Englezi i mi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

82. En­gle­zi i mi u ra­lja­ma ti­gra

Već mi je otu­žna pri­ča o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti u kri­za­ma, o an­glo­sak­son­skoj sa­bra­no­sti i slo­ven­skoj ras­tre­se­no­sti, o nji­ho­voj re­a­li­stič­no­sti a na­šim me­se­čar­skim pre­u­ve­li­ča­va­nji­ma, o nji­ho­voj ne­po­ko­le­blji­voj mir­no­ći a na­šim hi­ste­rič­nim uz­bu­đe­nji­ma. Pri­ča je, me­đu­tim, u gra­ni­ca­ma sva­ke sa­ka­te ge­ne­ra­li­za­ci­je, isti­ni­ta. Le­gen­da po­sta­je tek kad se od Sr­bi­na oče­ku­je da u ti­gro­vim če­lju­sti­ma ku­ka, a od En­gle­za da sa­bra­no de­lje ko­lac ko­ji će mu me­đu zu­be ugla­vi­ti i pri to­me zvi­ždi Bo­že, ču­vaj kra­lji­cu.

Ne ve­ruj­te pri­či! U ra­lja­ma ti­gra svi smo jed­na­ki, osim što En­gle­zi, svet­ski lov­ci, za ti­gro­ve ima­ju vi­še raz­u­me­va­nja ne­go za nas. Ali ve­ruj­te da je ad­mi­ral Nel­son, ra­njen u bi­ci kod Tra­fal­ga­ra, umi­ru­ći re­kao ađu­tan­tu: „Po­lju­bi me, Hardy“, prem­da epi­zo­da vi­še go­vo­ri o ad­mi­ra­lo­vim bi­zar­nim sklo­no­sti­ma ne­go o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti.





Ono što je En­glez u ži­vo­tu, En­gle­ska je u isto­ri­ji. Nje­na je isto­ri­ja zbor­nik na­sto­ja­nja da se ra­zum po sva­ku ce­nu sa­ču­va. Ako se pri to­me spa­su te­ri­to­ri­ja i obraz, uto­li­ko bo­lje. Ako ne, ču­va se te­ri­to­ri­ja, a obraz upu­ću­je da za­do­vo­lje­nje po­tra­ži na dru­goj stra­ni.

U en­gle­skoj po­ve­sti mor­bid­nih, sa­mo­u­bi­lač­kih, lu­na­tič­nih „ko­sov­skih“ ge­sto­va ma­lo ima. Sa­mo su jed­nom, u Krim­skom ra­tu s Ru­si­ma, pre­zrev­ši voj­nu na­u­ku, ko­nja­ni­ci bri­tan­ske la­ke bri­ga­de ju­ri­ša­li na to­pov­ske kar­te­če, od če­ga su pro­fi­ti­ra­le je­di­no ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja i voj­ni pri­ruč­nik oma­ša­ka. Sa­mo se jed­nom bri­tan­ski gre­na­di­ri u iz­gu­blje­nom po­lo­ža­ju ni­su pre­da­li, ali se rat vo­dio u Afri­ci, pa je upor­nost shva­tlji­va.

Za 20 go­di­na bo­rav­ka sa­mo sam dva pu­ta Ostr­vlja­ne vi­deo une­zve­re­ne, u sta­nju ko­je je kod nas hro­nič­no. Pr­vi put kad je tre­ba­lo ući u Evro­pu, dru­gi kad je s Fal­klan­da va­lja­lo iza­ći. U Evro­pu su uš­li, za šta se ka­ju; s Fal­klan­da izaš­li ni­su, za šta za ka­ja­nje ima vre­me­na. Po­sto­je, do­du­še, ogra­ni­če­na uz­bu­đe­nja ko­ja se ti­ču po­je­di­nih En­gle­za, osta­vlja­ju­ći ve­ći­nu uspa­va­nu. Kad štraj­ku­ju ru­da­ri, oni se i uz­bu­đu­ju. Ni­poš­to ban­ka­ri, vla­da po­go­to­vo.

Naj­zad sam shva­tio da je Bri­ta­ni­ja do­sad­na ze­mlja, za raz­li­ku od mo­je i nje­ne ne­is­crp­ne di­na­mi­ke u pro­iz­vod­nji pro­me­na, kri­za, ne­vo­lja i pri­vre­me­nih re­še­nja, ko­ja se po­ka­žu traj­no po­greš­nim. Ali, i da je upra­vo ta mo­no­to­ni­ja do­ga­đa­nja naj­ve­ća vr­li­na ostrv­skog ži­vo­ta. Ov­de je ne­mo­gu­će le­ći s jed­nom vla­dom, a usta­ti pod dru­gom. Ne­mo­gu­će je za­spa­ti živ a pro­bu­di­ti se mr­tav, osim ako sta­nu­je­te po­red ka­sar­ne, ka­da se, za­hva­lju­ju­ći ir­skim bom­ba­ma, uopšte ne bu­di­te. Pro­me­na ne­ma. Me­nja­ju se da­tu­mi, i ber­zan­ski iz­veš­ta­ji. Sve osta­lo sto­ji. (Muž se vra­ća s Kon­ti­nen­ta i pi­ta že­nu ka­kvo je bi­lo le­to. Ne znam, od­go­va­ra ona, bi­la sam u bi­o­sko­pu.)

