve što se blagovremeno ne uvodi, u čemu se blagovremeno ne uspeva, čega blagovremeno nedostaje. Razumete li? Ne sasvim, ali se nadam da ću blagovremeno razumeti, rekao je gospodin Jones. Potom je pitao postoji li i kod nas socijalna nejednakost. Šta je to, sad sam ja pitao, nikad za to nisam čuo? Objasnio mi je da je to stanje u kome jedni nemaju, a drugi imaju.
Toga nema, rekao sam. Možda ima toga da oni drugi nemaju, a prvi imaju, ali tako nešto zločesto, da prvi nemaju, a oni koji su tek drugi imaju, toga nema. Velikih privatnih dobara nema? Naravno da nema, velika dobra su državna. I koristi ih samo država? Ne, uglavnom privatne osobe. A šta država koristi? Privatnike, razume se. Vi imate, rekao je, usuđujem se primetiti, naročito, da ne kažem bizarno, shvatanje socijalizma. Ne bih rekao, odgovorio sam, da je shvatanje bizarno. Onda može biti bizaran samo socijalizam? Toliko, rekoh, nisam u stvar upućen.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
80. Tumačenje Jugoslavije, ili hod po mukama
Gospodine, rekao je Englez kome sam opisivao Jugoslaviju, neću da tvrdim da sam baš sve od vašeg objašnjenja razumeo, ali mi se čini da sam na dobrom putu i, ako biste mi još malo vremena posvetili, stvar će mi biti sasvim jasna. Meni nije teško, rekao sam, ali ne bih vam savetovao. Zašto? U prvom redu, razumeti sve nije engleski, a zatim, iz razloga koje vam sada ne umem objasniti, ali će vam na kraju i samom biti jasno.
Kao socijalisti, glasilo je prvo pitanje, vi odbacujete kapitalistički način proizvodnje i privatnu inicijativu? Ne, rekao sam, mi je hvalimo i propagiramo. Dopuštate je, dakle? A ne, toliko daleko ne idemo, naprotiv, sprečavamo je gde i kako možemo. Što je onda propagirate? Po sebi se razume, zato što je bolja. Tako? Tako. A kako na tržište i njegove zakone gledate? Veoma povoljno.
Očekujem tada da ste tržište uveli? Na sreću, nismo. Zašto, ako na njega povoljno gledate? Zato što bi to bilo nesocijalistički. Oprostite, šta je za vas socijalistički? To je jasno – sve što se blagovremeno ne uvodi, u čemu se blagovremeno ne uspeva, čega blagovremeno nedostaje. Razumete li? Ne sasvim, ali se nadam da ću blagovremeno razumeti, rekao je gospodin Jones. Potom je pitao postoji li i kod nas socijalna nejednakost. Šta je to, sad sam ja pitao, nikad za to nisam čuo? Objasnio mi je da je to stanje u kome jedni nemaju, a drugi imaju.
Toga nema, rekao sam. Možda ima toga da oni drugi nemaju, a prvi imaju, ali tako nešto zločesto, da prvi nemaju, a oni koji su tek drugi imaju, toga nema. Velikih privatnih dobara nema? Naravno da nema, velika dobra su državna. I koristi ih samo država? Ne, uglavnom privatne osobe. A šta država koristi? Privatnike, razume se. Vi imate, rekao je, usuđujem se primetiti, naročito, da ne kažem bizarno, shvatanje socijalizma. Ne bih rekao, odgovorio sam, da je shvatanje bizarno. Onda može biti bizaran samo socijalizam? Toliko, rekoh, nisam u stvar upućen.
Saturday, October 22, 2011
Kako Englezima nas objasniti
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
79. Kako Englezima nas objasniti
Dužnost mi je da vam objasnim Engleze. Držao sam da je zadatak nemoguć i da ga s odgovarajućim neuspehom srazmerno uspešno obavljam. Promenio sam mišljenje otkako sam Englezima nas pokušao da objasnim. Tek onda sam shvatio neprilike engleskog komentatora Radio Beograda.
Najveća prednost radija je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu jasno ili ne. Tu sreću nemate kad nešto tumačite živom čoveku, umesto mrtvom mikrofonu. Gospodin Jones nikakvo znanje o Jugoslaviji nije imao. Bio je, dakle, tipičan Englez, i razgovor je tekao otprilike ovako:
Pitao me gde je ta zemlja. Objasnih mu da nije u Africi, premda je, kao i Južna Afrika, po imenu na jugu. Da je u Evropi, iako neki od nas misle da nije, drugi da jeste, treći da jeste i nije, a četvrti tim, kao ni ma kojim drugim povodom, ništa ne misle. Takođe, da u njoj ne žive samo Sloveni, iako nam ime to kaže. Pitao me je zašto imamo ime koje ništa ne znači.
Odgovorio sam da ono odgovara zemlji koja stalno napreduje, jer da nešto znači, moralo bi se stalno menjati, da napredak što vernije izrazi. Dosta sam vremena utrošio da mu rastumačim šta Jugoslavija nije, pa je došlo vreme da se vidi i šta ona jeste. I tu su počele moje muke. One su, naravno, kao i sve muke, počele s komunizmom: pitanjem, naime, je li Jugoslavija komunistička zemlja.
Nije, kazao sam. Onda je na vlasti desnica? Nije, rekao sam. Ko je na vlasti? Komunisti. A zemlja, kakva je? Socijalistička. Kao u Rusiji? Ne. U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego? Kao nigde na svetu. Mora biti da je vrlo zanimljiva? To jeste, kazao sam. Ona, dakle, nije demokratska? Naravno da jeste. Imate, dakle, više partija? Nemamo, samo jednu. Imamo, doduše, i Narodni front.
Onda imate dve partije? Nemamo, u njemu su takođe komunisti. Drugi komunisti? Ne, isti. Jugoslavija je, pretpostavljam, republika? Jeste. Hvala bogu, rekao je. Zašto, da i vi niste republikanac? Nisam, reče gospodin Jones, ali do sada je sve bilo obrnuto, pa sam mislio da je i to. Ne, to slučajno nije.
Umesto kralja, imate predsednika. Nemamo. Nemate šefa države? Čak i devet! Zašto devet? Za šest republika i dve pokrajine. To je osam, gde je deveti? Ne znam, odgovorio sam. Zemlja je, nadam se, jedna? Ne nadajte se, osam ih je. Kojima ipak vlada jedan predsednik? Predsedništvo, zapravo. Onda je ono predsednik?
Nije, predsednik je predsednik Predsedništva. Ali ko je predsednik države? Oprostite, rekao sam, mogu li promeniti pitanje? To je upravo bila i moja ideja, rekao je. Vi svakako imate vladu? Svakako. I ona vlada? Pokušava. I uspeva? Ne, bojim se. Zbog otpora naroda? Zbog otpora drugih vlada. Stranih? Domaćih. Pa to se u vašoj zemlji vodi građanski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pamet?
Kazali ste da postoje druge vlade koje ilegalnoj ne daju da vlada? Ne, one legalnoj pomažu da vlada. Pa što, do vraga, ne vlada? Nema pristanak građana. Što je onda građani ne smene? Nemaju pristanak vlade. U vašoj je zemlji vladajuća klasa radnička? Jeste. Ona, dakle, vlada? Ne, rekoh, radnička klasa radi, samo joj ime kaže, a vlada vladajuća. I ona se o radnicima stara? Oni nisu maloletni, ona se stara o državi, a o radnicima se staraju sindikati. Oni štite radničke interese?
Ne, oni štite interese države. A ko štiti radnike? Niko, u radničkoj zemlji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar jasno. Narod je, dakle, njome nezadovoljan? Naprotiv, zadovoljan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni? To je logično! U socijalizmu vlada pravda, a ne logika. Vlada se, dakle, ne kritikuje? I te kako. Kritikuju je njeni protivnici? Ne, oni koji su na vlasti, najviše sama vlada. Možete li mi to malo bolje razjasniti, pitao je gospodin Jones. Ne mogu. Možete li mi bar dati čašu viskija? To mogu.
Sredstva za proizvodnju kod vas nisu u rukama kapitalista? Ne. U rukama su radnika? Ne. Pa u čijim su rukama, do vraga? Ni u čijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Naprotiv, svi rade. Proizvode? Slušajte, ne tražimo mi od socijalizma suviše, ne možete i raditi i proizvoditi, kod nas se to isključuje.
