Afere i kako ih steći

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić. 

 
73. Afe­re, i ka­ko ih ste­ći

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stič­kog na­či­na pro­iz­vod­nje ko­ji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji reč „afe­ra“ je bi­la ba­uk s ko­jim se su­o­ča­va­la nje­go­va ve­ra u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Pre­ma udž­be­ni­ku do­ma­će po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je ni­je ima­la niš­ta do ru­da ko­je su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra ko­je su eks­plo­a­ti­sa­li do­ma­ći i, na­rav­no, mo­nar­ho­fa­ši­stič­ke dik­ta­tu­re ko­ja je sve to omo­gu­ća­va­la. Imao sam ve­li­kih mu­ka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma.

Bio sam vr­lo, vr­lo na­i­van. Do­volj­no je bi­lo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što le­vi­ča­ri ra­de sa svo­ji­ma, i stvar bi bi­la u re­du. Si­stem je do­bar, sa­mo se ne spro­vo­di, i za­to je oča­jan. Sa­da se po­la­ko uvi­đa da je si­stem oča­jan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­noš­ljiv. Nje­go­ve greš­ke po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.





So­ci­ja­li­stič­ke afe­re bi­le su do sa­da strikt­no po­li­tič­ke. Na­gle ju­žno­a­me­rič­ke, pu­či­stič­ki neo­če­ki­va­ne sme­ne u vr­hu ima­le su za po­sma­tra­če čar ve­li­kih pljač­ki. U iz­ve­snom smi­slu, to i be­hu pljač­ke. Sa­mo, ni­je se krao no­vac, oti­ma­la se vlast. Od­la­zi­lo se, bar kod nas, u po­li­tič­ko niš­ta­vi­lo, ret­ko u za­tvor. U ne­kim ze­mlja­ma još re­al­ni­jegso­ci­ja­li­zma, iz mi­ni­star­ske sto­li­ce iš­lo se na gu­bi­liš­te. Osu­đe­ni­ci su na su­du sa­mi se­bi dr­ža­li po­smrt­ne go­vo­re. (Kad je R. Ga­raudy uklo­njen sa vi­so­ke funk­ci­je u KPF, u Le Mon­deu je, pod na­slo­vom „Kra­sna sa­hra­na“ pi­sa­no: „Sad, kad su se po­ga­si­le sve­će, mo­že se slo­bod­no re­ći da je Ga­raudy imao le­pu sa­hra­nu. Do­puš­te­no mu je da sam se­bi iz­go­vo­ri po­smrt­nu be­se­du.“)

Auten­tič­nih pljač­ki je ma­lo. Skan­da­li su ret­ki, tri­vi­jal­ni, be­zna­čaj­ni. Eufe­mi­stič­ki se zo­vu – kra­đom na­rod­ne imo­vi­ne i do­bi­ja­ju tret­man pred­rat­nog uska­ka­nja u tuđ ko­ko­ši­njac. A on­da, u krat­kom ro­ku, iz­bi­ja vi­še afe­ra od ko­jih sva­ka koš­ta na­rod sku­plje od svih pred­rat­nih za­jed­no, ra­ču­na­ju­ći i one za ko­je se ne zna. Iz­bi­ja afe­ra „Agro­ko­mer­ca“, „Ine“, Uni­ver­zi­ja­de, 170.000 druš­tve­nih, od­no­sno ni­či­jih auto­mo­bi­la, pra­će­ne lo­kal­nim ver­zi­ja­ma sve­sa­ve­znih krup­nih re­mek-de­la zlo­u­po­tre­be mo­ći. Ne­ke od njih, kao „Agro­ko­mer­co­va“, us­pi­nju se do umet­nič­ke gro­te­ske, is­ku­plju­ju­ći špe­ku­lant­skom fan­ta­sti­kom bar neš­to od stra­će­nih mi­li­jar­di.

Ali na­ša te­ma ni­su afe­re. Iz­gle­da da one ni­su ni te­ma na­še po­li­ti­ke, na­šeg pra­va, na­ših za­ko­na. E to, to što ni­su te­ma te po­li­ti­ke, tog pra­va, tih za­ko­na, to je na­ša te­ma.

U Bri­ta­ni­ji se i da­le­ko skrom­ni­je kri­mi­nal­ne afe­re u pri­vre­di za­vr­ša­va­ju na su­do­vi­ma. Iz­da­va­nje če­ko­va bez po­kri­ća je de­likt ko­ji po­vla­či tu­žbu. Sud je ne­mi­lo­sr­dan, ka­ko i do­li­ku­je druš­tvu u ko­me se no­vac ce­ni vi­še ne­go čo­vek, a naj­vi­še onaj ko­ji ume da ga za­ra­đu­je. Još ni­sam čuo da se kri­vac ili nje­gov sa­u­če­snik ka­žnja­va­ju is­klju­če­njem iz Kon­zer­va­tiv­ne ili La­bu­ri­stič­ke stran­ke.