Ali vra­ti­mo se en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti i bla­go­slo­ve­noj do­sa­di u ko­joj ona uta­pa ži­vot. Ov­de mo­ram oda­ti pri­zna­nje so­ci­ja­li­sti­ma. Nji­ho­ve su krat­ke bur­ne vla­da­vi­ne oži­vlja­va­le mr­tvu, hi­ber­ni­zi­ra­nu do­ma­ću po­li­ti­ku bes­kraj­nim štraj­ko­vi­ma, sva­đa­ma, omaš­ka­ma, ne­mi­ri­ma, ra­sip­noš­ću, di­le­ma­ma i opštom kon­fu­zi­jom ci­lje­va, ko­jih je mo­no­lit­na, jed­no­smer­na, efi­ka­sna, prag­ma­tič­na i škr­ta, a iz­nad sve­ga do­sad­na to­ri­jev­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja li­še­na. To je pro­fe­si­o­nal­ni raz­log što za so­ci­ja­li­sti­ma ža­lim, jer lič­nog ne­mam.

To je ta­ko­đe raz­log što sam od­lu­čio da, no­šen no­stal­gi­jom, u na­red­nim emi­si­ja­ma le­vi­ča­re na vla­sti pro­na­đem ne­gde dru­gde – jer će se ov­de na njih još po­du­že če­ka­ti. Za ko­men­ta­to­ra ko­ji od no­vo­sti ži­vi ne­ma niš­ta go­re no kad se vest o ze­mljo­tre­su po­ka­že po­greš­nom. Po­go­to­vo kad shva­ti da se ka­ta­stro­fa u do­gled­no vre­me ne pred­vi­đa.

Uz­bu­đe­nja se oče­ku­ju tek oko 1992. go­di­ne, kad će se de­ba­to­va­ti o no­vom iz­gle­du Evrop­ske za­jed­ni­ce, pra­ro­di­telj­ke Udru­že­nih Dr­ža­va Evro­pe, i po­no­vo po­sta­vi­ti pi­ta­nje šta će En­gle­zi u mi­ru me­đu na­ro­di­ma od či­jih su ra­to­va to­li­ko du­go ta­ko do­bro ži­ve­li. U me­đu­vre­me­nu, ov­de se niš­ta ne­će de­ša­va­ti.

Iz­veš­ta­va­ti re­pu­bli­ku u ko­joj se pred­sed­nik me­nja sva­ke go­di­ne o pri­no­va­ma kra­ljev­skog vr­ta u ko­me se na sme­nu če­ka de­ce­ni­ja­ma, gra­đa­ne jed­no­par­tij­skog pro­le­ter­skog ide­a­la o sva­đa­ma u par­la­men­tu vi­še­par­tij­ske bur­žo­a­ske pred­ra­su­de, pri­ča­ti o oži­vlja­va­nju pro­iz­vod­nje ro­be oni­ma ko­ji us­peš­no pro­iz­vo­de je­di­no greš­ke, uve­ra­va­ti Ži­vo­ra­da da, po­red isti­ne s ko­jom je od­ra­stao i po­stao „Ne­ko“, eg­zi­sti­ra­ju i dru­ge s ko­ji­ma se ta­ko­đe ži­vi, ali gde bi on bio „Ni­ko“ – ne­ma smi­sla.

Za­to ću za­mi­sli­ti da se ne obra­ćam va­ma, ko­ji sve ovo zna­te bo­lje od me­ne, ne­go En­gle­zu ko­ji ne zna niš­ta, pa i vi­še od to­ga – ne­će niš­ta da zna. Po­ku­ša­ću mu ob­ja­sni­ti šta se kod nas zbi­va, i ka­ko je to bi­ti u ra­lja­ma ti­gra, ko­ga eufe­mi­stič­ki zo­ve­mo – kri­zom, a pro­tiv ko­ga se bo­ri­mo ta­ko što mu čač­ka­mo zu­be. Go­vo­ri­ću o slo­ve­nač­kom de­mo­krat­skom pro­le­ću i srp­skoj ustav­noj zi­mi; Ko­so­vu, na ko­me je 1389. go­di­ne da­ta iz­liš­na bit­ka, a po­treb­na se, 1988, iz­be­ga­va, o to­me ka­ko se ogrom­ni na­po­ri ula­žu da se u ze­mlji us­po­sta­vi ka­pi­ta­li­stič­ko tr­žiš­te, u či­je se uniš­te­nje utro­ši­lo de­ce­ni­je pre­da­nog ra­da mi­li­o­na ko­mu­ni­sta; o rad­ni­ci­ma ko­ji se osvr­ću u gne­vu, a da iza se­be ne vi­de niš­ta, i mla­di­ma ko­ji se ne osvr­ću, ali ni na­pred, pred so­bom, niš­ta ne vi­de.

No, pre sve­ga, mo­ram u idu­ćoj emi­si­ji re­ći šta o sve­mu to­me mi­sle En­gle­zi. Bi­će tu­žno ali po­uč­no.