Znači li to da svega imate dovoljno? Nipošto, sve nam nedostaje. Zašto onda ne proizvodite? Nemamo čim. Vi ste, znači, agrarna zemlja? Ne, industrijska smo. Imate mašine, zašto njima ne radite? Radimo, čoveče, ali ne rade one. Mogu li dobiti tu čašu viskija? To možete.
Čuje se da imate neke nacionalne teškoće. To je neistina, nacionalni i demografski problem kod nas je još u ratu rešen. U čemu je onda problem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, pošto ga nema, ne može se ni rešiti. Nije, dakle, istina da kod vas jedan narod eksploatiše drugi?
Ne. To, zacelo, tvrde vaši neprijatelji? Ne, to tvrde naše vlade. Znam, rekao je, toga ima i u Engleskoj, to je stara bajka da bogati eksploatišu siromašne? Ne, rekao sam, to je nova bajka da siromašni eksploatišu bogate. Da li je to ono što se na vašem Kosovu događa? Ne, tamo se ništa ne događa.
Oprostite, ali i vaše novine priznaju da tamo narodi jedan drugog ugnjetavaju? Vi ste me pitali da li se nešto događa, a ne ko koga ugnjetava. Većinski narod, pretpostavljam, ugnjetava manjinu? Jeste. Tako da je ugrožena manjina prinuđena da se seli? Ne, seli se većina.
I see, razumem, rekao je, mogu li... Možete, rekao sam, i doneo mu najzad viski. Šta je ovo, pitao je zaprepašćeno, ovo nije viski, ovo je prokleta voda! Ne, rekao sam, to je ovde voda. Kod nas se prodaje kao viski.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
79. Kako Englezima nas objasniti
Dužnost mi je da vam objasnim Engleze. Držao sam da je zadatak nemoguć i da ga s odgovarajućim neuspehom srazmerno uspešno obavljam. Promenio sam mišljenje otkako sam Englezima nas pokušao da objasnim. Tek onda sam shvatio neprilike engleskog komentatora Radio Beograda.
Najveća prednost radija je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu jasno ili ne. Tu sreću nemate kad nešto tumačite živom čoveku, umesto mrtvom mikrofonu. Gospodin Jones nikakvo znanje o Jugoslaviji nije imao. Bio je, dakle, tipičan Englez, i razgovor je tekao otprilike ovako:
Pitao me gde je ta zemlja. Objasnih mu da nije u Africi, premda je, kao i Južna Afrika, po imenu na jugu. Da je u Evropi, iako neki od nas misle da nije, drugi da jeste, treći da jeste i nije, a četvrti tim, kao ni ma kojim drugim povodom, ništa ne misle. Takođe, da u njoj ne žive samo Sloveni, iako nam ime to kaže. Pitao me je zašto imamo ime koje ništa ne znači.
Odgovorio sam da ono odgovara zemlji koja stalno napreduje, jer da nešto znači, moralo bi se stalno menjati, da napredak što vernije izrazi. Dosta sam vremena utrošio da mu rastumačim šta Jugoslavija nije, pa je došlo vreme da se vidi i šta ona jeste. I tu su počele moje muke. One su, naravno, kao i sve muke, počele s komunizmom: pitanjem, naime, je li Jugoslavija komunistička zemlja.
Nije, kazao sam. Onda je na vlasti desnica? Nije, rekao sam. Ko je na vlasti? Komunisti. A zemlja, kakva je? Socijalistička. Kao u Rusiji? Ne. U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego? Kao nigde na svetu. Mora biti da je vrlo zanimljiva? To jeste, kazao sam. Ona, dakle, nije demokratska? Naravno da jeste. Imate, dakle, više partija? Nemamo, samo jednu. Imamo, doduše, i Narodni front.
Onda imate dve partije? Nemamo, u njemu su takođe komunisti. Drugi komunisti? Ne, isti. Jugoslavija je, pretpostavljam, republika? Jeste. Hvala bogu, rekao je. Zašto, da i vi niste republikanac? Nisam, reče gospodin Jones, ali do sada je sve bilo obrnuto, pa sam mislio da je i to. Ne, to slučajno nije.
Umesto kralja, imate predsednika. Nemamo. Nemate šefa države? Čak i devet! Zašto devet? Za šest republika i dve pokrajine. To je osam, gde je deveti? Ne znam, odgovorio sam. Zemlja je, nadam se, jedna? Ne nadajte se, osam ih je. Kojima ipak vlada jedan predsednik? Predsedništvo, zapravo. Onda je ono predsednik?
Nije, predsednik je predsednik Predsedništva. Ali ko je predsednik države? Oprostite, rekao sam, mogu li promeniti pitanje? To je upravo bila i moja ideja, rekao je. Vi svakako imate vladu? Svakako. I ona vlada? Pokušava. I uspeva? Ne, bojim se. Zbog otpora naroda? Zbog otpora drugih vlada. Stranih? Domaćih. Pa to se u vašoj zemlji vodi građanski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pamet?
Kazali ste da postoje druge vlade koje ilegalnoj ne daju da vlada? Ne, one legalnoj pomažu da vlada. Pa što, do vraga, ne vlada? Nema pristanak građana. Što je onda građani ne smene? Nemaju pristanak vlade. U vašoj je zemlji vladajuća klasa radnička? Jeste. Ona, dakle, vlada? Ne, rekoh, radnička klasa radi, samo joj ime kaže, a vlada vladajuća. I ona se o radnicima stara? Oni nisu maloletni, ona se stara o državi, a o radnicima se staraju sindikati. Oni štite radničke interese?
Ne, oni štite interese države. A ko štiti radnike? Niko, u radničkoj zemlji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar jasno. Narod je, dakle, njome nezadovoljan? Naprotiv, zadovoljan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni? To je logično! U socijalizmu vlada pravda, a ne logika. Vlada se, dakle, ne kritikuje? I te kako. Kritikuju je njeni protivnici? Ne, oni koji su na vlasti, najviše sama vlada. Možete li mi to malo bolje razjasniti, pitao je gospodin Jones. Ne mogu. Možete li mi bar dati čašu viskija? To mogu.
Sredstva za proizvodnju kod vas nisu u rukama kapitalista? Ne. U rukama su radnika? Ne. Pa u čijim su rukama, do vraga? Ni u čijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Naprotiv, svi rade. Proizvode? Slušajte, ne tražimo mi od socijalizma suviše, ne možete i raditi i proizvoditi, kod nas se to isključuje.
Znači li to da svega imate dovoljno? Nipošto, sve nam nedostaje. Zašto onda ne proizvodite? Nemamo čim. Vi ste, znači, agrarna zemlja? Ne, industrijska smo. Imate mašine, zašto njima ne radite? Radimo, čoveče, ali ne rade one. Mogu li dobiti tu čašu viskija? To možete.
Čuje se da imate neke nacionalne teškoće. To je neistina, nacionalni i demografski problem kod nas je još u ratu rešen. U čemu je onda problem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, pošto ga nema, ne može se ni rešiti. Nije, dakle, istina da kod vas jedan narod eksploatiše drugi?
Ne. To, zacelo, tvrde vaši neprijatelji? Ne, to tvrde naše vlade. Znam, rekao je, toga ima i u Engleskoj, to je stara bajka da bogati eksploatišu siromašne? Ne, rekao sam, to je nova bajka da siromašni eksploatišu bogate. Da li je to ono što se na vašem Kosovu događa? Ne, tamo se ništa ne događa.
Oprostite, ali i vaše novine priznaju da tamo narodi jedan drugog ugnjetavaju? Vi ste me pitali da li se nešto događa, a ne ko koga ugnjetava. Većinski narod, pretpostavljam, ugnjetava manjinu? Jeste. Tako da je ugrožena manjina prinuđena da se seli? Ne, seli se većina.
I see, razumem, rekao je, mogu li... Možete, rekao sam, i doneo mu najzad viski. Šta je ovo, pitao je zaprepašćeno, ovo nije viski, ovo je prokleta voda! Ne, rekao sam, to je ovde voda. Kod nas se prodaje kao viski.
Friday, October 21, 2011
Teleevangelisti i dečak Buddy
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
78. Teleevangelisti i dečak Buddy
U poslednje vreme Sjedinjene se Države nalaze pod najezdom religioznih skakavaca. Jato je jako oko 30.000 propovednika evangelističke sekte, što prema multimilionskoj masi pravih skakavaca i nije impresivan broj, ali je za zdrav razbor i hrišćansko osećanje jednako poguban kao i prvi za žetvu. Obršćena žetva u oba se slučaja može izmeriti.
