Saturday, October 22, 2011

Ka­ko En­gle­zi­ma nas ob­ja­sni­ti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

79. Ka­ko En­gle­zi­ma nas ob­ja­sni­ti

Du­žnost mi je da vam ob­ja­snim En­gle­ze. Dr­žao sam da je za­da­tak ne­mo­guć i da ga s od­go­va­ra­ju­ćim ne­u­spe­hom sra­zmer­no us­peš­no oba­vljam. Pro­me­nio sam miš­lje­nje ot­ka­ko sam En­gle­zi­ma nas po­ku­šao da ob­ja­snim. Tek on­da sam shva­tio ne­pri­li­ke en­gle­skog ko­men­ta­to­ra Ra­dio Be­o­gra­da.

Naj­ve­ća pred­nost ra­di­ja je u to­me što vas ni­ko niš­ta ne pi­ta, bi­lo mu ja­sno ili ne. Tu sre­ću ne­ma­te kad neš­to tu­ma­či­te ži­vom čo­ve­ku, ume­sto mr­tvom mi­kro­fo­nu. Go­spo­din Jo­nes ni­ka­kvo zna­nje o Ju­go­sla­vi­ji ni­je imao. Bio je, da­kle, ti­pi­čan En­glez, i raz­go­vor je te­kao ot­pri­li­ke ova­ko:

Novel_Page16_Suicide

Pi­tao me gde je ta ze­mlja. Ob­ja­snih mu da ni­je u Afri­ci, prem­da je, kao i Ju­žna Afri­ka, po ime­nu na ju­gu. Da je u Evro­pi, iako ne­ki od nas mi­sle da ni­je, dru­gi da je­ste, tre­ći da je­ste i ni­je, a če­tvr­ti tim, kao ni ma ko­jim dru­gim po­vo­dom, niš­ta ne mi­sle. Ta­ko­đe, da u njoj ne ži­ve sa­mo Slo­ve­ni, iako nam ime to ka­že. Pi­tao me je zaš­to ima­mo ime ko­je niš­ta ne zna­či.

Od­go­vo­rio sam da ono od­go­va­ra ze­mlji ko­ja stal­no na­pre­du­je, jer da neš­to zna­či, mo­ra­lo bi se stal­no me­nja­ti, da na­pre­dak što ver­ni­je iz­ra­zi. Do­sta sam vre­me­na utro­šio da mu ras­tu­ma­čim šta Ju­go­sla­vi­ja ni­je, pa je doš­lo vre­me da se vi­di i šta ona je­ste. I tu su po­če­le mo­je mu­ke. One su, na­rav­no, kao i sve mu­ke, po­če­le s ko­mu­ni­zmom: pi­ta­njem, na­i­me, je li Ju­go­sla­vi­ja ko­mu­ni­stič­ka ze­mlja.

Ni­je, ka­zao sam. On­da je na vla­sti de­sni­ca? Ni­je, re­kao sam. Ko je na vla­sti? Ko­mu­ni­sti. A ze­mlja, ka­kva je? So­ci­ja­li­stič­ka. Kao u Ru­si­ji? Ne. U Ki­ni? Ne. Na Ku­bi? Ne. Ne­go? Kao nig­de na sve­tu. Mo­ra bi­ti da je vr­lo za­ni­mlji­va? To je­ste, ka­zao sam. Ona, da­kle, ni­je de­mo­krat­ska? Na­rav­no da je­ste. Ima­te, da­kle, vi­še par­ti­ja? Ne­ma­mo, sa­mo jed­nu. Ima­mo, do­du­še, i Na­rod­ni front.

On­da ima­te dve par­ti­je? Ne­ma­mo, u nje­mu su ta­ko­đe ko­mu­ni­sti. Dru­gi ko­mu­ni­sti? Ne, isti. Ju­go­sla­vi­ja je, pret­po­sta­vljam, re­pu­bli­ka? Je­ste. Hva­la bo­gu, re­kao je. Zaš­to, da i vi ni­ste re­pu­bli­ka­nac? Ni­sam, re­če go­spo­din Jo­nes, ali do sa­da je sve bi­lo obr­nu­to, pa sam mi­slio da je i to. Ne, to slu­čaj­no ni­je.

Ume­sto kra­lja, ima­te pred­sed­ni­ka. Ne­ma­mo. Ne­ma­te še­fa dr­ža­ve? Čak i de­vet! Zaš­to de­vet? Za šest re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne. To je osam, gde je de­ve­ti? Ne znam, od­go­vo­rio sam. Ze­mlja je, na­dam se, jed­na? Ne na­daj­te se, osam ih je. Ko­ji­ma ipak vla­da je­dan pred­sed­nik? Pred­sed­niš­tvo, za­pra­vo. On­da je ono pred­sed­nik?

