Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
79. Kako Englezima nas objasniti
Dužnost mi je da vam objasnim Engleze. Držao sam da je zadatak nemoguć i da ga s odgovarajućim neuspehom srazmerno uspešno obavljam. Promenio sam mišljenje otkako sam Englezima nas pokušao da objasnim. Tek onda sam shvatio neprilike engleskog komentatora Radio Beograda.
Najveća prednost radija je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu jasno ili ne. Tu sreću nemate kad nešto tumačite živom čoveku, umesto mrtvom mikrofonu. Gospodin Jones nikakvo znanje o Jugoslaviji nije imao. Bio je, dakle, tipičan Englez, i razgovor je tekao otprilike ovako:
Pitao me gde je ta zemlja. Objasnih mu da nije u Africi, premda je, kao i Južna Afrika, po imenu na jugu. Da je u Evropi, iako neki od nas misle da nije, drugi da jeste, treći da jeste i nije, a četvrti tim, kao ni ma kojim drugim povodom, ništa ne misle. Takođe, da u njoj ne žive samo Sloveni, iako nam ime to kaže. Pitao me je zašto imamo ime koje ništa ne znači.
Odgovorio sam da ono odgovara zemlji koja stalno napreduje, jer da nešto znači, moralo bi se stalno menjati, da napredak što vernije izrazi. Dosta sam vremena utrošio da mu rastumačim šta Jugoslavija nije, pa je došlo vreme da se vidi i šta ona jeste. I tu su počele moje muke. One su, naravno, kao i sve muke, počele s komunizmom: pitanjem, naime, je li Jugoslavija komunistička zemlja.
Nije, kazao sam. Onda je na vlasti desnica? Nije, rekao sam. Ko je na vlasti? Komunisti. A zemlja, kakva je? Socijalistička. Kao u Rusiji? Ne. U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego? Kao nigde na svetu. Mora biti da je vrlo zanimljiva? To jeste, kazao sam. Ona, dakle, nije demokratska? Naravno da jeste. Imate, dakle, više partija? Nemamo, samo jednu. Imamo, doduše, i Narodni front.
Onda imate dve partije? Nemamo, u njemu su takođe komunisti. Drugi komunisti? Ne, isti. Jugoslavija je, pretpostavljam, republika? Jeste. Hvala bogu, rekao je. Zašto, da i vi niste republikanac? Nisam, reče gospodin Jones, ali do sada je sve bilo obrnuto, pa sam mislio da je i to. Ne, to slučajno nije.
Umesto kralja, imate predsednika. Nemamo. Nemate šefa države? Čak i devet! Zašto devet? Za šest republika i dve pokrajine. To je osam, gde je deveti? Ne znam, odgovorio sam. Zemlja je, nadam se, jedna? Ne nadajte se, osam ih je. Kojima ipak vlada jedan predsednik? Predsedništvo, zapravo. Onda je ono predsednik?
Nije, predsednik je predsednik Predsedništva. Ali ko je predsednik države? Oprostite, rekao sam, mogu li promeniti pitanje? To je upravo bila i moja ideja, rekao je. Vi svakako imate vladu? Svakako. I ona vlada? Pokušava. I uspeva? Ne, bojim se. Zbog otpora naroda? Zbog otpora drugih vlada. Stranih? Domaćih. Pa to se u vašoj zemlji vodi građanski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pamet?
Kazali ste da postoje druge vlade koje ilegalnoj ne daju da vlada? Ne, one legalnoj pomažu da vlada. Pa što, do vraga, ne vlada? Nema pristanak građana. Što je onda građani ne smene? Nemaju pristanak vlade. U vašoj je zemlji vladajuća klasa radnička? Jeste. Ona, dakle, vlada? Ne, rekoh, radnička klasa radi, samo joj ime kaže, a vlada vladajuća. I ona se o radnicima stara? Oni nisu maloletni, ona se stara o državi, a o radnicima se staraju sindikati. Oni štite radničke interese?
Ne, oni štite interese države. A ko štiti radnike? Niko, u radničkoj zemlji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar jasno. Narod je, dakle, njome nezadovoljan? Naprotiv, zadovoljan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni? To je logično! U socijalizmu vlada pravda, a ne logika. Vlada se, dakle, ne kritikuje? I te kako. Kritikuju je njeni protivnici? Ne, oni koji su na vlasti, najviše sama vlada. Možete li mi to malo bolje razjasniti, pitao je gospodin Jones. Ne mogu. Možete li mi bar dati čašu viskija? To mogu.
Sredstva za proizvodnju kod vas nisu u rukama kapitalista? Ne. U rukama su radnika? Ne. Pa u čijim su rukama, do vraga? Ni u čijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Naprotiv, svi rade. Proizvode? Slušajte, ne tražimo mi od socijalizma suviše, ne možete i raditi i proizvoditi, kod nas se to isključuje.
Znači li to da svega imate dovoljno? Nipošto, sve nam nedostaje. Zašto onda ne proizvodite? Nemamo čim. Vi ste, znači, agrarna zemlja? Ne, industrijska smo. Imate mašine, zašto njima ne radite? Radimo, čoveče, ali ne rade one. Mogu li dobiti tu čašu viskija? To možete.
Čuje se da imate neke nacionalne teškoće. To je neistina, nacionalni i demografski problem kod nas je još u ratu rešen. U čemu je onda problem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, pošto ga nema, ne može se ni rešiti. Nije, dakle, istina da kod vas jedan narod eksploatiše drugi?