U ljudskom slučaju nju sačinjava 16 miliona članova fundamentalističke crkve, koju od Homeinijeve razlikuje što američka još nije uzela puške u ruke, premda nekim od njenih duhovnih primaša krstaški nož već iz zuba viri. Izvestio sam vas o propovedniku Robertsu kome je Bog zapretio da će ga ubiti ako u roku ne skupi još 4,5 miliona dolara za njegov hram.
Roberts je o uceni obavestio televizijsku Ameriku i novac dobio. Šta će od toga otići na hram, šta na duševno oporavljanje Robertsovo ostaje da se vidi u nekom od idućih skandala, koji, u redovnim razmacima, pokazuju bar tri stvari: koliko su propovednici praktični, a koliko Amerikanci, čuveni po praktičnosti, to nisu. I, najzad, koliko je nepraktičan Bog kad svoje finansije poverava lopovima.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
78. Teleevangelisti i dečak Buddy
U poslednje vreme Sjedinjene se Države nalaze pod najezdom religioznih skakavaca. Jato je jako oko 30.000 propovednika evangelističke sekte, što prema multimilionskoj masi pravih skakavaca i nije impresivan broj, ali je za zdrav razbor i hrišćansko osećanje jednako poguban kao i prvi za žetvu. Obršćena žetva u oba se slučaja može izmeriti.
U ljudskom slučaju nju sačinjava 16 miliona članova fundamentalističke crkve, koju od Homeinijeve razlikuje što američka još nije uzela puške u ruke, premda nekim od njenih duhovnih primaša krstaški nož već iz zuba viri. Izvestio sam vas o propovedniku Robertsu kome je Bog zapretio da će ga ubiti ako u roku ne skupi još 4,5 miliona dolara za njegov hram.
Roberts je o uceni obavestio televizijsku Ameriku i novac dobio. Šta će od toga otići na hram, šta na duševno oporavljanje Robertsovo ostaje da se vidi u nekom od idućih skandala, koji, u redovnim razmacima, pokazuju bar tri stvari: koliko su propovednici praktični, a koliko Amerikanci, čuveni po praktičnosti, to nisu. I, najzad, koliko je nepraktičan Bog kad svoje finansije poverava lopovima.
Thursday, October 20, 2011
Kako grešiti
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
77. Kako grešiti, i kako se iskupiti
Nisam imao nameru da i ovaj komentar posvetim inkvizitorskom pitanju rehabilitacije, ali sam naišao na jedno zaboravljeno ime. Reč je o Profumu, ministru u davnoj Macmillanovoj vladi. Neću vas gnjaviti pojedinostima afere koja je vladu oborila. Priroda joj je erotsko/špijunsko/politička, gde razlika između sastojaka nije sasvim jasna. Uzima li se erotika kao špijunaža, politika kao erotika, a špijunaža kao nešto što politiku i erotiku u uzbuđenju ujedinjuje, mutno je.
U svakom slučaju, Profumo se kompromitovao i povukao konsekvence. Iščezao je iz političkog života i novina. Nestao i sa zabavne scene, iz društvene hronike Timesa. A onda, posle dve decenije, primila ga je kraljica. Dakle, javno je i s najvišeg mesta rehabilitovan. Ne znam poređenje, ali približno je to kao kad bih u Politici pročitao da je, nekog popodneva dalje budućnosti, tekući predsednik Jugoslavije pozvao na čaj gospodina Fikreta Abdića ili gospodina Milovana Đilasa.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
77. Kako grešiti, i kako se iskupiti
Nisam imao nameru da i ovaj komentar posvetim inkvizitorskom pitanju rehabilitacije, ali sam naišao na jedno zaboravljeno ime. Reč je o Profumu, ministru u davnoj Macmillanovoj vladi. Neću vas gnjaviti pojedinostima afere koja je vladu oborila. Priroda joj je erotsko/špijunsko/politička, gde razlika između sastojaka nije sasvim jasna. Uzima li se erotika kao špijunaža, politika kao erotika, a špijunaža kao nešto što politiku i erotiku u uzbuđenju ujedinjuje, mutno je.
U svakom slučaju, Profumo se kompromitovao i povukao konsekvence. Iščezao je iz političkog života i novina. Nestao i sa zabavne scene, iz društvene hronike Timesa. A onda, posle dve decenije, primila ga je kraljica. Dakle, javno je i s najvišeg mesta rehabilitovan. Ne znam poređenje, ali približno je to kao kad bih u Politici pročitao da je, nekog popodneva dalje budućnosti, tekući predsednik Jugoslavije pozvao na čaj gospodina Fikreta Abdića ili gospodina Milovana Đilasa.
Wednesday, October 19, 2011
Krivovernici XVI, sveci XX veka
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
76. Krivovernici XVI, sveci XX veka
Između 1584. i 1679, kada je u Britaniji katolička crkva bila van zakona, 63 sveštenika i 22 svetovnjaka behu zbog zabranjene vere obešeni, u vodi udavljeni ili na gubilištu raščerečeni. Kardinal Hume, nadbiskup od Westminstera, postigao je za njih od Svetog oca status svetaca. Godine 1987. na svečanosti u Rimu oni su beatifikovani.
Anglikansku crkvu, zbog čijeg utemeljenja su tako nečovečno stradali, i koja je u njihovoj smrti aktivno sudelovala, predstavljao je velečasni Mark Santer, biskup Birminghama. Sam je nadbiskup od Canterburyja dr Runcie tim povodom rekao: „U prošlosti bi ovakva obznana izazvala raspre. Danas svi slavimo njihovo herojsko hrišćansko svedočanstvo i zajedno osuđujemo netoleranciju veka koji je potresao hrišćanska uverenja.“
Poslednja beatifikacija engleskih katolika obavljena je 1929. godine, kada su svecima postali njih 136. Sve zajedno čini to 221 osobu, broj srazmerno mali u odnosu na broj pogubljenih, ali dovoljan u odnosu na duh izmirenja između crkava i pomirenja s neslavnom istorijom njihovih nehrišćanskih odnosa. Istorijom, ne smemo zaboraviti, u kojoj su i protestanti gubilištu dodali svoje glave.
Gledajući spisak, međutim, ako izuzmemo sveštenike, čiji je položaj već pozivom bio poguban, primetio sam da su sva svetovna lica umrla manje zbog same vere, a više zbog izvesnih usluga koje su pružili progonjenoj crkvi i njenim pastirima. Skrivali su sveštenike ili su, kao William Carter, tajno štampali katoličke knjige. Pitam se šta je s anonimnim katolicima koji su mučenički umrli samo zato što se nisu hteli odreći svoje vere, iako su se s nekoliko reči mogli spasti i ostati u istom hrišćanskom krugu.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
76. Krivovernici XVI, sveci XX veka
Između 1584. i 1679, kada je u Britaniji katolička crkva bila van zakona, 63 sveštenika i 22 svetovnjaka behu zbog zabranjene vere obešeni, u vodi udavljeni ili na gubilištu raščerečeni. Kardinal Hume, nadbiskup od Westminstera, postigao je za njih od Svetog oca status svetaca. Godine 1987. na svečanosti u Rimu oni su beatifikovani.
Anglikansku crkvu, zbog čijeg utemeljenja su tako nečovečno stradali, i koja je u njihovoj smrti aktivno sudelovala, predstavljao je velečasni Mark Santer, biskup Birminghama. Sam je nadbiskup od Canterburyja dr Runcie tim povodom rekao: „U prošlosti bi ovakva obznana izazvala raspre. Danas svi slavimo njihovo herojsko hrišćansko svedočanstvo i zajedno osuđujemo netoleranciju veka koji je potresao hrišćanska uverenja.“
Poslednja beatifikacija engleskih katolika obavljena je 1929. godine, kada su svecima postali njih 136. Sve zajedno čini to 221 osobu, broj srazmerno mali u odnosu na broj pogubljenih, ali dovoljan u odnosu na duh izmirenja između crkava i pomirenja s neslavnom istorijom njihovih nehrišćanskih odnosa. Istorijom, ne smemo zaboraviti, u kojoj su i protestanti gubilištu dodali svoje glave.
Gledajući spisak, međutim, ako izuzmemo sveštenike, čiji je položaj već pozivom bio poguban, primetio sam da su sva svetovna lica umrla manje zbog same vere, a više zbog izvesnih usluga koje su pružili progonjenoj crkvi i njenim pastirima. Skrivali su sveštenike ili su, kao William Carter, tajno štampali katoličke knjige. Pitam se šta je s anonimnim katolicima koji su mučenički umrli samo zato što se nisu hteli odreći svoje vere, iako su se s nekoliko reči mogli spasti i ostati u istom hrišćanskom krugu.