Ni­je, pred­sed­nik je pred­sed­nik Pred­sed­niš­tva. Ali ko je pred­sed­nik dr­ža­ve? Opro­sti­te, re­kao sam, mo­gu li pro­me­ni­ti pi­ta­nje? To je upra­vo bi­la i mo­ja ide­ja, re­kao je. Vi sva­ka­ko ima­te vla­du? Sva­ka­ko. I ona vla­da? Po­ku­ša­va. I uspe­va? Ne, bo­jim se. Zbog ot­po­ra na­ro­da? Zbog ot­po­ra dru­gih vla­da. Stra­nih? Do­ma­ćih. Pa to se u va­šoj ze­mlji vo­di gra­đan­ski rat? Ne vo­di se, šta vam pa­da na pa­met?

Ka­za­li ste da po­sto­je dru­ge vla­de ko­je ile­gal­noj ne da­ju da vla­da? Ne, one le­gal­noj po­ma­žu da vla­da. Pa što, do vra­ga, ne vla­da? Ne­ma pri­sta­nak gra­đa­na. Što je on­da gra­đa­ni ne sme­ne? Ne­ma­ju pri­sta­nak vla­de. U va­šoj je ze­mlji vla­da­ju­ća kla­sa rad­nič­ka? Je­ste. Ona, da­kle, vla­da? Ne, re­koh, rad­nič­ka kla­sa ra­di, sa­mo joj ime ka­že, a vla­da vla­da­ju­ća. I ona se o rad­ni­ci­ma sta­ra? Oni ni­su ma­lo­let­ni, ona se sta­ra o dr­ža­vi, a o rad­ni­ci­ma se sta­ra­ju sin­di­ka­ti. Oni šti­te rad­nič­ke in­te­re­se?

Ne, oni šti­te in­te­re­se dr­ža­ve. A ko šti­ti rad­ni­ke? Ni­ko, u rad­nič­koj ze­mlji oni ni­su ugro­že­ni. Ko je ugro­žen? Dr­ža­va, to je bar ja­sno. Na­rod je, da­kle, njo­me ne­za­do­vo­ljan? Na­pro­tiv, za­do­vo­ljan je. Pa što se on­da bu­ni? Ko ka­že da se bu­ni? To je lo­gič­no! U so­ci­ja­li­zmu vla­da prav­da, a ne lo­gi­ka. Vla­da se, da­kle, ne kri­ti­ku­je? I te ka­ko. Kri­ti­ku­ju je nje­ni pro­tiv­ni­ci? Ne, oni ko­ji su na vla­sti, naj­vi­še sa­ma vla­da. Mo­že­te li mi to ma­lo bo­lje raz­ja­sni­ti, pi­tao je go­spo­din Jo­nes. Ne mo­gu. Mo­že­te li mi bar da­ti ča­šu vi­ski­ja? To mo­gu.

Sred­stva za pro­iz­vod­nju kod vas ni­su u ru­ka­ma ka­pi­ta­li­sta? Ne. U ru­ka­ma su rad­ni­ka? Ne. Pa u či­jim su ru­ka­ma, do vra­ga? Ni u či­jim. Zna­či li to da kod vas ni­ko ne ra­di? Na­pro­tiv, svi ra­de. Pro­iz­vo­de? Slu­šaj­te, ne tra­ži­mo mi od so­ci­ja­li­zma su­vi­še, ne mo­že­te i ra­di­ti i pro­iz­vo­di­ti, kod nas se to is­klju­ču­je.

Zna­či li to da sve­ga ima­te do­volj­no? Ni­poš­to, sve nam ne­do­sta­je. Zaš­to on­da ne pro­iz­vo­di­te? Ne­ma­mo čim. Vi ste, zna­či, agrar­na ze­mlja? Ne, in­du­strij­ska smo. Ima­te ma­ši­ne, zaš­to nji­ma ne ra­di­te? Ra­di­mo, čo­ve­če, ali ne ra­de one. Mo­gu li do­bi­ti tu ča­šu vi­ski­ja? To mo­že­te.

Ču­je se da ima­te ne­ke na­ci­o­nal­ne teš­ko­će. To je ne­i­sti­na, na­ci­o­nal­ni i de­mo­graf­ski pro­blem kod nas je još u ra­tu re­šen. U če­mu je on­da pro­blem? U to­me što ga ne­ma. Ka­ko to? Le­po, da ga ima, re­šio bi se, poš­to ga ne­ma, ne mo­že se ni re­ši­ti. Ni­je, da­kle, isti­na da kod vas je­dan na­rod eks­plo­a­ti­še dru­gi?

Ne. To, za­ce­lo, tvr­de va­ši ne­pri­ja­te­lji? Ne, to tvr­de na­še vla­de. Znam, re­kao je, to­ga ima i u En­gle­skoj, to je sta­ra baj­ka da bo­ga­ti eks­plo­a­ti­šu si­ro­maš­ne? Ne, re­kao sam, to je no­va baj­ka da si­ro­maš­ni eks­plo­a­ti­šu bo­ga­te. Da li je to ono što se na va­šem Ko­so­vu do­ga­đa? Ne, ta­mo se niš­ta ne do­ga­đa.

Opro­sti­te, ali i va­še no­vi­ne pri­zna­ju da ta­mo na­ro­di je­dan dru­gog ugnje­ta­va­ju? Vi ste me pi­ta­li da li se neš­to do­ga­đa, a ne ko ko­ga ugnje­ta­va. Ve­ćin­ski na­rod, pret­po­sta­vljam, ugnje­ta­va ma­nji­nu? Je­ste. Ta­ko da je ugro­že­na ma­nji­na pri­nu­đe­na da se se­li? Ne, se­li se ve­ći­na.

