Dva britanska pogleda

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

69. Dva bri­tan­ska po­gle­da na Ru­si­ju i jed­na za­go­net­ka

Dne 9. no­vem­bra 1917. Man­che­ster Gu­ar­dian do­neo je sle­de­ću vest: „Bolj­še­vi­ci su, uz po­moć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­skog i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­lu­ci­o­nar­nog ko­mi­te­ta. Neš­to po­sle šest sa­ti so­vjet­ske su tru­pe, pred­vo­đe­ne po­sa­dom kr­sta­ri­ce ’Auro­ra’, na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, se­diš­te Pri­vre­me­ne vla­de. Ka­de­ti i žen­ski ba­ta­ljon, ko­ji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li. Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­nič­kih i voj­nič­kih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da go­spo­din Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da vi­še ne po­sto­ji, da su nje­ni mi­ni­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­puš­ten. Go­spo­din Le­njin je odr­žao go­vor u ko­me je is­ta­kao tri pr­va za­dat­ka ko­ja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okon­ča­nje ra­ta, pre­da­ja ze­mlje se­lja­ci­ma i re­ša­va­nje kri­ze...“




Prem­da ni­je­dan od ovih za­da­ta­ka ni po­sle se­dam­de­set go­di­na ni­je iz­vr­šen – Ru­si su od ta­da u stal­nom ra­tu s ne­kim, se­ljak još ni­je do­bio obe­ća­nu ze­mlju, eko­nom­ska kri­za ni­je okon­ča­na – re­vo­lu­ci­ja je ipak u ne­če­mu us­pe­la: traj­no je En­gle­ze in­fi­ci­ra­la ru­skim kom­plek­som.

Dne 9. no­vem­bra 1917. Bri­ta­ni­ja je do­zna­la za do­ga­đaj ko­ji će nje­no Mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va, a po­vre­me­no i unu­traš­njih, snab­de­va­ti hro­nič­nim bri­ga­ma, za ko­je, upr­kos im­pe­ri­jal­nim opreč­no­sti­ma in­te­re­sa, car­ska Ru­si­ja ni­kad ni­je bi­la ka­dra. Bri­tan­ska jav­nost je iz no­vi­na do­zna­la i da je re­vo­lu­ci­ja ko­nač­no po­be­di­la, ma­nje iz či­nje­ni­ce što je Pri­vre­me­na vla­da obo­re­na, ko­li­ko zbog to­ga što je, pre­ko no­ći, njen pred­sed­nik Ke­ren­ski, bar za En­gle­ze, pre­stao da bu­de go­spo­din, a go­spo­da su, opet bar za iz­ve­sno vre­me, po­sta­li dru­go­vi Troc­ki i Le­njin.

(Za­hva­lju­ju­ći ovoj is­toj emi­si­ji Ra­dio Lon­do­na, kla­snu je pre­no­mi­na­ci­ju do­ži­veo i naš drug Ži­vo­rad. Go­di­ne 1948. BBC je ja­vio da je na nje­ga pu­ca­no sa al­ban­ske te­ri­to­ri­je i da je „tom pri­li­kom go­spo­din Ži­vo­rad ču­vao ov­ce“.)

En­gle­ski ru­ski kom­pleks ni­je kao ko­lo­ni­jal­ni, ame­rič­ki ili ir­ski, ve­zan za proš­lost. On se u naj­ve­ćoj me­ri ti­če en­gle­ske bu­duć­no­sti. Ne­u­go­dan uti­sak da se ona for­mi­ra u Mo­skvi ko­li­ko i u Lon­do­nu pot­hra­nju­je bri­tan­sko miš­lje­nje o So­vjet­skom Sa­ve­zu Gor­ba­čo­vlje­ve re­for­mi­stič­ke ere i na­da­ma i sum­nja­ma. Na­da se iz­ra­ža­va akla­ma­ci­jom i naj­be­zna­čaj­ni­jeg ko­ra­ka u prav­cu de­mo­kra­ti­je i pre­u­ve­li­ča­va­njem nje­go­ve va­žno­sti za ži­vot so­vjet­skog gra­đa­ni­na.

Mod­ni no­vi­tet na uli­ca­ma Mo­skve po­zdra­vlja se kao ma­ni­fe­stan skok u prav­cu vi­še­par­tij­skog si­ste­ma. Ov­daš­nje su no­vi­ne pu­ne op­ti­mi­stič­kih ko­men­ta­ra za ko­je bi go­spo­din Gor­ba­čov vi­še vo­leo da ih mo­že ču­ti iz usta svo­jih do­ma­ćih pe­si­mi­sta. Dru­go je miš­lje­nje mo­ro­zno. Ono pre ve­ru­je is­ku­stvu i pri­či ko­ju je is­pri­čao mo­skov­ski ko­re­spon­dent Gu­ar­di­a­na go­spo­din Mar­tin Wal­ker.