Tuesday, October 18, 2011
Vreme reči, i kako da se izbegnu
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
75. Vreme reči, i kako da se izbegnu
Ko je u Engleskoj proveo duže vreme, ustanoviće da je njen rečnik podeljen u četiri kategorije. U prvu idu reči koje opisuju predmete materijalne prirode i najčešće znače što kažu. Najčešće, ali ne uvek. „Chair“ ne označava samo „stolicu“, već i „predsednika“ nekog skupa koji na njoj sedi. U drugoj su višesmerne reči što imaju bezbroj značenja, zavisno od konteksta ili tona u kome su izgovorene. Istim idiomom možete pohvaliti i uvrediti, i oni se često koriste u Parlamentu.
U treću vrstu spadaju reči koje uvek znače nešto drugo nego što mislite. Ako Englezu nešto objašnjavate, recimo naše nacionalne odnose, a on vam na kraju kaže: „I see“, što bi trebalo da znači: „Razumem, shvatam“, sa apsolutnom sigurnošću znajte da nijednu prokletu reč vašeg objašnjenja nije razumeo. U četvrtu idu reči koje ništa ne znače. Reči, dakle, ovde, kao i u svim civilizovanim jezicima, imaju četvorostruku namenu: da iskažu ono za šta su stvorene, da baš to ne iskažu, da to sakriju, da označavaju razne stvari u isto vreme ili da ne znače ništa.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
75. Vreme reči, i kako da se izbegnu
Ko je u Engleskoj proveo duže vreme, ustanoviće da je njen rečnik podeljen u četiri kategorije. U prvu idu reči koje opisuju predmete materijalne prirode i najčešće znače što kažu. Najčešće, ali ne uvek. „Chair“ ne označava samo „stolicu“, već i „predsednika“ nekog skupa koji na njoj sedi. U drugoj su višesmerne reči što imaju bezbroj značenja, zavisno od konteksta ili tona u kome su izgovorene. Istim idiomom možete pohvaliti i uvrediti, i oni se često koriste u Parlamentu.
U treću vrstu spadaju reči koje uvek znače nešto drugo nego što mislite. Ako Englezu nešto objašnjavate, recimo naše nacionalne odnose, a on vam na kraju kaže: „I see“, što bi trebalo da znači: „Razumem, shvatam“, sa apsolutnom sigurnošću znajte da nijednu prokletu reč vašeg objašnjenja nije razumeo. U četvrtu idu reči koje ništa ne znače. Reči, dakle, ovde, kao i u svim civilizovanim jezicima, imaju četvorostruku namenu: da iskažu ono za šta su stvorene, da baš to ne iskažu, da to sakriju, da označavaju razne stvari u isto vreme ili da ne znače ništa.
Monday, October 17, 2011
Ljubičice, kozje noge i naravoučenije
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
74. Ljubičice, kozje noge i naravoučenije
Vreme je da dve emisije posvetimo lakšim oblicima teških fenomena među kojima živimo, u nadi da ćemo kroz njih videti ko su i kakvi su Englezi, a možda i ko smo i kakvi mi. I kakva je razlika među nama. Saznanje neće promeniti ni njih ni nas. I tu će razlika prestati. I oni i mi ponosićemo se svojom nepromenljivošću. Čiji su razlozi umesniji, neka prosudi slušalac.
Gospodin Farmer iz Kenta osuđen je na globu od 25 funti zato što je van svoje bašte iskopao dva bokora ljubičica i time povredio paragraf 13. Zakona o zaštiti prirode. U drugoj priči reč je o životinjskom carstvu i 10 funti. U Walesu, na padinama brda Orme, kraj sela Aberconwaya, pase krdo divljih koza aristokratskog porekla.
Koze su potomci para koji je persijski šah poklonio kraljici Victoriji i ne pripadaju pravno nikome do istoriji Imperije. Nedavno je jedna koza povredila nogu. To je javljeno Opštinskom odboru Aberconwaya. Pozvan je veterinar, koji je kozi pružio pomoć. Račun je iznosio 10 funti. Odbor je bio spreman račun da plati, ali je od pravnog savetnika upozoren da će zbog neovlašćenog izdatka platiti mnogo više kad kontrola pregleda finansijsko poslovanje Opštine.
Gradski oci su se našli „na kozjem rogu dileme“. Ona je rešena dobrovoljnim prilozima koji su račun izmirili. Ali dileme proizašle iz dve sentimentalne priče ostale su neizmirene. Jedna se odnosi na Britaniju, dve na nas.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
74. Ljubičice, kozje noge i naravoučenije
Vreme je da dve emisije posvetimo lakšim oblicima teških fenomena među kojima živimo, u nadi da ćemo kroz njih videti ko su i kakvi su Englezi, a možda i ko smo i kakvi mi. I kakva je razlika među nama. Saznanje neće promeniti ni njih ni nas. I tu će razlika prestati. I oni i mi ponosićemo se svojom nepromenljivošću. Čiji su razlozi umesniji, neka prosudi slušalac.
Gospodin Farmer iz Kenta osuđen je na globu od 25 funti zato što je van svoje bašte iskopao dva bokora ljubičica i time povredio paragraf 13. Zakona o zaštiti prirode. U drugoj priči reč je o životinjskom carstvu i 10 funti. U Walesu, na padinama brda Orme, kraj sela Aberconwaya, pase krdo divljih koza aristokratskog porekla.
Koze su potomci para koji je persijski šah poklonio kraljici Victoriji i ne pripadaju pravno nikome do istoriji Imperije. Nedavno je jedna koza povredila nogu. To je javljeno Opštinskom odboru Aberconwaya. Pozvan je veterinar, koji je kozi pružio pomoć. Račun je iznosio 10 funti. Odbor je bio spreman račun da plati, ali je od pravnog savetnika upozoren da će zbog neovlašćenog izdatka platiti mnogo više kad kontrola pregleda finansijsko poslovanje Opštine.
Gradski oci su se našli „na kozjem rogu dileme“. Ona je rešena dobrovoljnim prilozima koji su račun izmirili. Ali dileme proizašle iz dve sentimentalne priče ostale su neizmirene. Jedna se odnosi na Britaniju, dve na nas.
Sunday, October 16, 2011
Afere i kako ih steći
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
73. Afere, i kako ih steći
Svakom pristalici kapitalističkog načina proizvodnje koji je oko 1948. godine učio istoriju u Jugoslaviji reč „afera“ je bila bauk s kojim se suočavala njegova vera u privatnu inicijativu.
Prema udžbeniku domaće povesti, Jugoslavija pre revolucije nije imala ništa do ruda koje su eksploatisali strani kapitalisti, afera koje su eksploatisali domaći i, naravno, monarhofašističke diktature koja je sve to omogućavala. Imao sam velikih muka da savest izmirim s nekim od vidljivih moralnih nedostataka kapitalizma.
Bio sam vrlo, vrlo naivan. Dovoljno je bilo da ih proglasim devijacijama, kao što levičari rade sa svojima, i stvar bi bila u redu. Sistem je dobar, samo se ne sprovodi, i zato je očajan. Sada se polako uviđa da je sistem očajan i da je dobro što se ne sprovodi, inače bi postao nepodnošljiv. Njegove greške postaju najednom spasonosne.
Friday, October 14, 2011
Istorijske istine
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
72. Istorijske istine ili gde se dede Car Dušana blago?
Francuska revolucija otpočela je, pored krupnih reči, i time što je jednoj ženi otkinula glavu. Kad god se o razlozima pogubljenja kraljice Marie-Antoinette govori, kao najjači argumenat uzima se savet omražene Austrijanke da, ako nema hleba, Francuzi treba da jedu kolače.
Moj gimnazijski profesor iz 1946, s udarničkom postrevolucionarnom praksom i entuzijazmom kojim je nadoknađivao skroman napredni staž iza sebe, i izgledima na direktorski položaj ispred sebe, kad god smo na toj temi bili, dobijao je napade humanističkog besa. Bes je bio uzaludan, taman koliko poneka istorija.
Marie-Antoinette nije bila kriva za gladovanje Parižana; moj profesor nije postao direktor; a mnoge istorije bolje da se nisu desile. Kraljica, naime, ništa rđavo nije mislila kad je narodu preporučila da mesto hleba jede kolače. Naivno je držala da narodna vremena ne mogu biti gora od nenarodnih. Jer za vreme Ancien régimea, ako nisu imali dovoljno hleba, pariski su pekari morali građanima po istoj ceni prodavati kolače.