Ne. To, zacelo, tvrde vaši neprijatelji? Ne, to tvrde naše vlade. Znam, rekao je, toga ima i u Engleskoj, to je stara bajka da bogati eksploatišu siromašne? Ne, rekao sam, to je nova bajka da siromašni eksploatišu bogate. Da li je to ono što se na vašem Kosovu događa? Ne, tamo se ništa ne događa.
Oprostite, ali i vaše novine priznaju da tamo narodi jedan drugog ugnjetavaju? Vi ste me pitali da li se nešto događa, a ne ko koga ugnjetava. Većinski narod, pretpostavljam, ugnjetava manjinu? Jeste. Tako da je ugrožena manjina prinuđena da se seli? Ne, seli se većina.
I see, razumem, rekao je, mogu li... Možete, rekao sam, i doneo mu najzad viski. Šta je ovo, pitao je zaprepašćeno, ovo nije viski, ovo je prokleta voda! Ne, rekao sam, to je ovde voda. Kod nas se prodaje kao viski.
Poštovana gospodjo Pekic (ako sam dobro razumeo Vi uredjujete ovaj blog)
ReplyDeleteUpravo sam naleteo na ovaj segment iz Pisma iz tuđine i ostao sam zapanjen. Čak sam i zvao svog oca da pročita, i on je uz smeh kao i ja ostao zapanjen.
Lično prvi put sam za Pekića čuo u srednjoj školi, kada smo čitali delove iz "Vreme čuda". Onda je nastao Pekićev muk koji je trajao do prošle godine, kada sam u Juznoj Karolini sreo budućeg prijatelja, koji mi je preporučio Atlantidu.
Tog prošlogodišnjeg oktobra, posle pročitane Atlantide, počela je moja opsesija Pekićem.
Sledilo je "Besnilo", koje se meni subjektivno nije svidelo, ali to ne menja ništa, jer ovog oktobra sam se vratio romanu "Vreme čuda", čiji utisak trpim još uvek.
"Pisma iz tuđine" sam prvi put čitao, segmente samo, kada ih je "Politika" objavljivala u delovima.
Trenutno se odmaram sa ŠEkspirom i Nabokovom, kako bih pokušao da progutam "Kako upokojiti vampira".
Veoma mi je drago što, ako ste Vi lično Ljiljana Pekić, ste shvatili moć interneta. Žalosno je što je čitalaca sve manje.
Verujem da će ovaj blog, ako ništa, makar malo vratiti sećanje na Pekića i njegovo delo. Ne zaboravimo Pekić je bio, i biće naše veliko blago.
Pozdrav iz Beograda,
D. Leverquin
Dragi gospodine Leverquin,
ReplyDeleteUvek se obradujem onima koji počnu da prate ovaj blog. Ja ga punim već od 2006 godine (ako me pamćenje ne vara) i tu ćete naći, kada za to budete imali vremena, odlomke, eseje, drame i što šta drugo iz riznice moga muža.
Vidim da ste se 'upoznali' sa Pekićem već veoma radno i to preko VREMENA ČUDA (što baš nije uobičajena lektira za srednjoškolce). No očevidno Vi ste rano počeli sa ozbiljnom lektirom i Vi niste uobičajeni mladi čovek.
Dokle god budem mogla ja ću da produžim sa objavljivanjem Pekićevih dela na internetu, a materijala ima toliko da je to neiscrpno blago.
Srdačan pozdrav i sve najbolje.
Hvala Vam puno na lepim rečima i brzom odgovoru.
ReplyDeleteLično ne volim da čitam knjige na ekranu - zamorno je, ali ponavljam stvarno sam osetio zadovoljstvo što se vodi blog o Pekiću.
Za sada mi je cilj da pročitam sve kjnige koje je izdao "Solaris", a onda za kraj da ostavim "Zlatno runo". Verujem da će me sedmotomni roman namučiti, ali videćemo.
Uostalom dugo će vremena proći dok ne dodjem do "Zlatnog runa", jer ako me osećaj ne vara dugo ću čitati Pekićeva dela. Moje iskustvo sa "Vreme čuda" (moje vraćanje nepročitanoj knjizi), mi govori da ću se jednom vratiti i "Besnilu" (ostalo je ne pročitano).
Ponavljam, jako mi je drago što se bavite Pekićevim materijalom, i pratiću Vas i dalje.
Srdačan pozdrav
Dragi gospodine Leverquin,
ReplyDeleteJa znam da za Zlatno runo treba odvojiti više vremena, ali Vas uveravam da ćete uživati kako u priči tako i u humoru koga ima na tone.
Srdačan pozdrav.
Poštovana gospođo Pekić,
ReplyDeleteprvi roman koji sam pročitala bio je "Besnilo"! Pročitala sam ga u dahu i nisam mogla ljudima da objasnim taj osećaj!A onda "Atlantida".Ove dve knnige su bile dovoljne da shvatim da je Pekić poseban i neponovljiv i možda ću najbolje opisati šta mislim o njegovom delu ako kažem da to ne može rečima da se objasni!Čitati i razumeti Pekića zaista pruža osećaj kao da i u drugoj dimenziji!Divno je to što radite jer takvo blago ne treba da ostane skriveno!
Srdačan pozdrav i sve najbolje
Sanja
Draga Sanj,
ReplyDeleteHvala na lepim rečima. Verujte da da ja uživam u ovome što radim, ali još više kada vidim koliko uživanje to može da pruži čitaocima. Njegova dela su nepresušni izvor mudrosti, dalekovidosti i shvatanja života.
Srdačan pozdrav.