I see, raz­u­mem, re­kao je, mo­gu li... Mo­že­te, re­kao sam, i do­neo mu naj­zad vi­ski. Šta je ovo, pi­tao je za­pre­paš­će­no, ovo ni­je vi­ski, ovo je pro­kle­ta vo­da! Ne, re­kao sam, to je ov­de vo­da. Kod nas se pro­da­je kao vi­ski.

6 comments:

Leverquin said...

Poštovana gospodjo Pekic (ako sam dobro razumeo Vi uredjujete ovaj blog)

Upravo sam naleteo na ovaj segment iz Pisma iz tuđine i ostao sam zapanjen. Čak sam i zvao svog oca da pročita, i on je uz smeh kao i ja ostao zapanjen.

Lično prvi put sam za Pekića čuo u srednjoj školi, kada smo čitali delove iz "Vreme čuda". Onda je nastao Pekićev muk koji je trajao do prošle godine, kada sam u Juznoj Karolini sreo budućeg prijatelja, koji mi je preporučio Atlantidu.

Tog prošlogodišnjeg oktobra, posle pročitane Atlantide, počela je moja opsesija Pekićem.

Sledilo je "Besnilo", koje se meni subjektivno nije svidelo, ali to ne menja ništa, jer ovog oktobra sam se vratio romanu "Vreme čuda", čiji utisak trpim još uvek.

"Pisma iz tuđine" sam prvi put čitao, segmente samo, kada ih je "Politika" objavljivala u delovima.

Trenutno se odmaram sa ŠEkspirom i Nabokovom, kako bih pokušao da progutam "Kako upokojiti vampira".

Veoma mi je drago što, ako ste Vi lično Ljiljana Pekić, ste shvatili moć interneta. Žalosno je što je čitalaca sve manje.

Verujem da će ovaj blog, ako ništa, makar malo vratiti sećanje na Pekića i njegovo delo. Ne zaboravimo Pekić je bio, i biće naše veliko blago.

Pozdrav iz Beograda,

D. Leverquin

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi gospodine Leverquin,
Uvek se obradujem onima koji počnu da prate ovaj blog. Ja ga punim već od 2006 godine (ako me pamćenje ne vara) i tu ćete naći, kada za to budete imali vremena, odlomke, eseje, drame i što šta drugo iz riznice moga muža.
Vidim da ste se 'upoznali' sa Pekićem već veoma radno i to preko VREMENA ČUDA (što baš nije uobičajena lektira za srednjoškolce). No očevidno Vi ste rano počeli sa ozbiljnom lektirom i Vi niste uobičajeni mladi čovek.
Dokle god budem mogla ja ću da produžim sa objavljivanjem Pekićevih dela na internetu, a materijala ima toliko da je to neiscrpno blago.
Srdačan pozdrav i sve najbolje.

Leverquin said...

Hvala Vam puno na lepim rečima i brzom odgovoru.

Lično ne volim da čitam knjige na ekranu - zamorno je, ali ponavljam stvarno sam osetio zadovoljstvo što se vodi blog o Pekiću.

Za sada mi je cilj da pročitam sve kjnige koje je izdao "Solaris", a onda za kraj da ostavim "Zlatno runo". Verujem da će me sedmotomni roman namučiti, ali videćemo.

Uostalom dugo će vremena proći dok ne dodjem do "Zlatnog runa", jer ako me osećaj ne vara dugo ću čitati Pekićeva dela. Moje iskustvo sa "Vreme čuda" (moje vraćanje nepročitanoj knjizi), mi govori da ću se jednom vratiti i "Besnilu" (ostalo je ne pročitano).

Ponavljam, jako mi je drago što se bavite Pekićevim materijalom, i pratiću Vas i dalje.

Srdačan pozdrav

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi gospodine Leverquin,
Ja znam da za Zlatno runo treba odvojiti više vremena, ali Vas uveravam da ćete uživati kako u priči tako i u humoru koga ima na tone.
Srdačan pozdrav.

Sanja said...

Poštovana gospođo Pekić,

prvi roman koji sam pročitala bio je "Besnilo"! Pročitala sam ga u dahu i nisam mogla ljudima da objasnim taj osećaj!A onda "Atlantida".Ove dve knnige su bile dovoljne da shvatim da je Pekić poseban i neponovljiv i možda ću najbolje opisati šta mislim o njegovom delu ako kažem da to ne može rečima da se objasni!Čitati i razumeti Pekića zaista pruža osećaj kao da i u drugoj dimenziji!Divno je to što radite jer takvo blago ne treba da ostane skriveno!

Srdačan pozdrav i sve najbolje

Sanja

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Sanj,
Hvala na lepim rečima. Verujte da da ja uživam u ovome što radim, ali još više kada vidim koliko uživanje to može da pruži čitaocima. Njegova dela su nepresušni izvor mudrosti, dalekovidosti i shvatanja života.
Srdačan pozdrav.