U našim pekarama hleba često nema. To je, između ostalog, dokaz da su narodne. Drugi je dokaz narodni hleb, koga nema nijedan narod na svetu. Svi imaju – hleb. Ili ga, kao Tigeja u Etiopiji, nemaju. Kod nas je hleb koga nema narodni, onaj kojeg ima trebalo bi, dakle, da bude – nenarodni?
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
72. Istorijske istine ili gde se dede Car Dušana blago?
Francuska revolucija otpočela je, pored krupnih reči, i time što je jednoj ženi otkinula glavu. Kad god se o razlozima pogubljenja kraljice Marie-Antoinette govori, kao najjači argumenat uzima se savet omražene Austrijanke da, ako nema hleba, Francuzi treba da jedu kolače.
Moj gimnazijski profesor iz 1946, s udarničkom postrevolucionarnom praksom i entuzijazmom kojim je nadoknađivao skroman napredni staž iza sebe, i izgledima na direktorski položaj ispred sebe, kad god smo na toj temi bili, dobijao je napade humanističkog besa. Bes je bio uzaludan, taman koliko poneka istorija.
Marie-Antoinette nije bila kriva za gladovanje Parižana; moj profesor nije postao direktor; a mnoge istorije bolje da se nisu desile. Kraljica, naime, ništa rđavo nije mislila kad je narodu preporučila da mesto hleba jede kolače. Naivno je držala da narodna vremena ne mogu biti gora od nenarodnih. Jer za vreme Ancien régimea, ako nisu imali dovoljno hleba, pariski su pekari morali građanima po istoj ceni prodavati kolače.
U našim pekarama hleba često nema. To je, između ostalog, dokaz da su narodne. Drugi je dokaz narodni hleb, koga nema nijedan narod na svetu. Svi imaju – hleb. Ili ga, kao Tigeja u Etiopiji, nemaju. Kod nas je hleb koga nema narodni, onaj kojeg ima trebalo bi, dakle, da bude – nenarodni?
Thursday, October 13, 2011
Nostalgičan pomen
Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
71.Nostalgični pomen srpsko-britanskim odnosima
Već sama činjenica da oni postoje, da neki odnosi između Srba i Engleza egzistiraju, čak i da su prilično stari, treba da nas čini ponosnima. Biti zapažen od Foreign Officea nije ni najmanje laka stvar. Čak je i Hitleru to pošlo za rukom tek kada je opalio iz svih topova. Iz onoga što sam pročitao o nemačko-
-engleskim odnosima tog doba, uverio sam se da je za buđenje Engleza potrebna samo velika buka i da ne pali ništa manje od metka u srce.
Istorijski uzev, prvi je odnos bio olfaktorne naravi. Ticao se engleskog mirisa, a nos je bio srpski. Negde oko 1200. godine, srpska je princeza iz kuće Nemanjića, udata za vizantijskog cara, pala u nesvest kada joj je prilikom audijencije predstavljena franačka delegacija u kojoj je bio i jedan Britanac. Nije u pitanju bio njegov izgled, premda ni on nije bio za odbacivanje, nego egzotičan miris njegove prirodne, od rođenja ničim nedirnute kože.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
71.Nostalgični pomen srpsko-britanskim odnosima
Već sama činjenica da oni postoje, da neki odnosi između Srba i Engleza egzistiraju, čak i da su prilično stari, treba da nas čini ponosnima. Biti zapažen od Foreign Officea nije ni najmanje laka stvar. Čak je i Hitleru to pošlo za rukom tek kada je opalio iz svih topova. Iz onoga što sam pročitao o nemačko-
-engleskim odnosima tog doba, uverio sam se da je za buđenje Engleza potrebna samo velika buka i da ne pali ništa manje od metka u srce.
Istorijski uzev, prvi je odnos bio olfaktorne naravi. Ticao se engleskog mirisa, a nos je bio srpski. Negde oko 1200. godine, srpska je princeza iz kuće Nemanjića, udata za vizantijskog cara, pala u nesvest kada joj je prilikom audijencije predstavljena franačka delegacija u kojoj je bio i jedan Britanac. Nije u pitanju bio njegov izgled, premda ni on nije bio za odbacivanje, nego egzotičan miris njegove prirodne, od rođenja ničim nedirnute kože.
Wednesday, October 12, 2011
Gvozdeni putevi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
70. Gvozdeni putevi naših nepoverenja
Među pismima koja dobijam povodom ovih komentara ima i jedno javno koje pominjem s odvratnošću, iako će nam, po volji ironičnog paradoksa, ono pomoći da izaberemo današnju temu i izvedemo još jednu razliku između našeg i engleskog karaktera.
Jedan od umiljatijih pasusa pisma jednog pseudo-Živorada iz Kragujevca glasi: „Ispada da ste vi, gospodine, lažov ili ste naprosto izvikani erudita, tj. puka neznalica, ako već niste i plaćeni ocrnjivač...“ Ovih nekoliko maroderskih komplimenata zaradio sam primedbama na šestinu zemljine kugle koja već tri četvrt stoleća nastoji da ubedi preostalih pet šestina kako izgrađuje Obećanu zemlju, da bi tek sada, u poslednjoj četvrtini, shvatila da je iza sebe, u životu svog velikog naroda, ostavila jalovinu jedne utopije koje će se razumni potomci stideti.
Duh pisma nije posledica personalne izopačenosti mog korespondenta, manije gonjenja koja u svemu vidi neprijatelje, tuđe agente i zle demone propasti, mada čujem da ona već ima svoju reljefnu biografiju. Voleo bih da smem reći kako je ona u velikoj meri rezultat ideologije realnog socijalizma, čija je povest puna lažnih procesa, lažnih svedoka, lažnih priznanja, ali i pravih progona, pravih hapšenja, pravog streljanja, pa i genocida. Procesi su dakle, bili lažni, ali su meci nakon njih bili pravi.
Ne mogu to reći, jer na Balkanu tradicija kompromitovanja tuđih motiva ne potiče od juče. Ona je utkana u našu povest kao što je izbegavanje svakog načela, naročito ideološkog, bitna oznaka pragmatične engleske istorije. (Kad su od načela da načela nemaju samo dva puta odstupili,
Englezi su u doba nazadnog i promiskuitetnog kralja Henryja VIII na lomači spaljivali ljude drukčijeg mišljenja, a u vreme naprednog i revolucionarnog Cromwella jurili veštice. To je Englezima zauvek pokazalo da im nečija naprednost ili nazadnost neće sačuvati živote i da od krupnih ideja moraju potražiti neku zdraviju odbranu.)
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
70. Gvozdeni putevi naših nepoverenja
Među pismima koja dobijam povodom ovih komentara ima i jedno javno koje pominjem s odvratnošću, iako će nam, po volji ironičnog paradoksa, ono pomoći da izaberemo današnju temu i izvedemo još jednu razliku između našeg i engleskog karaktera.
Jedan od umiljatijih pasusa pisma jednog pseudo-Živorada iz Kragujevca glasi: „Ispada da ste vi, gospodine, lažov ili ste naprosto izvikani erudita, tj. puka neznalica, ako već niste i plaćeni ocrnjivač...“ Ovih nekoliko maroderskih komplimenata zaradio sam primedbama na šestinu zemljine kugle koja već tri četvrt stoleća nastoji da ubedi preostalih pet šestina kako izgrađuje Obećanu zemlju, da bi tek sada, u poslednjoj četvrtini, shvatila da je iza sebe, u životu svog velikog naroda, ostavila jalovinu jedne utopije koje će se razumni potomci stideti.
Duh pisma nije posledica personalne izopačenosti mog korespondenta, manije gonjenja koja u svemu vidi neprijatelje, tuđe agente i zle demone propasti, mada čujem da ona već ima svoju reljefnu biografiju. Voleo bih da smem reći kako je ona u velikoj meri rezultat ideologije realnog socijalizma, čija je povest puna lažnih procesa, lažnih svedoka, lažnih priznanja, ali i pravih progona, pravih hapšenja, pravog streljanja, pa i genocida. Procesi su dakle, bili lažni, ali su meci nakon njih bili pravi.