I da se to sma­tra do­volj­nom, pa i vr­lo oš­trom ka­znom. Član­stvo u ne­koj stran­ci pri­vat­na je stvar gra­đa­ni­na, pi­ta­nje lič­nog iz­bo­ra. Ni­je čast, ni po­čast. Ni­ti pri­vi­le­gi­ja ko­ja čo­ve­ka sta­vlja iz­van do­ma­ša­ja za­ko­na. U Ju­go­sla­vi­ji se is­klju­če­nje iz par­ti­je sma­tra za­me­nom za is­klju­če­nje iz druš­tva ko­je je opljač­ka­no. Opo­me­na pred is­klju­če­nje od­go­va­ra pe­to­go­diš­njem za­tvo­ru, a is­klju­če­nje je dru­go ime za do­ži­vot­nu ro­bi­ju. Što je iz­ve­stan na­pre­dak, jer pam­ti­mo vre­me ka­da je ta­kvo is­klju­če­nje bi­lo rav­no smr­ti.

Druš­tve­noj i psi­ho­loš­koj, u sva­kom slu­ča­ju. Bi­ti iz­van par­ti­je zna­či­lo je bi­ti iz­van ži­vo­ta. To nas i vra­ća na pra­ve raz­lo­ge zbog ko­jih se is­klju­če­nje iz par­ti­je sma­tra to­li­ko va­žnim da za­me­nju­je sud­sku ka­znu. U vi­še­par­tij­skom si­ste­mu ono ne zna­či niš­ta. Član­stvo u ne­koj par­ti­ji, ako za nju ak­tiv­no ne ra­di­te, ne do­no­si niš­ta osim raz­o­ča­re­nja kad iz­gu­bi na iz­bo­ri­ma. Ali ta­mo gde po­sto­ji sa­mo jed­na par­ti­ja, bri­sa­nje iz član­stva ima ka­rak­ter po­li­tič­ke smr­ti. To je za­tva­ra­nje sva­kog iz­gle­da na na­pre­do­va­nje u svim bit­nim zo­na­ma dr­žav­nog ži­vo­ta.

(I u tom smi­slu su gra­đa­ni ko­ji par­ti­ji ne pri­pa­da­ju već u na­če­lu gra­đan­ski mr­tvi, sa­mo u či­tu­lji još ni­su ogla­še­ni.) I za­to je bi­lo tu­žno i po­uč­no pra­ti­ti si­zi­fov­ske na­po­re le­gi­je ju­go­slo­ven­skih lo­po­va, tih pro­vin­ci­jal­nih Bo­ka­sa, da osta­nu u par­ti­ji ko­ju su be­sram­no kom­pro­mi­to­va­li, a još vi­še na­po­re nji­ho­vih sa­u­če­sni­ka da ih u njoj za­dr­že. Na sud s pra­vom ni­su ni mi­sli­li. Ni na ot­puš­ta­nje iz slu­žbe. Va­žno im je bi­lo je­di­no da osta­nu u par­ti­ji. Jer, ti­me će se i sve osta­lo pod­ra­zu­me­va­ti.

Pre­zi­rem ih, ali im pri­zna­jem da su bar u jed­noj stva­ri u pra­vu. Zaš­to bi tr­ča­li pred ru­du? Zaš­to bi tu­đe kri­vi­ce na se­be uzi­ma­li? Oni su kri­vi, ne­ma sum­nje. Ali oni kri­vi ne bi us­pe­li da bu­du da ne­ki dru­gi ni­su još vi­še kri­vi.

Član­stvo u jed­noj par­ti­ji, ma ko­li­ko bi­la ili mi­sli­la da je avan­gard­na, ne mo­že zna­či­ti pro­ši­re­nje gra­đan­skog pra­va ko­je nam svi­ma po za­ko­nu pri­pa­da. Ono, even­tu­al­no, mo­že sa­mo da uve­ća ne­či­je du­žno­sti i od­go­vor­no­sti, po­go­to­vo ako dru­ge par­ti­je za iz­bor ne­ma, ako smo pri­mo­ra­ni sve da oče­ku­je­mo od jed­ne je­di­ne ide­je.

Ne­po­sto­je­će pra­vi­lo bo­lje je od iz­ne­ve­re­nog. Za­kon ko­ji se ne poš­tu­je štet­ni­ji je od za­ko­na ko­ga ne­ma. Pra­vo ko­je se pre­zi­re opa­sni­je je od pra­va ko­je ne po­sto­ji. Par­ti­ja ko­ja je na kor­mi­lo ze­mlje doš­la da is­pra­vi sve ne­prav­de ovog sve­ta a za­vr­ša­va is­pra­vlja­njem bi­o­gra­fi­je svo­jih ko­rum­pi­ra­nih čla­no­va ne­ma šta da tra­ži u bu­duć­no­sti jed­nog na­ro­da, pre ne­go što neš­to ozbilj­no ne ura­di sa svo­jom proš­loš­ću.