Istorijske istine

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

72. Isto­rij­ske isti­ne ili gde se de­de Car Du­ša­na bla­go?

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja ot­po­če­la je, po­red krup­nih re­či, i ti­me što je jed­noj že­ni ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zi­ma po­gu­blje­nja kra­lji­ce Ma­rie-An­to­i­net­te go­vo­ri, kao naj­ja­či ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omra­že­ne Austri­jan­ke da, ako ne­ma hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da je­du ko­la­če.

Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s udar­nič­kom po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nom prak­som i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim je na­dok­na­đi­vao skro­man na­pred­ni staž iza se­be, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski po­lo­žaj is­pred se­be, kad god smo na toj te­mi bi­li, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stič­kog be­sa. Bes je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po­ne­ka isto­ri­ja.

Ma­rie-An­to­i­net­te ni­je bi­la kri­va za gla­do­va­nje Pa­ri­ža­na; moj pro­fe­sor ni­je po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bo­lje da se ni­su de­si­le. Kra­lji­ca, na­i­me, niš­ta rđa­vo ni­je mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ru­či­la da me­sto hle­ba je­de ko­la­če. Na­iv­no je dr­ža­la da na­rod­na vre­me­na ne mo­gu bi­ti go­ra od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­cien régi­mea, ako ni­su ima­li do­volj­no hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li gra­đa­ni­ma po is­toj ce­ni pro­da­va­ti ko­la­če.

U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba če­sto ne­ma. To je, iz­me­đu osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi je do­kaz na­rod­ni hleb, ko­ga ne­ma ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, ne­ma­ju. Kod nas je hleb ko­ga ne­ma na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bu­de – ne­na­rod­ni?



Epi­zo­da s Ma­rie-An­to­i­net­te pre­po­ru­ču­je opre­znost u per­cep­ci­ji ta­ko­zva­nih isto­rij­skih fa­ka­ta. Po de­fi­ni­ci­ji, fa­kat je neš­to što se do­go­di­lo ka­ko se do­go­di­lo, i kao ta­kvo ne­pro­me­nji­vo je. Stvar­nost ne po­zna­je či­nje­ni­ce u teč­nom agre­gat­nom sta­nju, či­je se zna­če­nje iz jed­nog u dru­go pre­li­va kao vo­da u spo­je­nim su­do­vi­ma. U me­đu­vre­me­nu, ne­ma go­to­vo ni­jed­nog po­ve­snog fak­ta ko­ji ni­je pro­men­ljiv, ko­ji se bez ustru­ča­va­nja na na­še oči ne me­nja, čas u jed­nom, čas u dru­gom sme­ru, ka­ko od­go­va­ra ovom ili onom tre­nut­ku, ovoj ili onoj po­tre­bi.

Či­ta­ju­ći no­ve knji­ge o Dru­gom svet­skom ra­tu, iz­gle­da nam da se on po­no­vo vo­di, ovog pu­ta na druk­či­ji, re­klo bi se uz­bu­dlji­vi­ji na­čin ne­go pri pr­vom, ori­gi­nal­nom iz­vo­đe­nju. Fak­ta do­ži­vlja­va­ju ge­ne­tič­ke pro­me­ne kao vi­ru­si. Isti­na je po­sta­la pred­met do­go­vo­ra, po­tre­be, opor­tu­ni­te­ta. I Pon­ti­je Pi­lat, pro­ku­ra­tor Ju­de­je, imao je pra­vo kad je od nje oprao ru­ke.

Da li je rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de W. Chur­chill znao da će Co­ven­try bi­ti srav­njen sa ze­mljom, i ni­ka­kve me­re ni­je pred­u­zeo sa­mo za­to što bi ta­da Nem­ci raz­u­me­li da En­gle­zi po­se­du­ju nji­ho­ve taj­ne ko­do­ve? Ko je ubio polj­skog pa­tri­o­tu ge­ne­ra­la Ši­kor­skog?

Ne­sre­ća slu­ča­ja ili ne­sre­ća s bri­tan­skim ime­nom? Ko je sve do sa­da, kad je ne­po­tre­ban po­stao, šti­tio austrij­skog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke? I zaš­to je to či­nio? Je­su li bal­kan­ski ra­to­vi bi­li oslo­bo­di­lač­ki, ka­ko tvr­di srp­ska, ili osva­jač­ki, ka­ko mi­sli ma­ke­don­ska isto­ri­o­gra­fi­ja? (Jer, raz­li­či­to tu­ma­če­nje ne ti­če se je­di­no po­sle­di­ce do­ga­đa­ja, ne­go re­tro­grad­no me­nja i nje­go­vu pri­ro­du, me­nja sam fa­kat, or­wel­lov­ski me­nja isto­ri­ju una­trag.)