Ne mogu to reći, jer na Balkanu tradicija kompromitovanja tuđih motiva ne potiče od juče. Ona je utkana u našu povest kao što je izbegavanje svakog načela, naročito ideološkog, bitna oznaka pragmatične engleske istorije. (Kad su od načela da načela nemaju samo dva puta odstupili,
Englezi su u doba nazadnog i promiskuitetnog kralja Henryja VIII na lomači spaljivali ljude drukčijeg mišljenja, a u vreme naprednog i revolucionarnog Cromwella jurili veštice. To je Englezima zauvek pokazalo da im nečija naprednost ili nazadnost neće sačuvati živote i da od krupnih ideja moraju potražiti neku zdraviju odbranu.)
Tuesday, October 11, 2011
Dva britanska pogleda
Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
69. Dva britanska pogleda na Rusiju i jedna zagonetka
Dne 9. novembra 1917. Manchester Guardian doneo je sledeću vest: „Boljševici su, uz pomoć petrogradskih trupa, oborili vladu Kerenskog i uspostavili vladu Vojnog revolucionarnog komiteta. Nešto posle šest sati sovjetske su trupe, predvođene posadom krstarice ’Aurora’, napale Zimsku palatu, sedište Privremene vlade. Kadeti i ženski bataljon, koji su palatu štitili, na vatru su odgovorili, ali su se najzad predali. Predsednik Saveta radničkih i vojničkih deputata Petrograda gospodin Trocki objavio je da privremena vlada više ne postoji, da su njeni ministri pohapšeni i da je parlament raspušten. Gospodin Lenjin je održao govor u kome je istakao tri prva zadatka koja stoje pred ruskom demokratijom: okončanje rata, predaja zemlje seljacima i rešavanje krize...“
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
69. Dva britanska pogleda na Rusiju i jedna zagonetka
Dne 9. novembra 1917. Manchester Guardian doneo je sledeću vest: „Boljševici su, uz pomoć petrogradskih trupa, oborili vladu Kerenskog i uspostavili vladu Vojnog revolucionarnog komiteta. Nešto posle šest sati sovjetske su trupe, predvođene posadom krstarice ’Aurora’, napale Zimsku palatu, sedište Privremene vlade. Kadeti i ženski bataljon, koji su palatu štitili, na vatru su odgovorili, ali su se najzad predali. Predsednik Saveta radničkih i vojničkih deputata Petrograda gospodin Trocki objavio je da privremena vlada više ne postoji, da su njeni ministri pohapšeni i da je parlament raspušten. Gospodin Lenjin je održao govor u kome je istakao tri prva zadatka koja stoje pred ruskom demokratijom: okončanje rata, predaja zemlje seljacima i rešavanje krize...“
Monday, October 10, 2011
Velika Britanija i ostatak sveta
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
68. Velika Britanija i ostatak sveta
Sve do sada uveravali smo slušatelje da Engleze svet zanima samo ukoliko je njihov, što znači da ga je njegov pretežan deo prestao zanimati kad su ga, blagodareći slavnoj pobedi u Drugom svetskom ratu, definitivno izgubili. Načelo važi sve od Williama Osvajača, jedinog stranca koji je ovde ostao duže nego što su se domaćini nadali. Najviše što se danas od britanskih graničnih Kerbera može dobiti šestomesečni je boravak.
William je 14. oktobra 1066, u bici kod Hastingsa, obezbedio sebi i svojim Normanima neograničenu vizu, ali, naravno, na obale Kenta iskrcao se on s mačem u ruci i s normandijskim vojvodstvom u kesi, a ne kao ja, s poniznim izrazom na licu i sto funti u džepu. U zamenu doneo je Englezima nasledno pravo na poveliko parče francuske zemlje i naslednu naviku mešanja u evropske poslove. Ja od nasleđa nisam doneo ništa osim nekih balkanskih navika koje se ovde preziru, ali upražnjavaju.
I od prava i od navike Englezi su dobili ratove, pa ispada da su sa mnom, od koga ništa nisu dobili, ipak bolje prošli. Kad su u stogodišnjem testamentarnom ratu pravo na Francusku izgubili, izgubili su istovremeno i naviku da se za Francuze interesuju. Jadni su Francuzi morali podići čitavu jednu krvavu revoluciju i proizvesti jednog Napoléona da bi ponovo probudili zamrli interes Engleske, čime oba neobjašnjiva događaja dobijaju najzad svoje prave uzroke.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
68. Velika Britanija i ostatak sveta
Sve do sada uveravali smo slušatelje da Engleze svet zanima samo ukoliko je njihov, što znači da ga je njegov pretežan deo prestao zanimati kad su ga, blagodareći slavnoj pobedi u Drugom svetskom ratu, definitivno izgubili. Načelo važi sve od Williama Osvajača, jedinog stranca koji je ovde ostao duže nego što su se domaćini nadali. Najviše što se danas od britanskih graničnih Kerbera može dobiti šestomesečni je boravak.
William je 14. oktobra 1066, u bici kod Hastingsa, obezbedio sebi i svojim Normanima neograničenu vizu, ali, naravno, na obale Kenta iskrcao se on s mačem u ruci i s normandijskim vojvodstvom u kesi, a ne kao ja, s poniznim izrazom na licu i sto funti u džepu. U zamenu doneo je Englezima nasledno pravo na poveliko parče francuske zemlje i naslednu naviku mešanja u evropske poslove. Ja od nasleđa nisam doneo ništa osim nekih balkanskih navika koje se ovde preziru, ali upražnjavaju.
I od prava i od navike Englezi su dobili ratove, pa ispada da su sa mnom, od koga ništa nisu dobili, ipak bolje prošli. Kad su u stogodišnjem testamentarnom ratu pravo na Francusku izgubili, izgubili su istovremeno i naviku da se za Francuze interesuju. Jadni su Francuzi morali podići čitavu jednu krvavu revoluciju i proizvesti jednog Napoléona da bi ponovo probudili zamrli interes Engleske, čime oba neobjašnjiva događaja dobijaju najzad svoje prave uzroke.
Sunday, October 09, 2011
O engleskim zdravim bolestima
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
67. O engleskim zdravim bolestima
Kad nam je dojadilo da budemo jednostavni i svoje svinjarije, građanske i povesne, obavljamo iz razumljivih, prirodnih, egoističnih razloga, pronašli smo komplekse. Naša se duša, do tada rezervisana za boj Boga i Satane, preobrazila u nerazabirljivo ratište nebrojenih oprečnih sila. Eshilov Kralj Edip od uzorne grčke tragedije postaje škola neprirodnih sklonosti. Nijedan ljudski čin nema više jasne i neposredne motive. Svi su pod podmuklom komandom tajnih i posrednih pobuda.
Naše su popularne lične i istorijske svinjarije ostale, naravno, iste. Promenilo se jedino njihovo izvinjenje. Tiranin koji je demonstrirao krvoločnu nadmoć nad životom postaje najednom slabić što je zloupotrebom sile samo skrivao svoju nemoć. Prepotencija u svemu, impotencija je zapravo u najvažnijem. Čovek više nije, kao u varvarstvu, ono što čini. Prosvećenošću naših antropoloških pogleda, postao je ono što da čini ne može. I uvek nešto drugo nego što izgleda.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
67. O engleskim zdravim bolestima
Kad nam je dojadilo da budemo jednostavni i svoje svinjarije, građanske i povesne, obavljamo iz razumljivih, prirodnih, egoističnih razloga, pronašli smo komplekse. Naša se duša, do tada rezervisana za boj Boga i Satane, preobrazila u nerazabirljivo ratište nebrojenih oprečnih sila. Eshilov Kralj Edip od uzorne grčke tragedije postaje škola neprirodnih sklonosti. Nijedan ljudski čin nema više jasne i neposredne motive. Svi su pod podmuklom komandom tajnih i posrednih pobuda.
Naše su popularne lične i istorijske svinjarije ostale, naravno, iste. Promenilo se jedino njihovo izvinjenje. Tiranin koji je demonstrirao krvoločnu nadmoć nad životom postaje najednom slabić što je zloupotrebom sile samo skrivao svoju nemoć. Prepotencija u svemu, impotencija je zapravo u najvažnijem. Čovek više nije, kao u varvarstvu, ono što čini. Prosvećenošću naših antropoloških pogleda, postao je ono što da čini ne može. I uvek nešto drugo nego što izgleda.
Friday, October 07, 2011
Uloga nemačkih bombi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
66. Uloga nemačkih bombi u izgradnji britanske prestolnice
Krvna veza spaja ratno vazduhoplovstvo Trećeg Reicha i englesku kraljevsku kuću Windsor. I mašine Luftwaffe i ljudi Windsora nemačkog su porekla. Postoje i razlike. Nemački su avioni imali presudniji uticaj na sudbinu Reicha nego nemački vladari Engleske na sudbinu Engleza. U kritičnim trenucima Drugog svetskog rata, kako vele vojni komentatori, Luftwaffe je mogla odlučiti ishod rata i zapečatiti sudbinu Imperije.