Ge­ne­ral Cr­ve­ne ar­mi­je Fjo­do­rov ostao je, po­sle osam­na­est go­di­na za­to­če­nja, u Si­bi­ru sa­mo za­to što mu je pre­zi­me po­či­nja­lo slo­vom F, jed­nim od po­sled­njih u ru­skoj (kao i u na­šoj) azbu­ci. Kad su 1941. Nem­ci na­pa­li So­vjet­ski Sa­vez, mar­šal Ti­mo­šen­ko je oti­šao Sta­lji­nu sa spi­skom od 120 za­to­če­nih ge­ne­ra­la i zah­te­vom da bu­du puš­te­ni. Pri­mo­ran nu­ždom, Sta­ljin je pri­stao, ali se, pri­mo­ran stra­hom, ne­gde mo­rao za­u­sta­vi­ti. Stao je is­pred slo­va F i Fjo­do­rov je ostao u lo­go­ru.

U ti­ra­ni­ji s druk­či­jom azbu­kom bio bi slo­bo­dan. S ne­kom dru­gom – mr­tav. Kad ljud­ska sud­bi­na za­vi­si od jed­nog slo­va u pre­zi­me­nu i nje­go­vog me­sta u na­rod­nom al­fa­be­tu, druk­či­jom se i ne mo­že za­mi­sli­ti. Skep­ti­ci, da­kle, ve­ru­ju da se i Gor­ba­čov u svo­jim re­for­ma­ma ne­gde mo­ra za­u­sta­vi­ti. Jer, slo­bo­da je kao vo­de­na bo­lest, kao vod­nja­ča. Što vi­še vo­du pi­je, bo­le­snik od vod­nja­če sve je žed­ni­ji.

I u na­di i u sum­nji kri­je se neo­bi­čan pa­ra­doks. Pro­me­ne na­bo­lje u So­vjet­skom Sa­ve­zu i že­le se i ne že­le. Pro­me­ne će sva­ka­ko sma­nji­ti ne­pri­ja­telj­sku ten­zi­ju iz­me­đu ka­pi­ta­li­stič­kog i so­ci­ja­li­stič­kog sve­ta i sna­ge oba ta­bo­ra oslo­bo­di­ti za pa­met­ni­je po­slo­ve od iz­na­la­že­nja naj­br­žih pu­te­va za uniš­te­nje za­jed­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je. Za Bri­ta­ni­ju je to ne­sum­njiv do­bi­tak.

Mo­gla bi iz ple­me­ni­ti­jih raz­lo­ga i da­lje niš­ta da ne ra­di. U nje­mu se, na­ža­lost, kri­je opa­snost od još ve­ćeg gu­bit­ka. So­ci­ja­li­zam bi, po­sle sto­le­ća is­pra­znih obe­ća­nja o bo­ljoj bu­duć­no­sti, us­peo mo­žda za nju i neš­to stvar­no da ura­di. Vr­li­ne ka­pi­ta­li­zma niš­ta bo­lje ne is­ti­če od ma­na so­ci­ja­li­zma. Ako ovih ne­sta­ne, či­me će se do­ka­zi­va­ti pred­nost si­ste­ma ko­ji ni­je­dan vi­ši mo­ral, uklju­ču­ju­ći i hriš­ćan­ski, ne mo­že da oprav­da?

Do sa­da se s pra­vom mo­glo go­vo­ri­ti da je re­al­ni so­ci­ja­li­zam ma­nje nu­žan za na­pre­do­va­nje so­ci­ja­li­stič­kih ide­ja, a znat­no vi­še za odr­ža­va­nje re­al­nog ka­pi­ta­li­zma. I da bi so­ci­ja­li­zam, upra­vo zbog to­ga, iz­mi­sli­ti va­lja­lo čak i da ne po­sto­ji. (Sla­žem se, ali da u nje­mu ži­ve En­gle­zi, a ne opet ja.) Uspeh so­ci­ja­li­zma do­veš­će ovu isti­nu u sum­nju, a Bri­ta­ni­ju pri­mo­ra­ti na pro­me­ne ko­jih se ona u na­če­lu gro­zi.

Lič­no mi­slim da En­gle­zi mo­gu bi­ti spo­koj­ni. So­ci­ja­li­stič­ka azbu­ka ima do­sta slo­va na ko­ji­ma se i naj­po­treb­ni­ja pro­me­na mo­že za­u­sta­vi­ti, a Ru­si se na­ći kod re­vo­lu­ci­o­nar­nog slo­va A i Auro­re, u či­joj je sen­ci, pre­ma Gu­ar­di­a­nu od 9. no­vem­bra 1917, go­spo­din Le­njin ur­gent­no zah­te­vao sa­mo tri stva­ri: mir za lju­de, ze­mlju za se­lja­ke i re­še­nje kri­ze za sve, a da niš­ta od to­ga Ru­si ni do da­nas ni­su do­bi­li.