Evropa kao socijalistička Babaroga

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
60. Evro­pa kao so­ci­ja­li­stič­ka Ba­ba­ro­ga

Ma ko­li­ko se od En­gle­za u sve­mu raz­li­ko­va­li, pre­ma mom pa­tri­ot­skom miš­lje­nju, ne uvek na na­šu šte­tu, ima jed­na zo­na u ko­joj smo slič­ni, avaj, naj­zad i na šte­tu obo­stra­nu. To je taj naš pa­nič­ni strah od Evro­pe. Kod Bri­ta­na­ca, u na­ro­du vi­še no me­đu po­li­ti­ča­ri­ma, u Ju­go­sla­vi­ji vi­še kod po­li­ti­ča­ra ne­go na­ro­da, na Evro­pu se gle­da sa že­ljom i ne­po­ve­re­njem ko­je ga­ji­te pre­ma že­ni pre ne­go što će­te se ven­ča­ti. Pla­ši­te se gu­bit­ka slo­bo­de, ali zna­te da će­te bez tog gu­bit­ka osta­ti i bez iz­ve­snih uži­va­nja.

Va­ra se ko bri­tan­ske raz­lo­ge pro­ti­ve­vrop­skom sen­ti­men­tu vi­di sa­mo u rđa­vom is­ku­stvu s Evro­pom dok su njo­me vla­da­li dik­ta­to­ri s ko­ji­ma se mo­ra­lo ra­to­va­ti, ha­ra­li ver­ski su­ko­bi u ko­ji­ma se mo­ra­lo uče­stvo­va­ti i te­ra­li me­đu­na­ci­o­nal­ni ob­ra­ču­ni ko­ji su se u ime dok­tri­ne rav­no­te­že si­la mo­ra­li sa­ni­ra­ti. Ulo­ga evrop­skog žan­dar­ma pri­pa­da­la je vi­še par­la­men­tar­nim Bri­tan­ci­ma ne­go auto­kra­ti­ja­ma Ru­si­je i Austri­je, ali se žan­darm za svo­je uslu­ge do­bro na­pla­tio. I ni­je, kao što se že­li pred­sta­vi­ti, baš u svim pri­li­ka­ma po­li­cij­sku du­žnost ne­ra­do oba­vljao. Ni uvek – do­bro, ča­sno, pra­ved­no.

Ali uobra­že­nje da je Bri­ta­ni­ja pri­nud­no uvla­če­na u evrop­ske kon­fu­zi­je – dok se ona sa­ma naj­bo­lje ose­ća­la na ta­la­si­ma ili u Azi­ji i Afri­ci – osta­lo je čvr­sto u du­ša­ma Bri­ta­na­ca i ja­sno u umo­vi­ma nji­ho­vih isto­ri­ča­ra. Dru­gi mi se raz­log či­ni du­bljim, bli­žim ka­rak­te­ru Ostr­vlja­na. Osva­jač­ki na­rod ko­ji je tra­go­ve svo­je gre­na­dir­ske či­zme osta­vio od le­da Se­ve­ra do tro­pa Ju­ga, od pu­sti­nja Is­to­ka do šu­ma Za­pa­da, ne iz­gle­da mi na­ro­či­to po­dob­nim da ku­ka nad ne­ki­ma ko­ji su i dan-da­nji kr­va­vi.



Po­sre­di je ose­ća­nje iz­u­zet­no­sti, ne­pri­pad­no­sti, sa­mo­svoj­no­sti, ono što Freud na­zi­va „nar­ci­so­id­noš­ću tri­vi­jal­nih raz­li­ka“, i ta nar­ci­so­id­nost, ma ko­li­ko za­sta­re­la i smeš­na, vi­še od aro­gan­ci­je po­ve­snog pam­će­nja, ome­ta En­gle­ze da se ose­ća­ju Evro­plja­ni­ma, u smi­slu u ko­me su to Nem­ci, Fran­cu­zi, Ita­li­ja­ni, pa i mi Bal­kan­ci. Na­ro­či­to oni me­đu na­ma ko­ji­ma se upra­vo na prin­ci­pu „nar­ci­so­id­no­sti tri­vi­jal­nih raz­li­ka“ od­ri­če evro­pej­stvo i pri­pi­su­je ori­jen­tal­nost, ili oni, ta­ko­đe me­đu na­ma, ko­ji, u na­šem naj­bli­žem su­sed­stvu, za­miš­lja­ju da od to­ga tr­pe. Iz­u­zet­nost ne mo­ra uvek bi­ti za uzor. En­gle­ska je, na pri­mer, u do­ba po­sle­rat­ne eko­nom­ske kri­ze, po­ka­zi­va­la iz­u­zet­nu ne­kom­pe­tent­nost u nje­nom re­ša­va­nju, ko­ju nad­ma­šu­je­mo još je­di­no mi. Ali u ve­li­ka vre­me­na Im­pe­ri­je, ona je pr­va pro­iz­ve­la ne­za­vi­sne far­me­re, otvo­ri­la put in­du­strij­skoj bu­duć­no­sti sve­ta, auto­kra­ti­ju za­me­ni­la par­la­men­ta­ri­zmom i za­ve­la upra­vu za­ko­na nad si­lom.