Göringovo je vazduhoplovstvo napadalo industrijske centre i saobraćajne čvorove, trbuh i nerve zemlje. Potom je, iz nepoznatih razloga, ali svakako i arogantnog nepoznavanja engleskog karaktera, izmenilo strategiju i otpočelo s masovnim bombardovanjem civilnih ciljeva i vazdušnim terorom nad stanovništvom ostrva. Industrija je relativno neometano produžila da proizvodi sredstva pobede, a transport da ih prevozi na ratišta gde će biti upotrebljena mudrije od nemačkih aviona.
Gradovi su, London među njima, platili visoku cenu za pobedu odnetu hiljadama milja daleko od njih. Od Velikog požara gora nevolja prestolnicu nije pogodila. Prvu godinu mira dočekao je London u ruinama, pa nije čudo što je ratno vazduhoplovstvo omraženije ovde od svih drugih rodova nemačke vojske, pa i od SS-a, kome Evropa daje prednost.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
66. Uloga nemačkih bombi u izgradnji britanske prestolnice
Krvna veza spaja ratno vazduhoplovstvo Trećeg Reicha i englesku kraljevsku kuću Windsor. I mašine Luftwaffe i ljudi Windsora nemačkog su porekla. Postoje i razlike. Nemački su avioni imali presudniji uticaj na sudbinu Reicha nego nemački vladari Engleske na sudbinu Engleza. U kritičnim trenucima Drugog svetskog rata, kako vele vojni komentatori, Luftwaffe je mogla odlučiti ishod rata i zapečatiti sudbinu Imperije.
Göringovo je vazduhoplovstvo napadalo industrijske centre i saobraćajne čvorove, trbuh i nerve zemlje. Potom je, iz nepoznatih razloga, ali svakako i arogantnog nepoznavanja engleskog karaktera, izmenilo strategiju i otpočelo s masovnim bombardovanjem civilnih ciljeva i vazdušnim terorom nad stanovništvom ostrva. Industrija je relativno neometano produžila da proizvodi sredstva pobede, a transport da ih prevozi na ratišta gde će biti upotrebljena mudrije od nemačkih aviona.
Gradovi su, London među njima, platili visoku cenu za pobedu odnetu hiljadama milja daleko od njih. Od Velikog požara gora nevolja prestolnicu nije pogodila. Prvu godinu mira dočekao je London u ruinama, pa nije čudo što je ratno vazduhoplovstvo omraženije ovde od svih drugih rodova nemačke vojske, pa i od SS-a, kome Evropa daje prednost.
Thursday, October 06, 2011
Siva hronika
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
65. Siva hronika britanskih nedešavanja
Za mog polugodišnjeg odsustvovanja iz Velike Britanije zbilo se u njoj malo toga što zaslužuje komentar. U rasponu dovoljnom da temperamentnije zemlje Afrike bar tri puta promene vladu, da se čak i u južnoameričkim ponešto nabolje ili nagore izmeni, ovde su se desila samo tri događaja, ali se, kao i obično, nije promenilo ništa. Za svaki od njih može poslužiti neki od predratnih komentara, ako ga je pravio stranac moje mrzovolje.
U tom je pogledu britanski čitalac štampe u prednosti pred evropskim. Ne mora svakog dana kupovati sveže novine. Uvek se i starim može poslužiti. Kao što mu se sudi po presedanima iz doba Matthewa Hopkinsa i lova na veštice, ako se inostrane sporednosti zanemare, Times od 1927. reći će mu o britanskom životu manje-više isto što i Times od 1987. Osim datuma, koji bi, da mogu, takođe ostali uvek isti, menjaće se samo berzanski izveštaji i rešenja ukrštenih reči, da se i ona ponove, samo u drugim kombinacijama. Čak će i meteorološki izveštaji mahom biti isti. Kao avionom da putujete, vreme će uvek biti – umereno oblačno.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
65. Siva hronika britanskih nedešavanja
Za mog polugodišnjeg odsustvovanja iz Velike Britanije zbilo se u njoj malo toga što zaslužuje komentar. U rasponu dovoljnom da temperamentnije zemlje Afrike bar tri puta promene vladu, da se čak i u južnoameričkim ponešto nabolje ili nagore izmeni, ovde su se desila samo tri događaja, ali se, kao i obično, nije promenilo ništa. Za svaki od njih može poslužiti neki od predratnih komentara, ako ga je pravio stranac moje mrzovolje.
U tom je pogledu britanski čitalac štampe u prednosti pred evropskim. Ne mora svakog dana kupovati sveže novine. Uvek se i starim može poslužiti. Kao što mu se sudi po presedanima iz doba Matthewa Hopkinsa i lova na veštice, ako se inostrane sporednosti zanemare, Times od 1927. reći će mu o britanskom životu manje-više isto što i Times od 1987. Osim datuma, koji bi, da mogu, takođe ostali uvek isti, menjaće se samo berzanski izveštaji i rešenja ukrštenih reči, da se i ona ponove, samo u drugim kombinacijama. Čak će i meteorološki izveštaji mahom biti isti. Kao avionom da putujete, vreme će uvek biti – umereno oblačno.
Wednesday, October 05, 2011
Otvorena sezona lova na gluposti
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
64. Otvorena sezona lova na gluposti
Poznato je da potreba za očuvanjem životinjskog sveta zahteva lovostaje. Njih smenjuju sezone lova. Nije poznato da i glupost, ma koliko nam se čini slobodna od vremenskih, pa i ostalih ograničenja, ima mesece u kojima je ima više nego obično, u kojima kao da je na nju otvorena sezona lova.
U Britaniji se to događa tokom jeseni, koju ovde smatraju letom, i završava kraljičinim govorom na otvaranju Parlamenta, kad građanske gluposti posustaju, a počinju nas zabavljati parlamentarne. Opraštajući se od sezone parlamentarnih bedastoća, ministar Fowler je rekao za laburističkog protivnika da u „glupost srlja s otvorenim prednjim vratima“. Bila bi to sjajna žaoka, u najboljoj tradiciji džentlmenskih uvreda, da samo koju nedelju pre toga britanski brod u zalivu Zeebrugge nije potonuo, odnevši dvesta života, upravo tako – srljajući napred s otvorenim vratima na utrobi.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
64. Otvorena sezona lova na gluposti
Poznato je da potreba za očuvanjem životinjskog sveta zahteva lovostaje. Njih smenjuju sezone lova. Nije poznato da i glupost, ma koliko nam se čini slobodna od vremenskih, pa i ostalih ograničenja, ima mesece u kojima je ima više nego obično, u kojima kao da je na nju otvorena sezona lova.
U Britaniji se to događa tokom jeseni, koju ovde smatraju letom, i završava kraljičinim govorom na otvaranju Parlamenta, kad građanske gluposti posustaju, a počinju nas zabavljati parlamentarne. Opraštajući se od sezone parlamentarnih bedastoća, ministar Fowler je rekao za laburističkog protivnika da u „glupost srlja s otvorenim prednjim vratima“. Bila bi to sjajna žaoka, u najboljoj tradiciji džentlmenskih uvreda, da samo koju nedelju pre toga britanski brod u zalivu Zeebrugge nije potonuo, odnevši dvesta života, upravo tako – srljajući napred s otvorenim vratima na utrobi.
Tuesday, October 04, 2011
Profane misli
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
63. Profane misli o svetom britanskom weekendu
Ima mnogo tradicijom posvećenih stvari u Britaniji, ali nijedna nije toliko sveta, toliko kultna svim Ostrvljanima kao što je njihov weekend. Ostale svetinje raspoređene su po verama, rasama, klasama. Radnici obožavaju štrajkove, prema kojima vlasnički stalež ne oseća nikakvo poštovanje. Aristokratski lov na lisice, koji vole i psi, ne uživa simpatije ni radnika ni lisica. Građani imaju svoje salone, radnici svoje krčme, plemići klubove, žene kuhinje, a stranci i psi parkove. Ali weekend svi podjednako obožavaju. I ljudi, i žene, i psi. Svi osim stranaca, koji tada, više no obično, ne znaju šta će sa sobom. No, o njima i nije reč. O njima ovde nikad nije reč.