Gde se de­de car Du­ša­na bla­go? Gde je isti­na, šta je isti­na?

Sa­mo na­iv­ni ve­ru­ju da na nju tre­ba če­ka­ti tri­de­set go­di­na i da će je ot­kri­ti otvo­re­ne dr­žav­ne ar­hi­ve. Do­ku­ment je stvar či­ta­nja. O do­ga­đa­ju po­sto­ji se­ri­ja pro­tiv­reč­nih do­ku­me­na­ta iz ko­jih se iz­vo­de opreč­ni za­ključ­ci. Za­vi­sno od či­ta­ča. Neš­to je do­ku­ment ili ne­u­po­tre­blji­va har­ti­ja.

Do­ku­ment mo­že bi­ti pod­met­nut, jed­na­ko kao što ume da ne­sta­ne. Na gu­stim i iz­u­krš­ta­nim psi­ho­stra­da­ma me­mo­a­ra i dnev­ni­ka lju­di ko­ji po­vest pra­ve ili u nje­noj pro­iz­vod­nji ova­ko i ona­ko uče­stvu­ju, če­ste su stran­pu­ti­ce vo­lje i že­lje. Isto­ri­ja je mut­na i ha­o­tič­na sli­ka pret­po­stav­ki iz ko­je su mno­ga fak­ta, usled ne­do­stat­ka do­ka­za, pro­te­ra­na i za­me­nje­na onim što je ba­bi mi­lo.

Gde se de­de car Du­ša­na bla­go? Gde je, šta je isti­na?

Mo­žda pi­ta­nje ni­je do­bro po­sta­vlje­no? Mo­žda va­lja pi­ta­ti: ko­me uopšte tre­ba? Tre­ba li bo­le­sni­ku od ra­ka re­ći od če­ga umi­re? Zar smrt ni­je do­volj­na? Zar ni­je ista, jed­na, ma od če­ga po­ti­ca­la?

Po­li­ti­ča­ri se sla­žu u miš­lje­nju da je isti­na o isto­rij­skom do­ga­đa­ju ne­ka vr­sta dvo­stru­ke šte­te. Šte­tan je če­sto već sam do­ga­đaj. Nje­go­vo iz­no­še­nje u jav­nost šte­tu sa­mo uve­ća­va. Voj­ni­ci im se pri­dru­žu­ju. Po­slov­ni lju­di ta­ko­đe. Kri­mi­nal­ci i po­li­ci­ja već su po­slo­vič­no dis­kret­ni.

Je­di­ni fa­na­ti­ci ko­ji još uvek ne­ka­kvu isti­nu te­ra­ju, na­uč­ni­ci su po svo­jim la­bo­ra­to­ri­ja­ma, iz­ve­sni no­vi­na­ri po svo­jim re­dak­ci­ja­ma, i po­ne­ka pre­ži­ve­la žr­tva isto­ri­je ko­ju ne za­do­vo­lja­va­ju su­mar­na ob­jaš­nje­nja. En­gle­zi su maj­sto­ri po­li­tič­ke mi­mi­kri­je. Isti­na se kri­je tra­di­ci­o­nal­nim po­stup­kom u ko­me na­vi­ka i strast pre­ma dis­kre­ci­ji igra­ju ve­ću ulo­gu od za­ko­na o ču­va­nju dr­žav­ne taj­ne. Po­greb isti­ne se od­vi­ja u tri fa­ze.

Od­lu­ke ko­je se do­no­se po klu­bo­vi­ma kri­ju se od ka­bi­ne­ta. Ka­bi­net ih za­tim kri­je od Par­la­men­ta. Tek po­tom se one kri­ju od na­ro­da. Ali do­tle je isti­na već to­li­ko ne­ja­sna da se mo­že i iz­re­ći. Ni­ko je ne­će raz­u­me­ti. Ni­ko ne­će zna­ti ka­ko i zaš­to je, u vre­me Fal­kland­skog ra­ta, po­to­pljen ar­gen­tin­ski brod „Bel­gra­no“ s ko­jim je po­to­nu­lo 350 lju­di, iako je ras­pra­va o to­me me­se­ci­ma pu­ni­la stup­ce no­vi­na i go­vo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka i ne­u­mor­no hra­ni­la en­gle­ski na­ci­o­nal­ni stid. Ne­ki su od le­še­va is­pli­va­li, leš isti­ne ni­kad.

U ve­ći­ni slu­ča­je­va, isti­na se i ne kri­je. Ona je tek ma­lo druk­či­ja od stvar­no­sti. Kao i sva­ka umet­nost.