Evro­pa je sle­di­la En­gle­sku, ali En­gle­ska ne­će da sle­di Evro­pu, iako joj je na­ci­o­nal­ni or­ga­ni­zam eko­nom­ski i po­li­tič­ki već du­bo­ko i ne­po­vrat­no u njoj.

Naš je slu­čaj po­neš­to druk­či­ji. Isto­rij­ski, bi­li smo oni nad ko­ji­ma su vr­še­ni žan­dar­me­rij­ski po­slo­vi, prem­da smo En­gle­ze ne­po­sred­no ma­lo ose­ća­li. Pa­ti­li smo naj­vi­še zbog nji­ho­ve za­lju­blje­no­sti u In­di­ju jer ih je ona oba­ve­zi­va­la na obo­ža­va­nje Tu­ra­ka. A u po­sle­rat­no vre­me i zbog to­ga što bri­ga­dni general
F. Mac­lean ni­je na­me­ra­vao kod nas da ži­vi. Prem­da ni­smo na Is­to­ku, za Evro­pu smo bi­li muč­no – Is­toč­no pi­ta­nje. Prem­da ni­je sva na Za­pa­du, Evro­pa je bi­la za nas spa­so­no­sni – Za­pad­ni od­go­vor, ko­me su te­ži­li na­ši naj­bo­lji umo­vi. Ali od re­vo­lu­ci­je na­o­va­mo, stva­ri su se iz­me­ni­le.

Okre­nu­li smo se kra­je­vi­ma sve­ta od ko­jih smo ima­li sa­mo ima­gi­nar­ne ko­ri­sti i stvar­ne šte­te. Pro­to­ko­li na­ših spolj­nih od­no­sa is­pu­ni­li su se bi­zar­nim ime­ni­ma, ide­o­loš­kim kli­še­i­ma i ne­so­lid­nim ugo­vo­ri­ma. Ro­đe­na u stra­hu od im­pe­ri­ja­li­zma, na­ša po­li­ti­ka umi­re u stra­hu od Evro­pe. Po­li­ti­ča­ri bi se, na­rav­no, s Evro­pom i nje­nim na­pret­kom ra­do po­mi­ri­li, da se on sa­dr­ži sa­mo u teh­no­loš­kim po­vla­sti­ca­ma i ma­te­ri­jal­nom bla­go­sta­nju. Ali on pod­ra­zu­me­va i na­če­la bez ko­jih se Evro­pa kao druš­tve­ni en­ti­tet, kao po­ve­sni fa­kat, ne mo­že za­mi­sli­ti.

Evro­pa je i nje­na par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja, vi­še­stra­nač­ki si­stem, poš­to­va­nje pra­va čo­ve­ka i gra­đa­ni­na, slo­bo­da štam­pe, kon­tro­la jav­nog mnje­nja, slo­bod­ni iz­bo­ri, ne­za­vi­snost su­do­va, ne­u­tral­nost voj­ske, in­du­strij­ska de­mo­kra­ti­ja ko­ja uklju­ču­je pra­vo na us­kra­ći­va­nje ra­da, slo­bo­da miš­lje­nja i udru­ži­va­nja, vla­da­vi­na za­ko­na, slo­bod­no tr­žiš­te, to­le­ran­ci­ja, smi­sao za kom­pro­mi­se i gra­đan­ska ci­vi­li­za­ci­ja. I, na­rav­no, nje­na gra­đan­ska kul­tu­ra ko­ja sve ovo ob­je­di­nju­je. Ko sve to ne pri­hva­ta kao in­te­gral­ni deo svog po­li­tič­kog i du­hov­nog bi­ća, ni­je Evro­plja­nin, ni­ti će ikad bi­ti, a ni­ti je ve­li­ka šte­ta što ni­je i što bi­ti ne­će.

To su, ve­ru­jem, bit­ni raz­lo­zi na­šeg stra­ha od Evro­pe. Jer, kao i En­gle­zi, mi se­be sma­tra­mo iz­u­zet­nim, sa­mo se još ni­smo do­go­vo­ri­li u če­mu, zbog ko­je „tri­vi­jal­ne raz­li­ke“. Da li zbog svo­je proš­lo­sti, svo­je sa­daš­njo­sti ili svo­je bu­duć­no­sti?

Pa ipak, kad do­đem na be­o­grad­sku že­le­znič­ku sta­ni­cu ili sta­ni­cu Vic­to­ria u Lon­do­nu, ma ko­li­ko nas ube­đi­va­li da smo neš­to dru­go i na­ro­či­to, ma ko­li­ko nas pod­mu­klo na­go­va­ra­li da to pri­zna­mo, ose­ćam da sam u Evro­pi. Sa­mo u Evro­pi ugalj i du­van ta­ko bez­duš­no smr­de. U Lon­do­nu ose­ća­te još i mi­ris usta­ja­log ča­ja. Kod nas mi­ri­še pre­pr­že­na ka­fa.

Ali ka­kva je to raz­li­ka?