Do priznavanja 1. maja za državni praznik, do čega je došlo tek nedavno, i to u zemlji gde je radnička klasa nastala i stekla prva industrijska prava, nikad Engleska ne bi dospela da zakonodavac u vidu nije imao weekend, a ne praznik rada, što je logično, jer kakvo je to slavljenje rada – lenstvovanjem? Niti bi odmor oduševljeno koristili i oni koji u životu nijedan dan ozbiljno nisu radili.
Dokaz je i što se 1. maj ne slavi uvek 1. maja kao svuda u svetu, nego – kako kad. Razlog nije u potrebi Engleza da budu drukčiji. On je u weekendu. Da je 1. maj uvek 1. maja, padao bi i u radne dane, ne bi se spajao sa subotom i nedeljom i ne bi obrazovao dugi weekend, bez čega je, očigledno, besmislen.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
63. Profane misli o svetom britanskom weekendu
Ima mnogo tradicijom posvećenih stvari u Britaniji, ali nijedna nije toliko sveta, toliko kultna svim Ostrvljanima kao što je njihov weekend. Ostale svetinje raspoređene su po verama, rasama, klasama. Radnici obožavaju štrajkove, prema kojima vlasnički stalež ne oseća nikakvo poštovanje. Aristokratski lov na lisice, koji vole i psi, ne uživa simpatije ni radnika ni lisica. Građani imaju svoje salone, radnici svoje krčme, plemići klubove, žene kuhinje, a stranci i psi parkove. Ali weekend svi podjednako obožavaju. I ljudi, i žene, i psi. Svi osim stranaca, koji tada, više no obično, ne znaju šta će sa sobom. No, o njima i nije reč. O njima ovde nikad nije reč.
Do priznavanja 1. maja za državni praznik, do čega je došlo tek nedavno, i to u zemlji gde je radnička klasa nastala i stekla prva industrijska prava, nikad Engleska ne bi dospela da zakonodavac u vidu nije imao weekend, a ne praznik rada, što je logično, jer kakvo je to slavljenje rada – lenstvovanjem? Niti bi odmor oduševljeno koristili i oni koji u životu nijedan dan ozbiljno nisu radili.
Dokaz je i što se 1. maj ne slavi uvek 1. maja kao svuda u svetu, nego – kako kad. Razlog nije u potrebi Engleza da budu drukčiji. On je u weekendu. Da je 1. maj uvek 1. maja, padao bi i u radne dane, ne bi se spajao sa subotom i nedeljom i ne bi obrazovao dugi weekend, bez čega je, očigledno, besmislen.
Monday, October 03, 2011
Stvarni Englezi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
62. Stvarni Englezi i njihova apstraktna monarhija
Skoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda i strahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski. U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje.
Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim veličanstvom“. Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“.
Sudbina drugova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gaulle!“ Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gaulle!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduše, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
62. Stvarni Englezi i njihova apstraktna monarhija
Skoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda i strahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski. U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje.
Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim veličanstvom“. Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“.
Sudbina drugova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gaulle!“ Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gaulle!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduše, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači.
Sunday, October 02, 2011
Ko je jedva glavu sačuvao
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
61. Ko je jedva glavu sačuvao, ne može i pasoš
U anketi o emisijama Srpskohrvatske sekcije BBC-ja pisano je pohvalno i o mojim komentarima. Koristim priliku da zahvalim. Pisma se ne bave razlozima za komplimente, ali ja bih voleo da je među njima i onaj posvećen nastojanju da budem nepristrasan.
Ponekad se, međutim, i ja osećanjima prepustim. Mahom na temama koje angažuju srce više no što je posmatraču dopušteno. Tako je bilo kad sam u prilogu „O STAROJ MLADOSTI I MLADIM GRESIMA“ govorio o smrtnoj kazni. Tako će, bojim se, biti i danas dok raspravljam o problemu političkih izbeglica, čije sam zaštite ubeđeni pristalica. Povod mom nezadovoljstvu je debata u britanskom parlamentu o novom Emigracionom zakonu.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
61. Ko je jedva glavu sačuvao, ne može i pasoš
U anketi o emisijama Srpskohrvatske sekcije BBC-ja pisano je pohvalno i o mojim komentarima. Koristim priliku da zahvalim. Pisma se ne bave razlozima za komplimente, ali ja bih voleo da je među njima i onaj posvećen nastojanju da budem nepristrasan.
Ponekad se, međutim, i ja osećanjima prepustim. Mahom na temama koje angažuju srce više no što je posmatraču dopušteno. Tako je bilo kad sam u prilogu „O STAROJ MLADOSTI I MLADIM GRESIMA“ govorio o smrtnoj kazni. Tako će, bojim se, biti i danas dok raspravljam o problemu političkih izbeglica, čije sam zaštite ubeđeni pristalica. Povod mom nezadovoljstvu je debata u britanskom parlamentu o novom Emigracionom zakonu.
Saturday, October 01, 2011
Evropa kao socijalistička Babaroga
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
60. Evropa kao socijalistička Babaroga
Ma koliko se od Engleza u svemu razlikovali, prema mom patriotskom mišljenju, ne uvek na našu štetu, ima jedna zona u kojoj smo slični, avaj, najzad i na štetu obostranu. To je taj naš panični strah od Evrope. Kod Britanaca, u narodu više no među političarima, u Jugoslaviji više kod političara nego naroda, na Evropu se gleda sa željom i nepoverenjem koje gajite prema ženi pre nego što ćete se venčati. Plašite se gubitka slobode, ali znate da ćete bez tog gubitka ostati i bez izvesnih uživanja.
Vara se ko britanske razloge protivevropskom sentimentu vidi samo u rđavom iskustvu s Evropom dok su njome vladali diktatori s kojima se moralo ratovati, harali verski sukobi u kojima se moralo učestvovati i terali međunacionalni obračuni koji su se u ime doktrine ravnoteže sila morali sanirati. Uloga evropskog žandarma pripadala je više parlamentarnim Britancima nego autokratijama Rusije i Austrije, ali se žandarm za svoje usluge dobro naplatio. I nije, kao što se želi predstaviti, baš u svim prilikama policijsku dužnost nerado obavljao. Ni uvek – dobro, časno, pravedno.
Ali uobraženje da je Britanija prinudno uvlačena u evropske konfuzije – dok se ona sama najbolje osećala na talasima ili u Aziji i Africi – ostalo je čvrsto u dušama Britanaca i jasno u umovima njihovih istoričara. Drugi mi se razlog čini dubljim, bližim karakteru Ostrvljana. Osvajački narod koji je tragove svoje grenadirske čizme ostavio od leda Severa do tropa Juga, od pustinja Istoka do šuma Zapada, ne izgleda mi naročito podobnim da kuka nad nekima koji su i dan-danji krvavi.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
60. Evropa kao socijalistička Babaroga
Ma koliko se od Engleza u svemu razlikovali, prema mom patriotskom mišljenju, ne uvek na našu štetu, ima jedna zona u kojoj smo slični, avaj, najzad i na štetu obostranu. To je taj naš panični strah od Evrope. Kod Britanaca, u narodu više no među političarima, u Jugoslaviji više kod političara nego naroda, na Evropu se gleda sa željom i nepoverenjem koje gajite prema ženi pre nego što ćete se venčati. Plašite se gubitka slobode, ali znate da ćete bez tog gubitka ostati i bez izvesnih uživanja.
Vara se ko britanske razloge protivevropskom sentimentu vidi samo u rđavom iskustvu s Evropom dok su njome vladali diktatori s kojima se moralo ratovati, harali verski sukobi u kojima se moralo učestvovati i terali međunacionalni obračuni koji su se u ime doktrine ravnoteže sila morali sanirati. Uloga evropskog žandarma pripadala je više parlamentarnim Britancima nego autokratijama Rusije i Austrije, ali se žandarm za svoje usluge dobro naplatio. I nije, kao što se želi predstaviti, baš u svim prilikama policijsku dužnost nerado obavljao. Ni uvek – dobro, časno, pravedno.
Ali uobraženje da je Britanija prinudno uvlačena u evropske konfuzije – dok se ona sama najbolje osećala na talasima ili u Aziji i Africi – ostalo je čvrsto u dušama Britanaca i jasno u umovima njihovih istoričara. Drugi mi se razlog čini dubljim, bližim karakteru Ostrvljana. Osvajački narod koji je tragove svoje grenadirske čizme ostavio od leda Severa do tropa Juga, od pustinja Istoka do šuma Zapada, ne izgleda mi naročito podobnim da kuka nad nekima koji su i dan-danji krvavi.
Subscribe to:
Posts (Atom)